Film o jedinom jugoslovenskom oskarovcu donosi priču o zaboravu i sećanju

Često razmišljam o tome da moj najveći strah nije smrt kao nestanak, već smrt kao zaborav. Kao da ono čega se zapravo plašimo nije kraj postojanja, nego trenutak kada više niko ne izgovara naše ime. Zaborav je, na neki način, tiša i trajnija smrt. Dok telo nestaje jednom, uspomena može nestajati postepeno, s godinama, s generacijama, s onima koji su nas poznavali. Postoje ljudi koji žive zauvek kroz ono što su ostavili iza sebe: kroz umetnost, nauku, reči ili priče koje nastavljaju da odzvanjaju. Ali postoje i oni koje zaborav proguta još za života. Njihovo ime se više ne spominje, njihove ideje ne pronalaze put do novih ljudi, a ono što su stvarali ostaje zaključano u prašnjavim arhivima ili sećanjima nekolicine.

Takva je bila i sudbina umetnika i animatora Dušana Vukotića Vuda, jednog od pionira jugoslovenske animacije, čoveka čija je imaginacija pomerila granice onoga što je crtež mogao da ispriča i jedinog dobitnika Oskara sa prostora bivše Jugoslavije, za svoj kratki animirani film Surogat iz 1961.godine. Njegovo ime danas poznaju retki, iako su njegovi radovi oblikovali ceo jedan period filmske umetnosti. Film Vude, ti si pobjedio, reditelja Senada Šahmanovića, prikazan prošlog petka na festivalu Slobodna Zona u Beogradu, vraća u fokus upravo to pitanje: kako se sećamo, i koga biramo da pamtimo, ali koliko je lako pasti u zaborav? U razgovoru sa Senadom govorili smo o važnosti čuvanja kulturnog nasleđa, o igri kao temelju svakog kreativnog procesa, o detetu koje opstaje u svakom umetniku, ali i o teškom zadatku da se kroz dokumentarni film oživi lik čoveka koji je imao složenu, gotovo mitsku sudbinu.

Senad Šahmanović reditelj. Photo: Svetlana Milović

Senad mi, na moje zapažanje kako mi je naslov i sam završetak jako emotivan i moćan, rekao da naslovna rečenica, „Vude, ti si pobijedio“, za njega nosi univerzalnu poruku. „To je poruka o važnosti stvaralaštva, o kulturnom blagu koje ostaje generacijama. Pitanje je trenutka kada će se ponovo aktivirati i biti valorizovano“, objašnjava i dok u bučnom kafiću sedimo na kafi on odlučno, ali laganim tonom nastavlja „Želio sam da ostavimo poruku i generacijama koje dolaze, da se društvo mijenja na bolje, da uvažavamo ljude koji svoj život posvećuju stvaranju. Kultura je posebno blago jer je ona nešto neprolazno, ona je svevremena“

Zanimalo me je kako je izgledao njegov kreativni proces i kako se odličio da baš to bude tema njegovog filma. Kaže da ga je u odluci da snimi film o Vukotiću vodila radoznalost, ali i izazov, kako ispričati priču o čoveku koji je već ispričao toliko drugih. „Svaki autor koji se bavi nekim kreativnim procesom, da li je to pisanje, slikanje ili bilo šta drigo, on istražuje teme, istražuje što je to njemu zanimljivo, što bi želio da podijeli sa auditorijom, a što je u tom trenutku izazov. Za mene je tada bio izazov kako ispričati jednu priču koja je prisutna, a da to bude autentično, da bude neko novo viđenje i neki novi osvrt na to šta su ti materijali. I moram reći da nije to laka odluka. Uvijek postoji ta opasnost da se izgubi autentičnost, da film postane samo reprodukcija tuđeg dela“, priznaje. „Zato je bilo ključno pronaći balans, između autorstva onoga čije delo koristim i mog sopstvenog pogleda.“

