Poslušala sam novi Rosalijin album koji svedoči koliko granice pop muzike mogu biti pomerene

Najiščekivaniji album godine je tu: sinoć sam uključila do not disturb režim, stavila slušalice, i bila spremna za izvanzemaljsku meditaciju. Rosalia me je vodila kroz sećanja, od časova klasičnog baleta subotom ujutru, ponoćne liturgije, latinskih udžbenika, pa sve do epohalnog berghainskog zanosa za kojim sam tragala u odraslom dobu. A ima tu i nečeg uzvišeno feminističkog. „Prešli smo od provokativne ‘brat’ ženstvenosti, koja prati trag problematičnih pop princeza poput Britney Spears, Christine Aguilere ili Paris Hilton, ka provokativnoj ženstvenosti tradicionalnog tipa, inspirisanoj ženskom mistikom i subverzivnom religioznošću Madonne“, rekla je u intervjuu za Vogue Spain.

Lux redefiniše Rosalijin odnos prema slavi. Dok je u Motomami slavila haos svoje zvezdane pozicije, ovde ga promatra iz daljine. Religijske slike nisu samo marketinški potez, već prizma kroz koju razmišlja o veri, grehu i žrtvi. Suprotno debati o uzdizanju konzervativizma, njen cilj svakako nije provokacija, već istraživanje granica izraza oslobođenog komercijalne logike, dokaz da može spojiti svoje formalno obrazovanje, globalnu radoznalost i pop instinkt u jedinstvenu viziju. Ne postoji formula za savršen album, ali postoji nešto blizu milosti kada umetnica u potpunosti veruje svom instinktu – i prepusti mu se.

Proslava religijskog feminizma

Lux, od latinskog „svetlost“, njena je lična potraga za ženskim mistikama širom sveta – pokazuje koliko različitih shvatanja svetosti postoji, u zavisnosti od kulturnog nasleđa svake civilizacije. Sama Rosalía navodi primere: rišije iz hinduizma, haredime iz judaizma, čijange iz taoizma i auliya allah iz islama. Citirajući Simone Weil, kaže da mogućnost razumevanja drugog ide ruku pod ruku s mogućnošću razumevanja sebe. Nadahnjuju je žene koje su živele nekonvencionalno – Weil sama, kao „crvena devica“, ali po sopstvenim pravilima, a onda i Jeanne d’Arc, Inanna, Santa Lucia. Postajemo, dakle, pomalo politeisti – u vremenu kada se niko više ne vezuje za ništa, ali svi i dalje tragaju za apsolutnim.

Album traži pažnju

Prošle nedelje Rosalía se pojavila u jednom podkastu kako bi razgovarala o svom četvrtom albumu. U jednom trenutku, voditelj ju je pitao da li misli da Lux previše zahteva od svojih slušalaca – pitanje koje zapravo nije bilo nimalo neosnovano, s obzirom na to da se radi o ciklusu pesama u četiri stava, zasnovanom na životima različitih svetica, a u kojem ona peva na 13 jezika, uz gromoglasnu pratnju Londonskog simfonijskog orkestra. A što je najzanimljivije, album s kojim je želela da populariuje klasičnu muziku, nimalo ne zvuči kao nešto na šta su njeni fanovi do sada navikli. „Apsolutno“, odgovorila je Rosalía, opisujući Lux kao reakciju na instant dopaminsku satisfakciju koju pruža bezumno skrolovanje društvenih mreža – ovo je, kaže, nešto čemu moramo da posvetimo pažnju. Pop muzika danas retko kada traži napor od slušalaca – sve je podređeno lakoći i dostupnosti, kao da je zvuk postao produžetak načina na koji muziku konzumiramo. Ponekad se čini da algoritmi striminga, koji neprestano nude „nešto slično onome što već volimo“, diktiraju i karijere samih umetnika. Ali Rosalía zna kako da izazove svoju publiku. Motomami, prožet reggaetonom, hip-hopom, dubstepom, dembow ritmovima i eksperimentalnom elektronikom, predstavljao je oštar zaokret u odnosu na njen probojni album El Mal Querer iz 2018. pop reinterpretaciju flamenca koja je, neverovatno, počela kao njen studentski projekat. Nije slučajno što je najveće gostujuće ime na Luxu upravo Björk, čiji se karakteristični glas pojavljuje u pesmi Berghain, između grandioznog orkestra, