Sklona sam da verujem da je od svih oblika čovekovog izražavanja film najbliži magiji. Može da zavede, da nas očara, odvede u neku drugu realnost i pokaže novi svet. Međutim, on takođe može da bude i lakmus papir sveta u kom živimo. Da rasvetli bolna mesta, da napipa neuralgične tačke društva, da obeleži neobeležene teritorije, da kritikuje, preispituje, p(r)ozove… U tekstu „Pred subjektivnim ogledalom: igram se pripadnika generacije” Makavejev je skrenuo pažnju na to da jedna „pojava može da ima onoliko likova koliko je očiju posmatraju. Nisam rekao upola manje, jer svako od nas može da ima i više od dva oka, recimo skeptično oko, pa optimistično oko, pa suzno oko i to suzno rastuženo i razočarano, i suzno okvašeno radosnicama, sve je to vrlo vrlo komplikovano”.
Sve te oči jesu film, hiljade i hiljade filmova, među kojima su i oni iz crnog talasa. Taj kratki plodonosni period otvorio je svako od ovih očiju i gledao u realnost ne plašeći se da kaže šta u njoj vidi. Etički, politički, estetski hrabar i progresivan, ovaj period je verovatno najdragocenije kinematografsko nasleđe koje kao region imamo, i to ono koje nas, ako slučajno zaboravimo ko smo i šta umemo, podseti.
Zato smo se, „pred subjektivnim ogledalom”, vratili decenijama unazad u legendarne naslove ove epohe od „Skupljača perja” do „Ponedjeljak il utorak”. Da ih se prisetimo i oživimo, ali ne da bismo gledali nostalgično unazad nego kritičnije razmišljali unapred, i prisetili se da je uloga umetnosti da nas probudi iz učmalosti, samoprezira, samozadovoljstva ali i samosabotaže. Filmovi crnog talasa su hrabri, eksperimentalni, živi, besni, erotični, politični, surovi i iskreno ljudski, i u danima kada je kultura posebno na udaru represivnih i regresivnih politika vredi podsetiti se da film nije bekstvo, već otpor. Pripadnici nove generacije glumaca Hana Selimović, Andrija Kuzmanović, Judita Franković Brdar, Slaven Došlo, Matej Zemljič i Jovana Stojiljković našli su se u ulogama protagonista crnotalasnih filmova, i razgovarali smo sa njima o stanju u društvu i kulturi, angažovanosti filma, o (ne)uslovima, kako postići autorsku hrabrost danas i zašto uprkos svemu film ostaje magičan?
„Prema tome, sve što nam se događa, i dobro i loše, ide nam u rok službe. Znači, svaka katastrofa, ako si kreativan a ne uspeš da je pretvoriš u svoju prednost u sledećem potezu, tvoj je neuspeh. Prema tome, niko nema pravo da plače što su mu oduzeli hleb, ili što su ga sjebali. To je u filmu tako. I, jednostavno, ti imaš to što si izgutao, vatru koju si izgutao u jednom trenutku. Ta vatra treba da zasija u tvom sledećem filmu i da se pretvori u neko sunce. Ako to ne uspeš, onda – jebi ga. Onda imaš čir u stomaku. To je isto vatra, samo psihosomatska, i onda umreš i istopiš se.”
Dušan Makavejev, zabeležio Živojin Pavlović, Belina sutra, Prosveta, Beograd, 1983, str. 369
Slaven: Upravo se vozim na zatvaranje festivala u Bajinoj Bašti, pa pre nego što počnemo, sećaš li se Bajine Bašte, Hana?
Hana: Sećam se, prošle godine sam bila u žiriju, bilo je divno. Uspešno sam izbegavala žurke do Čola večeri, ostalo je istorija.
Slaven: Da, ja te godine nisam bio, ali si me zamenila, mora neko da dobije Zlatnog Slavena (smeh), to je nezvanična nagrada. Šalu na stranu, dosta mi se pitanja otvorilo ovim snimanjem, i podsećanjem na crni talas. Svaki put kada se vratim na njih, bilo da ih gledam ili razmišljam o jugoslovenskom filmu, iznenadim se koliko je to slobodnije u izrazu, hrabrije i glasnije od onoga što imamo trenutno.
