Šta je to performance anxiety i kako prevazići ovo stanje bez medikamenata - razgovaramo sa Anom Perović, psihoteraputkinjom, psihološkinjom i voditeljkom podkasta U raljama osećanja.
Tara ĐukićNovembar 15, 2025
Kada sam prošle godine, negde otprilike u ovo vreme, nakon danonoćnih priprema jednog velikog događaja, uspela da se presvučem i izađem među zvanice, bila sam sigurna da se ništa od elementarnih nepogoda koje tutnje u meni ne očitava na mom licu. Draga, oko tebe je oreol stresa, došapnula mi je jedna od bliskih žena, baš kad sam pomislila da briljiram u disciplini zvanoj minglovanje, a čije sam značenje samo koju godinu ranije pretraživala na Googlu. Nije bilo mnogo bolje ni nedavno kada sam se posle duže pauze vratila javnim okupljanjima. Anksiozne misli za stolom od stotinjak ljudi toliko su me preplavile da sam imala utisak da mi izmiče tlo pod nogama. Bilo je to usko povezano sa činjenicom da se introvert u meni poprilično razbaškario u svom working from home sistemu, još osetnije se otuđujući od svakodnevice u kojoj mora biti besprekoran u očima drugih – klijenata, saradnika, kolega, zvanica, pa čak i porodice i prijatelja.
Kada sam prvi put čula za pojam performance anxiety, počela sam da preslišavam sva sećanja tog emocionalnog meteža pred važan događaj, javni nastup, poslovni sastanak, venčanje ili ispit… tremu koja na mnogo dubljem nivou zapravo dolazi iz želje da ostavimo izuzetan utisak. Vest da su za ovo stanje u Americi počeli da se prepisuju beta-blokatori, čija je prvobitna namena regulisanje nepravilnog srčanog ritma i kontrola srčanih disfunkcija, samo mi je potvrdila koliko je ovaj fenomen otišao daleko (baš kao i upotreba Ozempica). Naime, beta-blokatori deluju na tzv. „beta receptore“ – strukture u našem telu koje reaguju na hormone stresa, kao što je adrenalin. Kada se ovi hormoni vežu za te receptore, srčani ritam se ubrzava, krvni pritisak raste, a osoba može osetiti neprijatne senzacije poput treme. Beta-blokatori se vezuju za te receptore i sprečavaju hormone da deluju. Jednostavno rečeno, mi sebe blokiramo u tome da uopšte registrujemo stres. Eliminišemo umesto što regulišemo problem. A znamo koliko to može biti varljiva zamka. U razgovoru s Anom Perović (In Between Sessions), psihoteraputkinjom i psihološkinjom, razgovarala sam o tome kako prevazići sve nijanse ovog stanja.
Deluje mi da je taj pojam, performance anxiety, kod nas nespretno preveden kao anksioznost od javnog nastupa, vrlo usmeren na produktivnost i na to da se u situaciji u kojoj treba da dokazujemo sopstvenu kompetentnost, zapravo rešavamo svega što nam stoji na putu ka cilju – između ostalog i svojih unutrašnjih osećanja. Ta američka kulturološka norma se prenosi i kod nas, kao simptom kapitalističkog društva. Mi sebe u tom procesu instrumentalizujemo, odnosno prometramo sebe kao neki servis ili neku mašinu koja treba automatski da prolazi kroz očekivanja koja život postavlja pred nas, ali i mi pred sebe. I da to radimo sa nekim osmehom na licu, uklanljajući usput sve signale da nam možda u tome nije baš komforno, da možda u tome imamo neke strahove, da se možda ne osećamo prijatno, govori mi Ana, naglašavajući da se tu u jedan paket anksioznosti spaja strah od nepoznatog – za nas potencijalno ugrožavajući, te pomenuta potreba da nešto postignemo, ostvarimo, pokažemo svoju kompetentnost.
