Nova generacija glumaca rekreirala je ikonične scene iz jugoslovenskih filmova

Jugoslovenski crni talas doneo nam je filmove toliko ikonične da se roditelji i dan danas ljute ako njihova deca ne znaju da nabroje barem tri najpoznatija filma u kojima glumi Bata Živojinović (ili je barem tako bilo u mojoj porodici). Filmovi nastali u Jugoslaviji tokom 1960-ih te 1970-ih ne samo da su ostavili neizbrisiv trag na našu kinematografiju, nego su dokazali da na ovim prostorima žive umetnici vredni svetskog priznanja. Mnogi filmovi snimljeni u ovom periodu nagrađivani su prestižnim nagradama poput Grand Prixa na Kanskom filmskom festivalu ili srebrnog medveda na Berlinaleu, a među njima su se našli i kandidati za Oscara.

Međutim, crni talas nije tako kultan samo zato što je imao odjeka širom sveta, već zbog toga što su ovi filmovi bili izuzetno hrabri i revolucionarni. Režiseri poput Živojina Pavlovića i Aleksandra Saše Petrovića nisu se libili da pomeraju granice, da preispituju seksualnost, međuetničke odnose i mnoge druge teme koje su do tada na našim prostorima (ali i širom sveta) bile tabu. Film je za njih bila neka vrsta revolta, medijum kroz koji su izražavali svoje stavove i osvetljavali tako očigledne društvene probleme, koje su mnogi pokušavali da zguraju pod tepih. Citat Dušana Makavejeva iz intervjua iz 1965. u kom je govorio o svom filmu Čovek nije tica savršeno oslikava tendencije crnotalasnih autora: „Smatra se da je dobar onaj film kroz koji se jasno gleda u život, kao kroz otvoren prozor. U stvari, film treba da bude kao vrata, na koja možeš da uđeš u život. Ili, da bude san o životu, pa kad se sve završi, da ne znaš tačno – šta si stvarno video, a šta si sam izmislio!“

Novembarsko izdanje Vogue Adria posvećeno je filmu, zbog čega smo smatrali da je ovo savršen trenutak za okupljanje nove generacije regionalnih glumaca, koji danas oblikuju scenu. Hana Selimović, Andrija Kuzmanović, Judita Franković Brdar, Slaven Došlo, Matej Zemljič i Jovana Stojiljković u to ime našli su se u ulogama protagonista crnotalasnih filmova, rekreirajući ikonične scene. Ali, kako zapisuje Teodora Jeremić, to nije zbog toga „da bismo gledali nostalgično unazad nego kritičnije razmišljali unapred, i prisetili se da je uloga umetnosti da nas probudi iz učmalosti, samoprezira, samozadovoljstva ali i samosabotaže“. U današnje vreme posebno se vredi podsetiti da umetnost može i treba da bude vrsta otpora.

U nastavku izdvajamo sve scene koje su sjajni regionalni glumci rekreirali zajedno sa fotografom Branislavom Simončikom.