Hana: Ono što je interesantno i o čemu sam razmišljala jeste pitanje koliko dugo mi već nemamo nešto što bi se moglo nazvati umetničkim talasom u kulturi, i s čim to ima veze. Čini mi se najviše sa tim što je pre protivnik bio jasan, pa je i odgovor politički i umetnički nekako jasan. E, pošto sad imamo amorfnog protivnika, onda nam je takva i umetnost. Desio se i neki suludi paradoks da je kritika sistema postala njegov imanentni deo, a ne otpor istom. A s druge strane, frontova za borbu je previše, i onda u tom haosu tužno je što nema zajedničke vode, pa nema ni talasa.
Slaven: Ja nisam siguran da li je to do konkretnosti protivnika. Meni se čini da, kao posledica digitalnosti, mi sada živimo u višestrukoj realnosti. Mi moramo sve vreme da budemo svesni da svako od nas živi svoju realnosti u odnosu na algoritam. Nekada su sistemi informisanja bili takvi da je, za početak, postojala činjenica, a sada mi se čini da ni ne možemo da imamo jedan uniformisani odgovor na ono što nas žulja, jer su naši doživljaji realnosti duboko pod uticajem algoritma koji nam servira ono što će da nam zadrži pažnju. Što se tiče finansiranja, umetnost osim ako nije propagandna ne može da bude proizvod kapitalizma i kao takva doživljava se kao visak ili nekakav luksuz. I uopšte više ne znam kako smo došli do toga.
Skupljači perja, 1967 (Aleksandar Saša Petrović) Realistički prikazi, socijalna tematika, i veliki broj naturščika istaknuti su crnotalasni elementi ovog filma. Godine kada je izašao film “Skupljači perja” osvojio je Gran prix žirija u Kanu, a naredne poneo i nominaciju za Oskara za najbolji strani film. Hana nosi: Kardigan i mini suknju sa životinjskim printom od lureksa i čenila, čipkani bodi s rolkom, čarape s cvetnim printom i cipele s visokom potpeticom od lakirane kože, Valentino
Hana: Meni je mnogo zanimljivo ovo što si rekao, vrlo je bodrijarovski, o kraju velikih narativa i prelasku u simulakrum. Ja i na to mislim kada kažem da je protivnik amorfan. Mi više ne obrađujemo ništa iz neposrednog iskustva. Sve je meta, ali na pogrešan način. Ono što je meni najtužnije je sad kad gledam estetski, etički, politički, koliko je ranije umetnost bila opasna. Usudila bih se da kažem da današnja gotovo uopšte nije. Da je produžetak privida demokratije i slobode, u kojoj možemo reći sve, ali je postalo nebitno šta govorimo. Čini mi se da je tada film zaista mogao da ima uticaj na veliki broj ljudi, da je publika bila homogenija. Sad su potrebe toliko individualizovane, da nas je to onemogućilo da plivamo u istoj vodi i zajedno napravimo talas, što je paradoks jer svi jesmo u istoj vodi. Umetnici su u poslednjih godinu dana dali zaista veliki doprinos ovoj borbi, ali kao građani. Zašto to nije izrodilo nijednu vrstu umetničkog odgovora? Mislim da je to pitanje i autorske krize i moramo da nađemo novi oblik u kom će umetnost biti zaista delotvorna, a ne nominalna i dekorativna.
Slaven: Pitanje je i da li nismo dovoljno glasni ili je generalno glasnost svega tolika da se sve jedva čuje. Ranije je usmerenost na film i umetnost uopšte bila drugačija. Sada imaš toliki dijapazon od TikTok klipova od nekoliko sekundi do filmova, i svi su u zajedničkom prostoru. Jako je teško reći nešto da to neko čuje. Ali da ne bismo očajavali (smeh), čini mi se da je rešenje pogledati u oči sopstvenom slepilu, i ukoliko umetnost ima neku poruku koju želi da prenese, mora da nađe način da je uobliči da ona bude komunikativna. Često se to zaboravi.
Hana: Ja se slažem sa tim, i stvarno prezirem tu vrstu hermetične umetnosti koja je sama sebi svrha i nema komunikaciju za osnovni cilj. Pozorište ili film koji se zatvore u sebe postaju elitistički. S druge strane, postoji i taj užas konzumentskog. Ta vrsta potpunog podilaženja elementarnom konzumerizmu sa malim etičkim i umetničkim promišljanjima je, za moj ukus, isto opasan pravac.
