Anthony Vaccarello širi svoje carstvo, iz sveta mode ulazi u svet filma

Ako ste bili dete devedesetih, niste sanjali o brendu Yves Saint Laurent. Do tada, vodeći modni genije treće četvrtine 20. veka, dizajner koji se često smatra tvorcem savremene ženske garderobe, prepustio je prêt-à-porter svojim asistentima, koji su se gotovo kao po zapovesti držali dogme buržoaske pariske elegancije. Za dete devedesetih postojale su nove uzbudljive stvari: minimalizam Helmuta Langa, grunge (ranog) Marca Jacobsa, raskošna glamuroznost koju je doneo Versace, humor i drskost Jean Paula Gautiera, dekonstruisane forme Yohjia Yamamotoa. 

Ipak, Anthony Vaccarello nije bio tip budućeg dizajnera koji je kao tinejdžer imao stranice Vogue Italia zalepljene po zidovima svoje sobe, iako je na času matematike u svesci škrabao pokoji crtež cipele s visokom štiklom. Za njega su muzika i vizuelna kultura koju je oblikovao MTV bili ulaz u modu: Bjork u spotu „Violently Happy”, a iznad svega Madonna u Gaultierovom večnom ružičastom grudnjaku u obliku kupe iz ere „Blond Ambition”. „Da budem iskren, dok sam bio učenik, Yves Saint Laurent nije bio neko na koga sam se ugledao“, kaže Vaccarello, koji će sledeće godine obeležiti deceniju na čelu Saint Laurenta. „Za mene je tada već bio pomalo staromodan, više povezan s parfemima, sa tom ženom – vrlo elegantnom, vrlo sofisticiranom – kakvu je uvek stvarao. Ali ti isti klijenti ostali su mu verni, a on nikada nije odustao od tih neverovatnih žena, pomalo izvan vremena. To zaista volim, i više me sada privlači taj trenutak devedesetih kada je stvarao tu savršenu ženu.

Sviđa mi se ideja da uzmem taj DNK i prenesem ga na današnju ženu.

Da, recimo, uzmem cvet i stavim ga na joga majicu, za nekoga koga možete sresti u Erewhonu.” 

Ovog jutra nismo u Erewhonu, ali nismo ni daleko, ni po udaljenosti ni po demografiji. Kasnoprolećna morska izmaglica baca čeličnu svetlost kroz palme u bašti hotela Chateau Marmont u Zapadnom Hollywoodu, gde parovi u sportskim kombinacijama pijuckaju latte od ovsenog mleka. Iako je ovaj deo grada, sa svojim Lamborghinijima u pastelnim bojama i bučnim party ljudima, za Vaccarella pomalo previše, rado bira doručak u Chateauu – pržena jaja i avokado, tipičan kalifornijski obrok. 

Vaccarello, rođen i odrastao u Belgiji sa sicilijanskim roditeljima, dva puta godišnje provodi po mesec dana u Los Anđelesu, obično u martu i novembru, kao odmor posle šestomesečnih napornih priprema ženske kolekcije. To je tradicija koja je započela rođenjem njegovog sina Luce pre četiri godine. On i suprug Aranud Michaux – koji je i njegov kreativni partner u dizajn studiju Saint Laurenta – kako je surogat materinstvo ilegalno u Francuskoj, povezali su se sa surogat majkom u Koloradu, zbog predugačkih lista čekanja u Kaliforniji tokom pandemije. Nakon što je Luca rođen, nova porodica provela je njegov prvi mesec u LA, pre povratka u Pariz. Iskustvo je bilo toliko lepo za sve, uključujući i biološku majku, da su ga ponovili prošle godine kada se rodila ćerka Lola.

Blonde ambition
Gwyneth Paltrow nosi Saint Laurent kreaciju Anthonyja Vaccarella (ovde i u nastavku; ysl.com), dok je Vaccarello posmatra.

