„Silazim za minut!”, vedar glas puca kroz interfonsku vezu. Kasno je toplo leto u istočnom Londonu, a ja sam upravo pritisnuo zvono na staroj školskoj zgradi, sada pretvorenoj u prostor s kancelarijama za ljude iz sveta mode. Kroz nekoliko minuta pojavljuje se vitki dvadesetdevetogodišnji glumac Harris Dickinson, koji silazi niz spoljašnje stepenice i pruža mi ruku. „Jesi li dugo putovao dovde?”, pita me.
Nalazimo se nekoliko kilometara od londonskog filmskog centra u Sohou, u kraju sa modernim restoranima i kafićima, gde je Dickinson smestio svoju producentsku kuću Devisio Pictures. Ovde je gotovo neprimetan – u beloj majici, kargo pantalonama i Adidas Sambama – a atmosfera u njegovoj kancelariji podseća na neku živahnu, ali uspešnu startup firmu: stari filmski posteri, saksijsko cveće, paleta čajeva od različitog bilja. „Prvu grubu verziju ‘Urchina’ sam napravio na ovim monitorima“, kaže Dickinson pokazujući na ogromne ekrane na stolu u uglu.
„Urchin” – koji je Dickinson napisao i režirao – premijerno je prikazan samo dva meseca ranije u Kanu, gde je u dvodelnom Pradinom odelu prošetao crvenim tepihom, dok su blicevi fotografa osvetljavali njegove „modeljanovske” crte lica. Od svega toga smo sada udaljeni miljama. „Nikad u životu nisam bio toliko nervozan“, kaže. „Bio sam prestravljen. Deset minuta pre nego što je projekcija počela imao sam osećaj da ću doživeti nervni slom.”
Ali reakcije su bile fantastične: „Urchin”, duboko potresna drama o Mikeu, mladom beskućniku u Londonu koji se bori sa zavisnošću i problemima mentalnog zdravlja, osvojio je i nagradu kritike i nagradu za najboljeg glumca, koju je odneo Frank Dillane.
Dickinson dane posle toga opisuje kao vrtlog – „ludilo”, kaže svojim blagim londonskim akcentom i on i Dillane su bili zatrpani pohvalama i obavezama promocije. (Iako je bilo i predaha, poput kanskih žurki do jutra, na kojima su njegova devojka, pop muzičarka Rose Gray, i njihova prijateljica Charli XCX preuzele DJ pult.) „Bez obzira na to da li ljudi to priznaju ili ne”, kaže Dickinson o Kanu, „tražiš nekog da ti kaže: ‘U redu, ovo funkcioniše. Nisi potpuno lud. Ovo nije besmislen trud.’ Zato je taj osećaj bio dobar.”
Dickinson nije bio jedini glumac koji je debitovao kao režiser na festivalu (Scarlett Johansson i Kristen Stewart takođe su se upustile u taj izazov). Da li je osećao dodatno preispitivanje – pa čak i skepticizam? „Naravno”, kaže on. „Ali pročitao sam i jednu recenziju u kojoj je pisalo: ‘Dokazuje da ume da uradi više od naručivanja mleka.’ To je bio tako reduktivan, glup naslov.
Ceo život sam želeo da pravim filmove i izborio sam se za svoje mesto da bih stigao dovde.”
Dickinson se probio u indie hitu Elizae Hittman iz 2017. „Beach Rats”, gde je igrao buntovnog tinejdžera iz Brooklyna koji se bori da se suoči sa svojom seksualnošću. Njegov talenat da uloge oboji lomljivom ranjivošću i grubom snagom doneo mu je uloge problematičnih grubijana u filmovima „Where the Crawdads Sing” i „The Iron Claw”. (Njegovo pojavljivanje kao plitkog himbo modela u društvenoj satiri Rubena Östunda „Triangle of Sadness” nagrađenoj Zlatnom palmom predstavljalo je zanimljivo odstupanje od tipa likova koje inače tumači.) A onda je usledila njegova uloga rame uz rame s Nicole Kidman u prošlogodišnjem „Babygirl”: igrao je mladog pripravnika u korporaciji koji pokušava – snalažljivošću i nespretnom prostodušnošću (spomenuto „naručivanje mleka”) – da zavede svoju šeficu u aferu obeleženu elementima BDSM-a.