Photo: Galt Museum Archives
Govorim joj svoje iskustvo, vrlo povezano sa socijalnom anksioznošću – ovaj fenomen ne obuhvata isključivo one koji se bave javnim poslovima, kao što su glumci i pevači (koji ovde svakako prednjače), već i sve one koji su na bilo koji način javno izloženi ili okruženi velikim brojem ljudi zbog prirode svog posla. Čak i da nam to ide bolje, apsolutno očekivanje da ćemo se osećati dobro sve vreme, svakog dana, potpuno je nerealno, čak i da nemamo pojačanu anksioznost od takvih oblika socijalnog izlaganja sebe. Mi ovde zapravo govorimo o tome da smo svi ranjivi, na jednom vrlo ljudskom nivou, na tu vrstu konstantnog izlaganja sebe drugima. Naročito ako kroz to predstavljamo neku svoju stručnost ili nešto što nam je bitno da se vidi i o nama, tako da koliko se god snalazili u tome, imaćemo potrebu za povremenom vrstom validacije. Tu dolazimo do ključne tačke – kada dođe do ovakve vrste anksioznosti, svako od nas ima izbor, a to je da li će kada se javi neko neprijatno stanje, zastati i pokazati neku radoznalost ka tome, ili će pokušati instant da ih eliminiše (zapravo, potisne).
I taj izbor nije uvek jednostavan jer mnogi rade u industrijama koj obiluju nekom vrstom tenzije, stresa, preterane stimulacije ili interakcije. I onda se nađemo u situaciji da mislimo da je pokazati radoznalost za to što se u nama dešava – zapravo luksuz koji ne možemo sebi da priuštimo jer nemamo vremena, jer se od nas nešto očekuje, jer moramo da budemo na visini zadatka. Samim tim smo pod rizikom da se naviknemo da svojim unutrašnjim stanjima pristupamo kao nečemu što treba otklanjati, minimizovati i, kako znamo i umemo skloniti s puta do cilja ka kome smo se uputili – naročito ako smo u danu imali pet sastanaka za redom, imamo prebukirane rasporede ili smo i roditelji.
Poenta je da ne treba odustati od vežbanja psihološkog mišića. To je ono što mi zovemo emocionalna regulacija, koja je, zapravo, malo teži put ka nekoj vrsti ovladavanja svojim stanjima, ali i jedini put koji nam, dugoročno produbljuje poverenje u sopstvene kapacitete. Da možemo da prolazimo kroz iskustva i njima ovladavamo, da imamo poverenje u sebe, da, šta god da nam se dešava, imamo neko mesto u sebi iz kojeg ćemo moći da transformišemo ta stanja u nešto podnošljivije. Naravno da postoji mnogi ljudi kojima su u određenim stanjima i fazama, potrebni medikamenti (u konsultaciji sa psihologom ili psihijatrom), ali to je poput štake kada uganeš članak – eksterni oslonac dok ujedno ideš i na fizioterapiju. Moramo da pokušamo da povratimo kapacitet svog mišića, u ovom slučaju psihološkog, njegovo ojačanje i osnaživanje je ogroman deo psihoterapijskog rada.
Kao neko ko uvek ima preterano dramatične reakcije, na psihoterapiji se često dotičem ovih pojmova, kao i razlike između regulacije i kontrole emocija. Ako kontrolišemo nešto, prema tome se postavljamo kao da to treba zauzdati, staviti pod kontrolu, da se što manje vidi (ovo dolazi s nuspojavama). Jer ga tumačimo kao nešto ugrožavajuće. Ako regulišemo, onda prvo osvešćujemo te signale, prepoznajemo šta osećamo i proživljavamo u datom trenutku. Imenujemo ih i učimo da stvaramo unutrašnji dijalog sa svim tim stanjima u sebi, kako bismo mogli da ih transformišemo u nešto podnošljivije. Hej, neki deo mene se ovde oseća pomalo ugroženo, ili ljuto, potrebno mi je da se oseća malo bezbednije. Učimo rečnik potreba i signala koji stoje iza tih stanja i time ih i demistifikujemo. Taj proces ne možemo uvek da uradimo sami i često nam je potrebna psihološka podrška, naročito kada imamo u vidu da smo odrastali na području na kome se društvo borilo za egzistenciju, nemajući vremena da se bavi svojim emocionalnim i psihološkim kapacitetima.