Dok je gradio svoju porodicu, Vaccarello je poslednjih godina proširio i kulturni domet modne kuće kojom upravlja. Godine 2023. pokrenuo je Saint Laurent Productions kako bi podržao rad nezavisnih filmskih stvaralaca, počevši od kratkih filmova Pedra Almodóvara i, posthumno, Jean-Luc Godarda. Tri filma u produkciji Saint Laurent prikazana su na Kanskom filmskom festivalu 2024: „Emilia Perez” Jacques Audiarda, „The Shrouds” Davida Cronenberga i „Parthenope” Paoloa Sorrentina. Krajem leta, film Jima Jarmucha „Father Mother Sister Brother” premijerno je prikazan u Veneciji, dok je „The Fence” Claire Denis imao svoju premijeru na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu. Vaccarello je za sve radio kostime, a u tom smislu Saint Laurent Productions je nastavak rada Yves Saint Laurenta kao kostimografa za pozorište i film – najpoznatije za Catherine Deneuve u filmu Luisa Buñuela „Belle de Jour” iz 1967. godine. Ipak, glavni cilj nije reminiscencija već povezivanje umetnika kojima se divi sa kućom koju vodi i na taj način stvaranje Saint Laurenta koji prevazilazi modu. 

„Sve je to zbog režisera”, kaže Vaccarello o filmovima koje podržava – „ti režiseri su me oblikovali dok sam bio dete, oni su učinili da moja vizija danas bude to što jeste; nije da im vraćam uslugu, već želim da pomognem da nastave da rade ono što rade.

Ne radim blokbastere. Marvel me ne privlači.

Ovo je zaista podrška nezavisnom filmu, ali i način da se brend proširi u nešto popularnije, vidljivije, nešto što ostaje. Sjajno je praviti revije i kampanje, ali one su prolazne. Možda ne bih smeo to da kažem, ali za razliku od toga, za dvadeset ili trideset godina film će i dalje postojati, i ime Saint Laurenta će i dalje stajati na njemu.” 

Jarmusch, čiji je film osvojio Zlatnog lava u Veneciji, prvi put je sarađivao sa Saint Laurentom 2021. godine na kratkom filmu za modnu kuću. Film, nazvan „French Water”, okupio je blistavu ekipu među kojima su Julianne Moore, Charlotte Gainsbourg, Indya Moore i Chloë Sevigny. Vaccarello je potom angažovao Jarmuscha u reklamnoj kampanji. Reditelj se obratio Vaccarellu čim je počeo da osmišljava „Father Mother Sister Brother”.

„Estetski, bilo je fantastično, jer su mi jednostavno verovali”, priseća se Jarmusch.

„Pet godina nisam snimio novi film – bio sam frustriran mehanizmima finansiranja. Radim tako da ili imam potpunu umetničku kontrolu, ili uopšte ne radim, ali bilo je pritisaka oko prekoračenja budžeta i sve to mi je bilo previše. Saradnja sa Saint Laurentom je značila samo jedno: oni žele da mi olakšaju taj proces. Nisu filmski ljudi koji ubacuju svoje mišljenje u produkciju. Bilo je više kao da je doba renesanse i da imam mecenu.”

Kada je Vaccarello stigao u Saint Laurent nakon odlaska Hedia Slimanea 2016. godine, kuća je nedavno zatvorila svoj dizajn studio u Los Anđelesu, koji je Slimane, zaljubljenik u gradsku muzičku scenu i njegovu izuzetno dobro obučenu omladinu, otvorio nekoliko godina ranije.

Da bude sasvim jasno, Vaccarello nije u Los Anđelesu zbog posla – grad ga ne inspiriše mnogo.

„Oduvek sam voleo Los Anđeles”, kaže on, „vreme, prelepu arhitekturu koja me podseća na pedesete, iako sve manje, jer se LA dosta promenio u poslednjih dvadeset godina. Ovde imamo kvalitet života kakav nemamo u Parizu, i toliko je drugačiji da mi je potreban. Ali nikada ne bih mogao da stvaram van Pariza.” 

U 43. godini Vaccarello sebe smatra – i ponosno naglašava – dizajnerom stare škole. Za njega to znači odbijanje da se udvara TikTok ličnostima, da podilazi trendovima ili da vezuje svoj rad za viralne trenutke ili It torbu. To je, po njegovom mišljenju, modna igra 21. veka, i nimalo ne skriva prezir prema njoj. Stidljiv i tih, Vaccarello je uspeo da vlada jednom od velikih modnih kuća a da pritom ne postane ime poznato svima ili blistava javna ličnost poput Johna Galianoa ili Marca Jacobsa. Sa svojom uniformom koju čine farmerke, majica i iznošene patike, gotovo je nemoguće zamisliti ga u muškoj odeći koju sam dizajnira. („Sada sam otac”, objašnjava. „Zašto bih nosio narandžastu košulju uz šorts? Zašto? Za koga?”) 