Ostaviti glumu po strani kako bi se posvetio režiranju „Urchina” (na scenariju je počeo da radi pre pet godina) bio je „čudan preokret”, kaže. Kao glumac u brzom usponu, poreklom iz radničke klase iz predgrađa Highams Park u istočnom Londonu – majka mu je frizerka, otac socijalni radnik – proveo je dobar deo rane karijere prihvatajući poslove koji su mu, „bez obzira na njihov umetnički značaj u svetu, pružali prilike”. Režija je zahtevala odbijanje uloga u trenutku kada je finansiranje filma i dalje bilo nesigurno.
„Urchin” je bio skok u nepoznato. „Nešto što sam morao da uradim”, kaže. „Nisam mogao da pobegnem od toga.“
Dickinsonove rediteljske ambicije idu daleko unazad. Sa deset godina snimao je skejterske filmove na Sony Handycam kameri. Sa četrnaest je pravio kratke filmove pod uticajem stvaralaca poput Mikea Leigha i Shane Meadowsa. „Pisao sam prilično teške, nabijene scenarije”, kaže, pomalo postiđeno. Po završetku srednje škole razmišljao je da se priključi Kraljevskim marincima, ali zahvaljujući podršci profesora iz Raw Academy – kluba za izvođačke umetnosti koji je pohađao – počeo je da ide na audicije. Gluma mu je, kaže, „delovala kao nešto što mogu da radim bez trošenja novca i bez preklinjanja ljudi da mi pomognu u pravljenju filmova”.
Godine borbe za prihode naučile su ga upornosti i smelosti koje su mu bile potrebne da uđe u BBC i predloži svoj kratki film „2003”, prikaz mladića koji pokušava da se pomiri s ocem alkoholičarom pre odlaska na front, uoči rata u Iraku. A upravo je njegova radoznalost prema režiji delimično navela Halinu Reijn da ga angažuje za „Babygirl”: „Znala sam da je napisao scenario i da će ga režirati”, objašnjava ona. „Znala sam da ga zanima ceo proces pravljenja filma.” Ta fascinacija bila je očigledna i u načinu na koji je vodio snimanje „Urchina”, kaže Archie Pearch, njegov dugogodišnji prijatelj i suosnivač „Devisio Pictures”. „Sećam se prve nedelje – neko je iz kombija iznosio opremu, a Harris je odmah prišao da mu pomogne”, priča. „Nema ega.”
Upravo mu je zato, verovatno, najneprijatnije kada priča o „Urchinu” to što je i sam u njemu: igra Nathana, dvoličnog prijatelja glavnog junaka Mikea sa ulice, koji kasnije ulazi u transakcioni romantični odnos sa starijom ženom. To uopšte nije bilo planirano – glumac koji je bio angažovan za tu ulogu odustao je nedelju dana pre početka snimanja, a Dillane ga je nagovorio da uskoči. „Morao sam da mu kažem: ‘Druže, moraš da budeš u ovom filmu’”, kaže Dillane, koji ima isti nestašni, pomalo prefinjeni šarm kao i protagonista filma. „Znaš tog lika do srži”, seća se da mu je rekao, „znaš šta je potrebno. Ti si sjajan glumac”.
Kad to pomenem Dickinsonu, on uzdahne. „Osećao sam se kao kreten što igram u sopstvenom filmu, iskreno. Kao, ‘Evo mene, ja ću to!’” Ali uloga je dovoljno mala da to bude u redu. To je Frankov film.” Snimanje je trajalo pet nedelja uz mikroskopski budžet – ograničenja koja su mi kako kaže donela energiju.
„Mozak mi je uživao što je stalno aktivan. Žudeo sam za tim nivoom angažovanosti i odgovornosti.”
(Uživao je i u rutini montaže – svakodnevni odlazak u kancelariju da seče film, a zatim povratak kući u istočni London, u stan koji deli sa Gray i britanskom kratkodlakom mačkom Misty Blue, na večeru.)
Za Dickinsona je najveći izazov bio da pronađe pravi ton kojim će obraditi osetljivu temu filma. Dugo volontira u londonskoj humanitarnoj organizaciji za beskućnike, i iako ne želi da „udara u zvona” oko toga, priznaje da mu je važno da navede to iskustvo jer je imalo uticaj na film. „To je klizav teren”, priznaje. „Taj rad je postao deo moje rutine kako bih imao osećaj da nisam beskorisno ljudsko biće.” Karijera njegovog oca u socijalnom radu bila mu je još jedna inspiracija. „Važno je da ljudi znaju da sam odradio svoj deo posla u tom svetu.” Zapravo i za fotografisanje povodom premijere u Kanu, Dickinson je obukao majicu kao odgovor na izjave bivše britanske ministarke unutrašnjih poslova Suelle Braverman:
„Život na ulici nije stvar izbora, Suella. To je znak neuspešne politike države.”