Slaven: Jeste. Ali moraju se pronaći neke metode da se dopre do šireg kruga. Imam jedan neglumački primer, ali Sadhguru je recimo imao cilj da proširi svoju ideju o važnosti razumevanja zemljišta i načina na koji obrađujemo zemlju, što utiče na gomilu drugih sistema. On je na turneju išao motorom i napravio je TikTok pesmu. Njegov cilj je da prenese poruku koju smatra važnom, a zna da je priroda realnosti takva da moraš da prihvatiš to što se dešava ispred tebe i onda da mu pristupiš na neki način. Ne kažem da treba podilaziti publici, ali treba razumeti šta te okružuje da bi mogao da adresiraš probleme na način koji je razumljiv. Nalaziti nove metode i pristupe.
Hana: Tu je samo opasnost ne skliznuti u populizam, ali da, u pravu si u nekom smislu. Moramo biti svesni da pozorište konzumira 2,5% stanovništva u ovoj zemlji. S druge strane, sad se opet vraćam na crni talas. Pošto svaki sistem oblikuje odgovor, mi moramo da provalimo kako u ovako disperzivnom sistemu uputiti najtačniju strelu. Crni talas je u velikoj meri odgovor na ironiju ideje bratstva–jedinstva, idealnog sistema. Mi danas ne baratamo ideologijama, već interesima i profitom. I u takvom sistemu i sama kritika sistema je postala projekat. Mora postojati način da izađemo iz tog točka. Između 60-ih i 70-ih ti ljudi su zaista kažnjavani, cenzurisani, proterivani. Mi jesmo blizu toga. Situacija sa Narodnim pozorištem je najeklatantniji primer represije državnog aparata na kulturnu instituciju. Čini mi se da naš odgovor još uvek nije dovoljno snažan.
Slaven: Zvuči dosta obeshrabrujuće koliko je sve isprepletano da mi je često veoma teško da pronađem prostore slobode i optimizma. I iskreno, sve sam skloniji da ih pronalazim u ličnom delovanju i postojanju.
Po isti poti se ne vračaj, 1965 (Jože Babič) „Po isti poti se ne vračaj” jedan je od prvih jugoslovenskih filmova koji se dotakao dotadašnje tabu-teme međuetničkih odnosa u posleratnog Jugoslaviji govoreći o grupi sezonskih radnika iz tadašnje Bosne i Hercegovine koji odlaze tražiti posao u tadašnjoj Sloveniji Hana Selimović nosi svilenu maramu s printom, Chanel Kaput od vune, Vaillant
Hana: Meni su kolektivne pobune jedna od najuzbudljivijih stvari mog svesnog života, iako nisam prisustvovala nijednoj uspešnoj, još uvek. Ostaću naivna do kraja svog života i verovati u to (smeh). Ne znam da li se sećaš onih dana tokom štrajka, kada je bila ona velika šetnja, ja sam se retko kad kao tad osećala kao da pripadam.
Slaven: Da, nešto je u tim šetnjama bilo baš specijalno, sve šetnje su bile toliko snažne.
Hana: E, ja mislim da je ta vrsta pripadanja nešto što nam nedostaje, a da se ona stvara u sličnomišljeničkim grupama. Koliko god da su te jedinice udruživanja male, odatle očigledno treba počinjati. U tom smislu razumem tvoju ideju o individualnom zadovoljenju, jer na sebe možeš da se osloniš, ali mislim da je rešenje u nenasilnom udruživanju. U traženju istomišljenika gde ljudi mogu da razgovaraju kao mi sad.
Slaven: Na to i ja mislim. Ali u tome moraš da pođeš od sebe, pa od onih sa kojima se razumeš i gradiš svoje krugove. Samo što je nekada teško birati bitke, i odlučiti se za podnošenje bilo koje žrtve posle mnogo neuspelih žrtvovanja. Teško je znati odakle početi, postoji toliko varijabli. Mnogo se odgovornosti ljudima stavlja na leđa. Naravno, u velikim događajima kao ovo što mi živimo sada, tu je jasno šta treba raditi. Postoje određene granice, kada se nagaze, posle toga ljudi imaju dužnost da reaguju. Ali, tako je puno svega.