Od samog početka, Vaccarello je pozivao ljude koji su ga zanimali – argentinskog reditelja Gaspara Noéa, glumice Béatrice Dalle i Charlotte Gainsbourg, da bi formirao proširenu verziju originalne Saint Laurent klike, u čijem su središtu bile tri muze: Katrin Denev, Betty Catroux, brazilska mondenska dama i supruga dizajnera enterijera Françoisa Catrouxa, i anglo-francuska aristokratkinja i dizajnerka nakita Loulou de la Falaise. Vaccarello je takođe sarađivao i sprijateljio se sa američkim glumicama koje ga inspirišu, poput Zoë Kravitz, Chloë Sevigny i Gwyneth Paltrow, kao i sa mladim modelima poput Hailey Bieber i iskusnim modelima poput Frankie Rayder. 

„Ne influenserke, već prave zvezde koje imaju nešto stvarno”, kaže on. „Žene koje imaju šta da kažu; žene sa dubinom.”

Povlači traku koja pridržava vatu na pregibu lakta – ranije tog dana je imao vitaminsku infuziju u svom iznajmljenom domu u Laurel Canyonu, standardna holivudska nega. „Ne želim da budem kul. Ne želim da budem stalno prisutan na društvenim mrežama ili da idem po pop-up radnjama. Ne verujem da YSL kupac traži to. Oduvek sam kupca zamišljao kao prefinjenijeg, ne površnog. A ove stvari mi deluju vrlo glupo. Red ispred luksuzne prodavnice – to nije luksuz. Sama ideja da moraš da čekaš u redu za nešto – to nije šik.” Poput Yves Saint Laurenta, Vaccarello je usmerio pogled na žene koje ne dolaze po njihove komade da bi im neko usadio osećaj za dobar ukus, već dolaze sa potpuno izgrađenim stilom. „One poznaju svoja tela, znaju koji komad da kupe da ne bi izgledale smešno, da ne bi slepo pratile trend”, kaže on. „Više me inspirišu takve žene.

Nije mi opsesija mladost. Ako je proizvod dobar, i mlađe devojke će doći same. Ali ne pravim stvari da bih njih fascinirao.” 

Iako još uvek nije ponovo otvorio krojački atelje za visoku modu u Saint Laurentu, Vaccarello žali zbog demokratizujućeg impulsa, jer modu vidi kao suštinski elitističku. „Mislim, nadam se, da moda postaje nešto teže dostupno, intimnije. Naterali smo ljude da veruju da je moda za svakoga i da svako može da kupi komad odeće ili torbu iz velike kuće. Nadam se da ćemo se vratiti starom načinu poimanja luksuza, jer ovo pomalo ubija samu ideju mode za mene.” 

Yves Saint Laurent je jednom rekao da želi ženama da pruži „osnove klasične garderobe… bežeći od mode trenutka”. Za njega, ta garderoba se sastojala od androginih kodova kuće na kojima je izgradio ime – smokinga, mornarskih kaputa i safari jakni, pantalona, ženskih odela, blejzera i mantila. Vaccarello, radeći kroz arhivu, izgradio je sličnu logiku svojim čistim, svedenim i zavodljivim komadima – uniformom za sofisticirane žene svog doba. „Saint Laurent je pokrio toliko stvari”, kaže on, „da je lako uzeti nešto što ti je zanimljivo i učiniti ga savremenim. Kod Saint Laurenta nikada nije bila reč o površnom sjaju – uvek je to bila prava odeća sa dobrim obrtom, definisana osobom koja je nosi i njenim stavom.” 

Sevigny, koja je do sada uradila nekoliko kampanja sa Vaccarellom, divi se načinu na koji njegovi dizajni odaju diskretnu počast Saint Laurentu. Početkom septembra obukla je crni čipkani bodi ispod kratke crne satenske „bubble” suknje na Venecijanskom filmskom festivalu; izgled je bio iz Vaccarellove kolekcije proleće–leto 2018, inspirisan modelom Yasmeen Ghauri koja ga je nosila na reviji Saint Laurenta za jesen–zimu 1990. „U Anthonyjevoj odeći postoji prava senzualnost, koju mnoge od ovih novih minimalističkih zvezda, da ne pominjem imena, uopšte nemaju”, kaže Sevigny. „Oni ne slave ženska tela. Ako pogledate poslednju kolekciju, tu je bilo formi u koje drugi nisu zalazili, kao i te kombinacije boja i velikih perli – uvek nešto što je i Saint Laurent radio, i uvek sa primesom tame ili gotike, što sve čini savremenim.” 