Photo: Galt Museum Archives
Ako poznajete glas u sebi koji vas uvek kritikuje, preispituje i primećuje šta ste pogrešno rekli ili uradili, u sebi nosite unutrašnjeg observera, koji s vama najčešće komunicira destruktivno, ne konstruktivno. Naš posao je da ga presretnemo sa svešću da je njegova percepcija nas vrlo filtrirana određenim stvarima na koje obraćao mnogo pažnje. Zamisli da bilo koga percipiramo na taj selektivan način, da bilo koga i bilo čiju percepciju staviš pod lupu i samo zumiraš u one stvari koje su možda mogle bolje ili koje su nesavršene, objašnjava mi Ana. Treba se zapitati da li nam je komentar koji smo sebi uputili od pomoći na putu do cilja – ako nije, onda imamo unutrašnjeg sabotera, ako jeste, možda postoje manje problematični i dobronamerniji saveti koje sebi možemo da uputimo kako bismo nešto popravili.
Performance anxiety povezan je i sa fokusom kapitalističkog društva na to koliko smo produktivni i kakva je ta persona koju prikazujemo na poslu ili u kući – to što sebe doživljavamo kao mašinu podjednako će nam praviti problem i u poslovnom projektu, ali i kada postanemo roditelji koji sebi nameću zadatak da mogu i moraju da ispune baš sve. Tada obično dolazi do pucanja i onog pitanja – kada se desilo to da smo prema sebi izgradili odnos koji nam umanjuje pravo na ljudskost. Kao da vršimo opresiju nad sobom.
Društvene mreže nam posebno bude osećaj da smo nekakav večno nedovršeni projekat koji treba da se popravlja kako bi se negde prikazao, i ima ta jedna pojava da se mi zapravo ne poredimo sa životima drugih ljudi već samo sa fragmentima njihovih života koje oni odaberu da nam prezentuju u online svetu. A onda se čak dešava i to da se osećamo da ne možemo da ispunimo standard koji smo sami postavili svojim ličnim predstavljanjem, neki oblik otuđenja od te osobe, podvojenosti – jer nismo u svojoj biti te večito stilizovane, selektovane predstave. Ako čak i naše behind the scenes vreme posvetimo ulepšavanju te slike, kada ćemo imati vremena za svog nesavršenog, ranjivog sebe, za introspekciju i, naposletku, za pitanje – šta je zapravo meni važno i potrebno, koji je ono život koji sam za sebe želela, i kako da stvorim prostor za to.
Photo: Galt Museum Archives
U većini slučajeva, kada osetimo ovakvu vrstu anksioznosti, situaciju u kojoj se nalazimo doživljavamo kao potenzijalno ugrožavajuću – po svoj identitet, reputaciju, da li ćemo u percepciji drugih ljudi ispasti ovakvi ili onakvi, i sl. Nije pitanje života ili smrti, govori mi Ana. Prvo moramo da osvestimo da li neki deo nas pristupa toj temi kao da jeste, možda zbog nekih prethodnih iskustva koje smo doživeli nekad davno, u školi, kada se prvi put susrećemo sa tim nekim momentom izlaganja, i paničnog osećaja da nam mnogo zavisi od tog ishoda (odgovaranja, nastupa, takmičenja…). Kada prepoznamo te delove nas koji reguju kao da nam sva egzistencija zavisi od toga, zagrebemo dublje ispod tog uverenja, možemo kao odrasla osoba da se podsetimo da te situacije jesu high takes do kojih nam je stalo, ali da nivo ugroženosti nije ni približno toliki. U terapiji zapravo dolazimo do toga da sebi vratimo osećaj bezbednosti, što je vrlo individualno stvar, ali već samo pitanje – šta bi mi pomoglo da se osetim bezbednije u ovoj situaciji, može biti dobra smernica.
Ispod svega ovoga krije se i spoznaja da nismo (toliko dobro) povezani sa sobom, negde smo se na tom putu diskonektovali od sebe samih. Samim tim, odgovore često tražimo negde izvan nas. Preskačemo najjednostavnije pitanje: Koji su to trenuci u našim životima kada nam se vraća osećaj smisla? Šta god da je to. Čini mi se da živimo u jednoj eri gde nismo povezani sa sobom, što dovodi do neke dublje teme – zašto ulazimo ili ostajemo u nekim odnosimo, živimo život koji kao da su drugi za nas birali i slično. Dakle, mislim da je mnogo važno da spomenemo da ti odgovori neće doći od bilo kog drugog na ovom svetu, pa čak ni od psihoterapeuta (on će vam samo otvoriti vrata), već od nas samih. I to je ključno ako želimo da pričamo o nekoj kontrateži tome da živimo kao robovi kapitalizma i potiskujemo sopstvene emocije.