„Šta god mogu da uradim da ukažem na probleme, uradiću”, kaže on. „Nije mi teško da obučem jebenu majicu na plaži, znaš na šta mislim? Mislim da dolazimo do tačke kad ljude treba prozivati. Prošli smo fazu u kojoj političari mogu tek tako da se izvuku.”
Ušli smo u složeno pitanje klase, a Dickinson predstavlja sve ređu vrstu britanskog glumca – radničkog tipa glavnog junaka poput Alberta Finneya i Terencea Stampa, ili, u novije vreme, Jamesa McAvoya i Clivea Owena – čije je skromno poreklo oblikovalo filmove u kojima su učestvovali. Izveštaj Laburističke partije Britanije iz 2024. godine pokazao je da je gotovo polovina britanskih kandidata za vodeće kulturne nagrade pohađala privatne škole, a nakon 14 godina konzervativne vlasti u Ujedinjenom Kraljevstvu, izvori finansiranja umetnosti drastično su smanjeni.
Kada ga pitam o svemu tome, zastaje da razmisli pre nego što odgovori. „To se često viđa”, kaže. „Očigledno je kako privilegije ljude podižu na razne načine i ne krivim nikoga zbog toga. Ali je teško kada neko nema finansijska sredstva dok pokušava da izgradi karijeru.” Kako se filmski stvaraoci i umetnici uopšte izdržavaju dok čekaju da se nešto realizuje? „Ili možda nikada ne bude realizovano”, dodaje. „Kako se sve to radi bez podrške?”
Oni koji ga dobro poznaju uvek se vraćaju na istu temu: „Skroman i vrlo prizeman”, kaže Reijn. „Skroman i vrlo ljubazan”, dodaje Pearch. „Potpuno mu verujem”, ističe Dillane. „Kroz ovaj svet je prošao na predivan način.” Deo toga leži i u njegovom instinktivnom održavanju privatnosti: iako rado odgovara na pitanja, jedini zahtev (izrečen s najvećom učtivošću) bio je da ne budem previše precizan u vezi sa lokacijom njegove kancelarije. Nema, međutim, nikakav problem da priča o Rose Gray, na primer, čiji je debitantski album objavljen početkom godine i naišao na pohvale. „Obožavam da je hvalim”, kaže kroz osmeh. „Kad vidim Rose kako radi svoje, stvarno sam zadivljen.”
A sledeći korak, naravno, jeste epski četvorodelni serijal o Beatlesima Sama Mendesa, u kojem Dickinson igra John Lennona. Još uvek zvuči iznenađeno što je uopšte dobio tu ulogu. „Imao sam automatski imposter sindrom”, priznaje. „Ali Sam je tako inteligentan, ljubazan čovek – najbolja osoba da ovo radi.” Kako je bilo raditi sa ostalim glumcima (Paul Mescal, Barryi Keoghan, Joseph Quinn)? „Da… da.” Razmišlja o rečima (i verovatno i o NDA ugovoru) pre nego što odgovori, uz znalački osmeh: „Dobri su, ti momci.”
Povremeno radi na novom scenariju, ali filmovi o Beatlesima mu trenutno zauzimaju gotovo sve vreme – i verovatno će sve do premijere 2028. godine. „Pišem, ali mislim da moja energija najbolje funkcioniše kad se fokusiram na jednu stvar”, kaže. Ovo je, zapravo, veoma redak slobodan dan. A kako izgleda slobodan dan Harrisa Dickinsona? „Imam dobru ekipu prijatelja koji svi žive u Londonu. Odem u park, popijem nešto, prošetamo, uobičajene gluposti, brate. Odemo u bioskop. Vrlo dosadno.”
Toliko dosadno da razlog zbog kog mora da ode jeste – zubarski pregled. Dok izlazimo iz kancelarije, par devojaka u Breton prugastim majicama podiže pogled sa ručka, primećujući visoku figuru, dečačkog lika kako preskače stepenice po dve. Na njihovim licima na trenutak se pojavi prepoznavanje, a onda se vrate svom obroku, nezainteresovane. Samo jedan fin momak na putu ka zubaru.
Photo:Brett Lloyd