Jednog junskog popodneva Vaccarello je predstavio mušku kolekciju Saint Laurenta za leto 2026. u rotondi pariske Bourse de Commerce, nekadašnjoj pijaci žita i sirovina koja sada čuva kolekciju umetnina François Pinaulta, vlasnika Keringa, matične kompanije Saint Laurenta. (Istog dana, nekoliko ulica dalje, u Centru Pompidou, Beyonce je prisustvovala muškoj Louis Vuitton reviji i odmah postala glavna vest sa događaja. Vaccarello obično izbegava takve spektakle.) U Bourse, francuski umetnik zvučnih instalacija Céleste Boursier-Mougenot napravio je reflektujući bazen u kojem se nasumično sudaraju i zveckaju plutajuće porcelanske činije, a oko bazena, uz muziku tužnih klavira i gudača, Vaccarellovi modeli u sporim krugovima, s rukama u džepovima, nose velika svetlucava odela oštrih ramena i suženih strukova. Paleta šljive, zagasite narandžaste i limetasto-zelene bila je prigušenija verzija njegove ženske kolekcije za jesen–zimu, predstavljene u martu; umesto radikalnih promena, Vaccarellove ideje se pretaču iz revije u reviju, bez obzira na rod. „Shvatio sam da su muškarci koje sam prikazivao bili pomalo slabi u poređenju sa ženama”, kaže on posle revije.

„Žena je bila jaka, a muškarac pomalo kao njen sin.

Sada je muškarac ljubavnik ili prijatelj. Više nije tinejdžer. Mogu da razgovaraju za večerom.” 

U beleškama za reviju nalazi se stara fotografija Yves Saint Laurenta u Oranu, Alžiru, iz oko 1950. godine. Na njoj nosi šorc sa nabranim i podvrnutim nogavicama, koji otkriva većinu njegovih uskih butina. Vaccarello objašnjava da mu je ta slika bila polazište. U glavi je izmaštao malu fantaziju: kako bi izgledalo da je Yves Saint Lourent proveo leto na Fire Islandu sedamdesetih – iako tamo nikada nije bio, a nije ni Vaccarello? Prošlosezonska kolekcija zamišljala je drugi susret, ovog puta između Saint Laurenta i Roberta Mapplethorpa, jednog umetnika koji je sublimirao svoje želje i drugog koji ih je slavio. Crne kožne čizme do iznad kolena iz te kolekcije za muškarce mogle su se videti na nekoliko današnjih gostiju, a navodno se rasprodaju svuda uprkos ceni od 4500 dolara. 

„Seks i distanca” – tako Vaccarello sažima dve ključne teme rada Yvesa Saint Laurenta. „Seks i pudeur: košulja sa mašnom oko vrata, ali povučeš mašnu i odjednom je naga pred ogledalom dok je fotografiše Helmut Newton.” Vaccarello ceni tenziju između površinskih efekata i onoga što naziva non-dit, neizgovorenim. Ta napetost je i eksplicitna tema „Belle de Jour”, čija junakinja, buržujska domaćica Séverine Serizy, beži iz braka bez strasti tako što popodneva provodi zadovoljavajući klijente u javnoj kući. Sam Saint Laurent, podjednako privučen lepotom i dekadencijom, nagovestio je taj rascep u garderobi Deneuve, od skromne crne haljine s belim okovratnikom i manžetnama do crnog vinil mantila. „To je dualnost koju volim kod Saint Laurenta”, kaže Vaccarello,

„ideja seksualnosti, ali hladne seksualnosti: misliš da možeš nekoga da imaš, ali ne možeš.”