Hana: Pa mislim, događa se Gaza. Mi se bavimo analizom umetničkih talasa u Srbiji. Jeste, mi svi osećamo da se nekako mora reagovati, a što kaže Gorki: „Mali smo ljudi i snage su naše male.”
Slaven: Mislim da je to u direktnoj vezi sa ovim, sa količinom odgovornosti koja se običnom čoveku stavlja na pleća.
Hana: To je u proporcionalnom skladu sa onim što svako doživljava kao spokoj sa svojim odrazom u ogledalu. Svako je miran ili nije sa nečim, to je pitanje ličnih izbora. Što se tiče umetničkog talasa, to je odgovor na neki ugrožavajući sistem. Mi živimo reperkusije pogrešnosti mnogih sistema. S druge strane, kad imaš da jedeš hleb imaš i „luksuz” da se baviš pitanjima koja se tiču pogrešnosti društvenog ustrojstva. Mnogi nemaju i bave se samo pukim preživljavanjem. Svakako, nadam se da će sa nekom vrstom otklona (i pobede!) možda doći i neka vrsta umetničkog odgovora na ovo vreme.
Slaven: Sve se slažem, samo je toliko sve ludo. Mi na ulici radimo ono što treba da radi tužilaštvo. Celo društvo mora da se mobilizuje na taj način. A zanimljivo je što se sve događa stalno, i zato je često sve parališuće. AI ludo napreduje, do 2050. će biti više plastike nego ribe u okeanima, najveće tržište rada su prevoznici koji će ostati bez posla… Mnogo je frontova za borbu i nekada je sve preplavljujuće.
Buđenje pacova, 1967 (Živojin Pavlović) Film koji govori o kratkotrajnoj nadi, razočaranju i potrazi za smislom jedno je od najistaknutijih ostvarenja crnog talasa za koje je Pavlović dobio Srebrnog medveda u Berlinalu. Svilena midi slip haljina dekorisana čipkom, Dolce & Gabbana
Hana: Slažem se, ta vrsta pogleda je prediktivno realna, ali i malo defetistička. Ja ipak mislim da postoji vrsta dužnosti da damo sve od sebe da se ponašamo u skladu sa onim što verujemo da je dobro i pravilno. Studenti su pokazali model organizacije koji može da funkcioniše na raznim poljima – kolektivno udruživanje na najmanjem zajedničkom imenitelju u kojima zajedništvo, uprkos razlikama, može da postoji.
Slaven: Da, to negde jeste naša dužnost, a možda i razlog zašto smo počeli da se bavimo ovim poslom, jer bez uverenja da postoji najmanji zajednički imenitelj oko kog bismo se okupili ne bi imalo poente voditi dijalog kroz umetnost.
Hana: Na kraju krajeva, baš to. Ja sam umetnošću i želela da se bavim zato što me zanima da gledam u stvari oko sebe. U ljude, u fenomene, u sisteme, u politike, u društvene okolnosti, u bedu, u bogatstvo. Zanima me da gledam u sve to. Žmureći i krijući se od toga, naša umetnost prestaje da bude to i postaje samo neka vrsta tržišnog proizvoda.
Slaven: Iz sličnih razloga sam i ja počeo da se bavim glumom. Iz krajnje ličnih pobuda. Zanimalo me je šta je sve ovo, šta sam ja, šta su odnosi, porodica, gde sam ja sve tu, šta je sistem. Glavno mi je bilo upravo to raspakivanje. Vratio bih se samo na ono gore, ne mislim da je defetistički. Naravno da svako treba da zastupa vrednosti i u svojoj umetnosti i životu, samo generalno pričam u odbranu ljudi, razumem da se zamore, imam razumevanja za to. Čini mi se da treba imati malo hladniju glavu za reakcije.
Hana: U političkoj praksi, apsolutno. Nisam sigurna koliko je dobra za umetnost.
Slaven: Pa mislim da jeste, hladnije kad sagledaš stvari, možeš i da pronađeš odgovore. Što se tiče filma i pozorišta, to je toliko komplikovano da često ne znam kolike su mi slobode i odgovornosti. S druge strane, u nekom ličnom, pojedinačnom svetu, mislim da svako može da pronađe načine.
