In the Spotlight
Iako ćete me u većini slučajeva videti bez gotovo ikakvog nakita, za sebe često govorim da sam ljubiteljka istog. Teško mi je da priznam da je moja lenjost (i to što nisam milionerka) zapravo presudni faktor što nisam optočena zlatom i dukatima, ili barem nečim što na to liči. Prvi put kada mi je zastao dah od komada nakita bilo je 2018. godine, kada sam gledala „Ocean’s 8”, a Anne Hathaway je na svom vratu imala spektakularnu Toussaint dijamantsku ogrlicu koju je Cartier za potrebe filma izvukao iz vlastitih arhiva. Taj trenutak mi je, pored toga što sam taj film zavolela još više, otvorio vrata jedne druge opsesije – Cartierom kao simbolom večne elegancije i nemerljive veštine.
Osnovan 1847. u Parizu, Cartier je kroz vekove postao sinonim za eleganciju i raskoš, ali i za vrstu estetike koja nikad nije bila samo stvar bogatstva. Njihovi komadi su uvek nosili duh epohe, od kraljevskih dvora do filmskog platna, gde su briljantno igrali ulogu i statusnog simbola i umetničkog dela. Zato me je, nekoliko godina kasnije, film Wesa Andersona ponovo podsetio na moju opsesiju Cartierom. Njegov svet simetrije, pastelnih tonova i pažljivo kontrolisane nostalgije savršeno se preklopio s onim što Cartier oduvek simbolizuje: vreme koje ne prolazi nego se presavija, u kojem lepota postoji zbog same sebe.
Fondation Cartier
U tom duhu, pre nekoliko dana Fondation Cartier je otvorio novi muzejski prostor u Parizu, a izložbom Exposition Générale predstavili su svoju kolekciju, što je ponovo stavilo ovaj brend u središte mog interesovanja. Direktor fondacije Chris Dercon je rekao da je ovo prva izložba kojom su želeli da „otvore kolekciju”, birajući oko 600 radova iz zbirke od čak 4500. „Naravno, morali smo da napravimo izbor”, izjavio je. „Ali cilj je bio da posetioci zaista zavire u ono što se krije iza zidova fondacije.” To je, zapravo, bilo prvo pitanje koje bih i sama postavila, kako se bira ono što bi trebalo da predstavlja suštinu jednog sveta kao što je Cartierov? Šta znači odabrati „prave” komade u moru predmeta koji su već po definiciji izuzetni? Da li se vodi emocijom, istorijom, estetikom? Taj proces selekcije, u svojoj suštini, podseća me na ono što Cartier radi kroz ceo svoj vek, ne pravi razliku između umetnosti i zanata, nego stalno preispituje gde ta granica zapravo leži. Izbor nije samo pitanje ukusa, to je način da se pokaže kako svaki predmet, ma koliko raskošan bio, u sebi nosi i trag vremena, rukopisa i pogleda koji ga je stvorio.
Novi prostor Fondation Cartier nije samo arhitektonska promena, već kako kaže kustoskinja Béatrice Grenier, „transformacija same institucije”. Najveći izazov je bio kako modernizovati istorijsku haussmannovsku zgradu, a istovremeno izmisliti novu arhitekturu za izlaganje. Sama zgrada, delo Jean Nouvela, postala je gotovo skulptura u pokretu: unutar nje nema zidova, nema plafona, sve se pomera i sve je otvoreno. Jean Nouvel stvorio je prostor čija arhitektura reaguje na umetnost, umesto da je nadvladava. „Oduvek sam zamišljao Fondation Cartier kao utočište, kao gostoljubivo mesto gde su svi pozvani da otkriju umetnost današnjice”, rekao je Nouvel nedavno na konferenciji za štampu, opisujući zgradu kao „veliku radionicu koja se prilagođava umetnicima, njihovim delima i idejama.” I zaista, nova adresa na 2 Place du Palais-Royal, u nekadašnjoj zgradi Grands Magasins du Louvre, deluje više kao prostor u pokretu nego kao klasični muzej: pet pomičnih platformi, staklene fasade koje se otvaraju prema ulici, i osećaj da se umetnost izliva iz zidova u grad.
Dercon je nedavno izjavio da „duh nove Fondation Cartier nije duh katedrale u kojoj se uvek mora više, uvek veće.” Pitala sam se da li to znači da nisu želeli da prostor impresionira veličinom (iako to ipak čini), već da bude intiman, otvoren i fleksibilan za umetnike, a odgovor sam pronašla u Derconovoj želji da nova fondacija bude prostor koji diše s umetnošću, a ne institucija koja joj nameće veličinu.
Dok sedim na udobnoj fotelji, svetla su prigušena, a ja iščitavam ove rečenice sa mišlju kako je upravo to jedna od tri želje koju bih poželela od zlatne ribice. Stvorila bih muzej koji istovremeno poštuje već postojeću i kompleksnu istoriju zgrade, ali i dopušta umetnicima i radovima da slobodno dišu, da postoje u svom muzejskom kontekstu, da budu predstavnici jednog vremena i nosioci svoje priče. U jednom trenutku mi se učinilo da sve to ima mnogo šire značenje, kao da govori o načinu na koji i sami biramo šta ćemo sačuvati, a šta zaboraviti, u prostoru koji zovemo svojim. Fondation Cartier danas pokazuje da taj brend više ne pripada samo svetu luksuza, već i svetu muzeologije. Njegovi predmeti, nekada namenjeni ličnom uživanju i privatnim kolekcijama, sada postaju muzealije, svedočanstva o istoriji ukusa, veštine i društvenih promena. Cartier na taj način prelazi granicu između modnog, luksuznog i muzejskog predmeta, između predmeta želje i predmeta proučavanja. U kontekstu savremene umetnosti, taj prelaz deluje gotovo simbolično, ono što je nekada bilo stvoreno da ukrašava telo, sada ukrašava prostor sećanja.
Dok zatvaram tabove s fotografijama izložbe i renderima nove zgrade, pomislim kako je Cartier zapravo postao moj mentalni totem. Ne zbog dijamanata, već zbog te veštine da stvori priču. Možda zato za mene Toussaint ogrlica i dalje ima sentimentalnu vrednost, gotovo kao da sam je i sama nosila. Ne vezujem je uvek za kultni film, nego češće za povratak nečemu što se ne može ukrasti niti otuđiti, osećaju da lepota postoji uprkos svemu.