Vaccarello mnogo govori o uzbuđenju koje nosi opasnost: opasnost u načinu na koji Pariz izgleda noću; opasnost Los Anđelesa i njegove istorije poznatih zločina; opasnost u neo-noir filmovima Abela Farrare; izvesna opasnost u veštičjem stilu Angelinae Jolie; opasnost narkotičnih noćnih izlazaka sedamdesetih. To je senzibilitet koji deli sa osnivačem kuće. „Kada je Yves Saint Laurent napravio svoju kolekciju Scandale 1971. godine” – njegova zelena bunda od lisice postala je ikona kuće – „i svi su bili šokirani, jer se radilo o prostitutkama četrdesetih, to je bila inspiracija“, kaže on. „One su imale slobodan način oblačenja koji nam je i danas vrlo privlačan. Jessica Rabbit je ono što smo mi videli devedesetih, Madonna koja nosi krst između ogromnih grudi. Taj vid lošeg ukusa je takođe važan u modi, jer se kroz njega dolazi do nečeg novog.” (Sam Saint Laurent je govorio da mu je prijateljica Paloma Picasso, koja je češljala buvljake u potrazi za ratnom modom, bila inspiracija za kolekciju Scandale.) 

Kako izbeći da se govori o seksu kada se govori o Vaccellovoj odeći, u kojoj se slavi koža i koja često zalazi u kožu i čipku? Haljina koja ga je postavila na modnu mapu bila je bela svilena večernja haljina sa dijagonalnim prorezom preko grudi i šlicem do kuka, iz njegove istoimene modne linije, koju je njegova bliska prijateljica, manekenka Anja Rubik, nosila na Met Gali 2012. godine. Rubik se priseća razgovora sa Vaccerellom o filmu „Basic Instints” i, još jednom ključnom referentnom delu devedesetih, dok je radio na toj haljini. 

„Mnogi ljudi kada misle o njegovoj odeći kažu: ‘Oh, to je seksi.’ Ali to nije ono što on radi”, tvrdi Rubik. „Odeća nije provokativna u smislu da je velika i upadljiva. Ona je provokativna time što je prilično suzdržana. Puno je fokusa na proporcijama, ali ako ne razumete dizajn, možda nećete videti lepotu iza tih proporcija, iza detalja. Odeća nikada ne dominira osobom. Ako u prostoriju uđe žena koja je smela, samouverena i koja se ne izvinjava zbog sebe, ona postaje seksi.” 

Što se njega samog tiče, Vaccarello je bio najmanje divlji u jednoj divljoj grupi tinejdžera. „Mnogo sam se zabavljao”, priseća se. „Radio sam puno glupih stvari – ali više kao posmatrač nego učesnik: droge, izlasci, ali na onaj kul način devedesetih, ne tako ekstremno kao sada. Danas je zastrašujuće biti tinejdžer, zar ne?” 

Njegovi roditelji emigrirali su iz Agriđenta, na jugu Sicilije, u Belgiju, gde je otac radio kao konobar, a majka imala kancelarijske poslove. Vaccarello se sa velikom naklonošću seća ranog života: porodica puna ljubavi, osećaj da može da radi šta god poželi. Uživaо je u tome što je jedinac i veruje da je, upravo zato što nije imao braću i sestre, razvio talenat za prijateljstva. Odrastajući, svake godine je s roditeljima i bakom i dekom posećivao Siciliju, a italijanska muzika iz tog perioda i danas u njemu budi neku slatku tugu. Danas te uspomene priziva tako što svakog leta provodi vreme na Siciliji, u velikoj kući izvan Nota, poznatog po baroknim građevinama i granitama od badema. Tu okuplja društvo starih prijatelja na, kako to sam naziva, velikom bazaru. 

Directors cut
Vaccarellov ulazak u filmsku produkciju predstavlja i ličnu potragu i proširenje brenda. „Sjajno je raditi revije i kampanje, ali one su prolazne. Za dvadeset ili trideset godina film će i dalje postojati, a ime Saint Laurenta i dalje će stajati na njemu.”

O seksualnosti se u njegovom odrastanju nikada nije govorilo – ni u porodici, ni među prijateljima. „Bilo je to kao neka vrsta non-dit”, kaže, „gde znaš i nije ti stalo, živiš svoj život sa prijateljima, ali ne kažeš: ‘Ja sam gej.’ Isto je bilo i sa mojim roditeljima – nikada me ništa nisu pitali. Pretpostavljam da su razumeli, ali nikada nisu tome dali ime. Tako da je bilo zapravo kul, jer nisi morao ništa da objašnjavaš. Moji roditelji su bili katolici, i ja sam kršten.” Vaccarello je u

Madoni pronašao način da istovremeno bude katolik i da bude svoj. „Kod nje je to uvek bilo na neki ironičan način, i ja sam razumeo taj način kritikovanja religije, ali uz to da i dalje veruješ u nešto.”