Hana: Ti si potpuno u pravu, jer u ovom našem posttranzicionom kulturnom polju, tržište ne prodaje samo umetnost nego i moralne pozicije. Tako nekada biti angažovan postaje neka vrsta brenda, i onda umesto kolektivne borbe dobiješ estetizovani moralni kapital. Ja u tom smislu verujem da moramo da se vratimo tome da umetnost mora da postane opasna i neprijatna.
Levo: Skupljači perja, 1967 (Aleksandar Saša Petrović) Radnja filma smeštena je u romsku zajednicu jednog sela na severu Vojvodine, ali njegova tema prevazilazi lokalni okvir baveći se univerzalnim pitanjima ljubavi, međuetničkih i socijalnih odnosa i smatra se jednim od najznačajnijih ostvarenja crnog talasa i jugoslovenske kinematografije. Crna kapa, Valentino Desno: Nevinost bez zaštite, 1968 (Dušan Makavejev) Napravljen kao kolaž koji se sastoji od istoimenog igranog filma iz 1942. godine u režiji Dragoljuba Aleksića, dokumentarnih snimaka akrobatskih nastupa Dragoljuba Aleksića, kao i dokumentarnih snimaka Beograda nakon bombardovanja, Milana Nedića i Dimitrija Ljotića. Svetlana Slapšak tvrdi da spada među najbolje, a možda je i najbolji jugoslovenski film. Hana i Judita nose: Bodi kostme kratkih rukava, arhiv kostimografkinje Slaven nosi: Donji deo kupaćeg kostima, arhiv kostimografkinje
Slaven: Tačno. Iako bih ja pre rekao da treba jasno da zastupa svoje slobodarske vrednosti, što će, naravno u društvu naviklom na nasilje da se čita kao neprijatnost i opasnost. U godinama sam kada se često pitam i šta ja to radim (smeh). Često su ti neki uvidi bolni, ali to je ono o čemu pričam kada govorim o hladnoj glavi. Videti realno stanje, u kom pokušavam da sagledam sve moje veštine, kako bih kroz materijalnu sigurnost stekao neki utisak slobode. Čak se možda ne radi ni o slobodi, nego pre o autonomiji.
Hana: Razumem, i razumem tvoj primer „hladne glave”. Ja moju sa 38 godina još uvek nisam uspela da ohladim dovoljno da bih sebi obezbedila tu neku vrstu autonomije. Jedina koju osećam autentičnom je ona unutar prostora moje kože, i to se trudim da očuvam. Ali, iskreno mislim da ima nade. Bila sam letos na nekom putu, u sistemu koji je zaista kapitalistička mašina koja ne ostavlja prostora ni za minimum promišljanja. Ili se bogatiš ili preživljavaš. I prvi dan nakon povratka sam otišla na protest. I samo sam razmišljala koliko lepih, civilizovanih, politički svesnih, otmenih i hrabrih ljudi na jednom mestu. Ne znamo rezultat naše borbe, ali verujem da smo, dok se borimo, u zdravoj poziciji.
Slaven: Meni je to neverovatno. Kada zapravo vidim koliko ima slobodnomislećih ljudi koji su spremni da stanu iza svojih vrednosti. Ta linija postoji, vidimo je i kroz nju vrednost može da bude uspostavljena.
Hana: Mislim da mi sebe često potcenjujemo, a da nismo skroz nebitni, samo što se još uvek nismo dobro organizovali i zadali tačniji ritam odgovorima na situaciju. I ne samo reaktivno, kao odgovor na njihove „poteze”. Nego, mislim da sada imamo priliku da počnemo da zadajemo neku vrstu ritma. U kojoj meri i na kom planu udruživanja, nisam sigurna, ali sasvim jesam da verujem u manje grupe ljudi koji veruju u iste stvari. Od takvih nastaju pokreti.
Talenti: Hana Selimović, Jovana Stojiljković, Judita Franković Brdar, Slaven Došlo, Andrija Kuzmanovic, Matej Zemljic
Kostim: Suna Kažić
Šminka: Irena Miletić
Kosa: Milena Maršić
Set dizajn: Sandra Subic
Set dekor: Vitomir Kovačević
Produkcija: Teona Milićević, Marita Bobelj
Asistent fotografa: Darko Sretic
Asistent kostima i mode: Anastasija Jovanovic
Asistent šminke: Nemanja Radočaj
Rasveta: Etar Film
Zahvaljujemo restoranu
Trišešira, Maši, Stevi i Steli, kao i Farmi ovaca Milošević