Slododna zona promo

Dok sam gledala film osećala sam se kao da poznajem Dušana Vukotića. Najviše kroz to kakav je bio prijatelj, muž i profesor, jer su mi ljudi koji su o njemu govorili doneli jednu specifičnu vrstu topline, približili njegov karakter i stvaralaštvo. U Senadovim rečima dok odgovara na moje pitanje kako je bilo raditi sa svima njima oseća se poštovanje prema Vukotiću, ali i prema njegovim saradnicima, porodici i prijateljima. „Mnogi od njih, nažalost, više nisu živi. Njihova svedočenja su možda poslednja zabeležena. U Zagrebu je bilo posebno emotivno kad su došli članovi porodica i prisećali se prošlih vremena dok smo snimali. Prvo, prije svega, značajno je bilo podijeliti iskustva, razgovarati sa tim ljudima. A onda provoditi vrijeme u montaži. I sada treće, kada je film izašao, sve je to jedna vrijednost koju je teško opisati riječima i to je nešto što ostaje i nekako sam i ja sazrio kao i autor i kao ličnost uz rad na ovom filmu, kako tehnički, tako i duhovno, a stvarno su to neki ljudi koji su obilježili jedno vrijeme jedne velike kinematografije kao što je bila Jugoslovenska i njihovi uspjesi u svijetu su zaista značajni. Tako da, mnogo koristi mi je doneo ovaj film i mnogo sam srećan što sam bio u prilici i da upoznam i da razgovaram sa tim ljudima.“

Senad mi priznaje da ga je najviše fascinirala Vukotićeva upornost i verovanje u ono što stvara. „To su bile pedesete godine, nije bilo literature, tutorijala ni primera. Morao je sam da pronađe rešenja. Iz te nemaštine je nastao stil, reducirana animacija, spoj lucidnosti, mašte i modernizma. Iz toga je proizašlo nešto potpuno novo. Kako u filmu govori Vudom prijatelj Rajko, on je imao jednu crnogorsku čast i onda se desi da sredine ne razumiju da je ta strogoća pravičnost. To je sve možda jedna maska ispod koje se krije jedno dijete i u filmu se pominje se da se on igrao sa igračkama. A jedan od njegovih prijatelja je rekao o toj njegovoj časti i strogoći, da nije bio takav, bio bi nikakav. I meni je to fenomenalno!“

Dok ga slušam, pomislim kako su Vukotićevi filmovi i danas neverovatno savremeni. Njegove kratke forme, ritam i jezik bliski su današnjem vremenu društvenih mreža i brzog sadržaja. „Bio je vizionar“, kaže Senad. „Na malom prostoru, kroz kratku formu, govorio je mnogo. To je majstorstvo,jednostavnim jezikom preneti duboku misao.“ Filmovi Igra i Skakavac, koji su meni lično ostavili najjači utisak dok sam gledala dokumentarac, možda najbolje svedoče o tome. „To su filmovi koji su tada bili ispred vremena. Spoj igranog, animiranog i dokumentarnog filma, forma koja je tek decenijama kasnije postala trend“, objašnjava.

Kako razgovor odmiče, prirodno prelazimo na stanje kulture danas. „Kod nas je ta tema uvijek aktuelna“, kaže. „Smenjuju se vlasti, menjaju sistemi, a umetnici ostaju po strani. Relativizuje se sve što je postignuto. A to su stvari koje svako društvo mora da čuva. Kao što je Čerčil rekao:

„Ako izgubimo kulturu, šta ćemo da branimo?“

Pričamo i o samom festivalu Slobodna zona, koji je ove godine prvi put posle dvadeset godina održan bez državne podrške i time doživeo jedno veoma specifično i posebno izdanje. „Upravo zato je važno da se desio. Entuzijazam koji stoji iza toga je ogromna stvar. Kontinuitet je presudan, lako je napraviti pauzu, ali teško je ponovo pokrenuti stvari. Ovaj festival stavlja Beograd na mapu evropskih gradova i to je neprocenjivo.“

Na kraju ga pitam šta smatra najvećom pobedom ovog filma. Šta je to što publika treba da ponese sa sobom nakon izlaska iz bioskpske sale? Ne razmišlja dugo. „To što smo još jedno velikana otrgli od zaborava. Ljudi su nakon projekcije ostali da razgovaraju, da pitaju, da razmišljaju o njemu i njegovom životu. Ako se bar neko posle filma zapitao ko je bio Dušan Vukotić i poželeo da pogleda njegove radove i o njemu dalje istražuje, to je već pobjeda.“

Stopiram audio snimak i pozdravljam se sa Senadom, a dok izlazim kroz gužvu nakon završenog intervjua, razmišljam kako su male pobede one koje u meni uvek probude nadu da postoji šansa da će kultura na Balkanu ipak doživeti bolje sutra jer i dalje postoje stvaraoci poput Senada Šahmanovića koji poput nekakvog mađioničara svojim magičnim štapićem spašavaju zaborava.