Moda ga je oduvek privlačila, ali nije mogao da je zamisli kao posao. „Brisel je”, objašnjava, „pragmatičan grad: ili si advokat, ili lekar. Nimalo šik mesto. Pretpostavljam da zato imamo toliko belgijskih dizajnera, jer se toliko smoriš. Ali ja nikada nisam sanjao o Antverpenu. Gradovi su udaljeni samo 30 minuta vožnje vozom, kao Brentwood i Zapadni Hollywood. Smešno je. Ali to je drugi svet.” 

Sa osamnaest godina Vaccarello nije znao šta da radi sa sobom, pa je upisao prava. Bio je obožavalac serije „Ally McBeal”, pravne dramedije iz devedesetih, i činilo se da je to dovoljno dobar razlog. „Mislio sam da je kul pevati u toaletu”, priseća se, misleći na scene iz serije u kojima advokati plešu i lip-syncuju pesme Barrya Whitea u velikom zajedničkom toaletu. „Tako sam zamišljao taj posao, kao fantaziju. Ali nije bilo nimalo tako. Mrzeo sam to.” Posle dve godine je odustao i upisao La Cambre, umetničku akademiju u Briselu, čiji diplomci u poslednje vreme predvode francusku modu (pored Vaccarella, tu su i Julien Dossena u Rabanneu, Nicolas di Felice u Courrèges, i Matthieu Blazy u Chanelu, sve bivši studenti La Cambrea). 

Antverpen je imao Kraljevsku akademiju likovnih umetnosti, koja je tokom osamdesetih školovala dizajnere poznate kao Antverpenska šestorka (među njima Dries van Noten i Ann Demeulemeester), ali je u Vaccarellovoj mašti, barem tada, zadržala oreol cerebralnog minimalizma – što nije bilo baš po njegovom ukusu. „Imao sam hrabrosti da upišem modnu školu zato što se sećam Oliviera Theyskensa koji je oblačio Madonnu u spotu za „Frozen” 1998. godine, kada je bila u goth fazi – Madonin sam fan, kao što vidiš! Pomislio sam: ako on može da je oblači, a dolazi iz Brisela, posle La Cambrea, onda ima nade i za mene. Tako je počelo: Madona, Olivier Theyskensa, La Cambre.”

Nakon studija mode preselio se u Rim, gde se pridružio dizajnerskom timu u Fendiju, a posao mu se svodio na pretvaranje Lagerfeldovih skica u bunde. U međuvremenu je počeo da radi na sopstvenom brendu, koji je brzo privukao podršku Mariae Luisae Poumaillou i stekao sledbenike među manekenkama poput Rubik. Godine 2013. Donatella Versace angažovala je Vaccarella da vodi Versus, svoju difuznu liniju, zamenivši Jonathana Andersona, koji je otišao da postane kreativni direktor Loewea. Saint Laurent je tada delovao kao dalek san, iako je Vaccarello govorio da je to jedina kuća zbog koje bi se odrekao svoje linije – što je i učinio kada ga je Saint Laurent izabrao da zameni Slimanea. 

„Nikada nisam razmatrala drugu opciju”, kaže Francesca Belettini, tadašnja predsednica Saint Laurenta, a sada zamenica generalnog direktora za razvoj brenda u Keringu. „Njegov rad mi je uvek delovao izuzetno relevantno, oštro i vanvremenski, ali iznad same odeće želela sam nekoga ko će moći autentično da izrazi vrednosti brenda – ne da ponavlja istoriju, već da je reinterpretira na svoj način. Anthony poštuje suštinu Saint Laurenta: slobodu, sofisticiranost, želju. Ono što sam želela bila je evolucija, a ne revolucija, i apsolutna jasnoća i doslednost koje omogućavaju da brend gradi na duge staze.”

Vaccarello i ja večeramo u Sushi Parku, neuglednom restoranu na drugom spratu jedne skromne tržne zone na Sunset Stripu. Restoran, koji kritičari hrane uglavnom ignorišu, već godinama ima vernu klijentelu ljubitelja sušija i filmskih zvezda na skrivenim sastancima. To je Vaccarellovo omiljeno mesto u Los Angelesu. „Možda sam ja kriv”, kaže, misleći na povremene paparace sa objektivima ispred. „Doveo sam ovde Hailey Bieber, a ona je dovela Kim i Kendal. I onda su došli paparaci.” 

Iako je Saint Laurent Productions najambiciozniji njegov poduhvat van dizajnerskog studija, nije i jedini: Vaccarello je otvorio knjižaru Babylone u ulici Grenelle, u prostoru nekadašnje Saint Laurent prodavnice aksesoara, i pokrenuo mali izdavački projekat pod imenom SL Editions, posvećen umetnicima i fotografima koji ga inspirišu. Ranije ove godine otvorio je i filijalu Sushi Parka u podrumu obnovljenog Saint Laurent Rive Droite butika u ulici St.-Honoré. Parisko mesto je beskrajno elegantnije, osvetljeno prigušeno, tamnog enterijera, ali je hrana gotovo identična. 

Pošto je to Saint Laurent restoran, otvaranje je najavljeno kratkim filmom Pierre-Ange Carlotti, sa Lourdes Leon i palestinskim muzičarem Saint Levantom u glavnim ulogama. (Za one kojima je potreban suvenir, na internetu se mogu kupiti Saint Laurent štapići za jelo od ebanovine po ceni od 495 evra.) „Kada nešto voli, on jednostavno želi to da podeli, da uloži u to i da ga zaštiti”, kaže Kravitz, koja je upoznala Vaccarella kada ju je 2017. pozvao da glumi u Saint Laurent kampanji. „On želi da unese ono što voli u brend. Saint Laurent je zajednica, svi se međusobno poznajemo, podržavamo i pratimo razvoj jedni drugih. Ako su svake godine to novi ljudi – ko god je trenutno popularan na Instagramu – sve postaje bez duše.” 

Denis, koja sebe smatra povučenom, posećivala je Saint Laurent revije, ali bi odmah po završetku žurila napolje. Njeno prijateljstvo s Vaccarellom počelo je tek kada ju je pozvao na rođendansku zabavu koju je organizovao za Dalle u jednom hotelu u Veneciji. „Bila sam iznenađena i presrećna kada sam saznala da je želeo da bude deo mog filma – ne samo kao koproducent već i kao kostimograf”, kaže ona. „Ne postoji bolji način da počnete rad sa glumcem na izgradnji lika nego kroz kostim. Ako krenete od odeće i cipela, malo-pomalo, lik počinje da se oblikuje.” 

Naravno, ne završi se svaki poduhvat savršeno. „Emilia Perez”, iako je bila senzacija, nije uspela na Oskarima nakon što su transfobični tvitovi Karlae Sofiae Gascón, koja je igrala glavnu ulogu, preplavili društvene mreže. „Produkcija filmova nosi rizik, nosi opasnost, sve te stvari koje mene uzbuđuju. Ono što me danas nervira u modi jeste to što se svi toliko plaše. Kalkulišu koji umetnik, pevač ili glumica će im doneti vrednost. Naravno da ne želim da budem povezan s rasistom. To je očigledno. Ali kada praviš film – ne možeš da kontrolišeš svaku osobu.” 

Saint Laurent Productions sada redovno dobija scenarije za potencijalna ulaganja, ali za sada – osim svog rediteljskog debija u spotu za Gainsbourg – Vaccarello nije pronašao novi projekat koji ga je privukao. „Moj nivo je prilično visok”, kaže on. „A trenutno nemam novih zaljubljenosti.” Univerzum Saint Laurenta širi se baš onako kako Vaccarello želi, i to u trenutku kada luksuz doživljava neosporan pad. Nakon godina neviđenog rasta, Saint Laurent je u prvoj polovini 2025. zabeležio pad prodaje od deset procenata, što bi bila veća vest da to nije zasenio pad od 25 procenata u Gucciju, najvećem Keringovom brendu. Razlozi su verovatno višestruki: geopolitička nesigurnost, inflacija, carine, usporavanje kineske ekonomije. U septembru je Kering dobio novog generalnog direktora, Luca de Meu, koji je ranije vodio Renault i bio ključan u njegovom preokretu. On nije čovek iz sveta mode, što možda i jeste poenta. 

„Ne osećam pritisak. Nije na mojim plećima”, kaže Vaccarello o poslu. „Postaje pomalo smešno menjati dizajnere zbog jedne loše sezone ili zato što izvršni direktori donose pogrešne odluke. Kada stvari krenu loše, uvek krive kreativnog direktora. A mi stvaramo umetnost i gradimo nešto. Bili smo previsoko, i normalno je da malo padnemo.” Upravo je ovaj osećaj zastoja između potrošača i luksuznih brendova obeležio proteklu godinu, kada je došlo do prave pomame u dizajnerskim studijima: Demna je otišao u Gucci, Pierpaolo Piccioli u Balenciagu, Matthieu Blazy u Chanel, Louise Trotter u Bottega Veneta, Jonathan Anderson u Dior i Jack McCollough i Lazaro Hernandez u Loewe, Dario Vitale u Versace, Simone Bellotti u Jil Sander, Michael Rider u Celine, Glenn Martens u Maison Margiela, Haider Ackermann u Tom Ford. Vaccarello ne ide nigde. „Dobio sam ponude da pređem u druge kuće, ali nisam ih prihvatio jer je za mene Saint Laurent vrhunska kuća”, kaže on. „Sve što vidite danas povezano je s onim što je on radio: tu je opasnost, tu je buržoazija, tu je pokazivanje–skrivanje, muževnost–ženstvenost. Za mene postoje Chanel i Saint Laurent. To je kultura. To je francusko nasleđe. Zašto bih išao negde drugde? Zbog više novca ili više slave? Slava me ne zanima. Presrećan sam što sam u kući u kojoj imam stoprocentnu kontrolu nad umetničkim aspektom, i nikada ne bih rizikovao da to izgubim negde drugde.” 

Prošle godine su Vaccarello i Michaux kupili kuću na brdu u Brentwoodu – staklenu kutiju sa nestvarnim pogledom koji se proteže od svetlucavih svetala centra grada sve do Pacifika, a delo je majstora modernizma iz sredine veka Craiga Ellwooda. U toku je velika renovacija koju potpisuje studio Marmol Radziner, poznat po restauraciji modernističkih remek-dela. Iako mu je um retko kada „isključen”, život u Los Anđelesu uglavnom se sastoji od „nerađenja ničega”, kako kaže: provodi vreme kod kuće, čita, gleda filmove, ide u šetnje i na plažu (ali ne i u vodu – Vaccarello ne voli da pliva). Za sada smatra da je okej da Lucu povremeno izvuče iz škole tokom boravaka u LA, mada zna da to ne može trajati zauvek.

„Ovo je poslednja godina kada mogu da budem malo pank.

Šta toliko važno dete od četiri godine uči u školi?  Više uči putujući, govoreći engleski u Americi i igrajući se s decom na ulici. U školi bi učio da seče bananu nožem.” 

Dok čitate ovo, Vaccarello i njegova porodica verovatno se ponovo vraćaju u ritam svog losanđeleskog života. Nedelja mode u Parizu samo što je završena. U julu, kada o tome razgovaramo, razmišlja o kreiranju tvrđe odeće, u bojama – crnoj i teget – koje za njega predstavljaju neku vrstu osnove. Njegova ženska moda je u poslednje vreme bila meka i razigrana, ali sada mu opasnost ponovo pleše po mislima: zamišlja reviju na Trocadérou kojem žene zavode jedna drugu, onako kako su to nekada radili muškarci u Tuileries noću. „To je tvrđa kolekcija”, kaže. „Trudim se da se ne bavim politikom. Ali nije da ne vidim šta se dešava u svetu. Mora postojati veza s tim. Sada imam ćerku, ima godinu dana, i želim da bude snažnija.” 

Hoće li se ljudima dopasti? Vaccarello je dizajner čije samopouzdanje u sopstvenu viziju skriva i izvesnu strpljivost prema svojoj mušteriji. Ne žuri da je osvoji; ona će mu se pridružiti kada bude spremna. „Magičnost ovog posla leži u stvaranju želje”, objašnjava. „Ali ako pratiš trend, ubijaš modu. Svaki put kada je neki brend dobar u nečemu, svi brendovi to rade: ista torba, isti kaput. Moja poenta je u tome da mislim da uspeš onda kada potrošač ne zna šta će mu sutra trebati. Jer, u suštini, ništa nam suštinski ne treba. Treba ti samo da jedeš, da platiš kiriju i da budeš dobar prema svojoj deci. Ali ti pomisliš da ti treba – i to je najmagičnija stvar u ovom poslu.” 

Kosa: Lorenzo Martin
Šminka: Georgie Eisdell
Grooming: Jenna Nelson. Detalje potražite u ovom izdanju.
Manikir: Ashlie Johnson. 

Krojačica: Susie Kourinian za Susie’s Custom Designs
Sittings Editor: Yohana Lebas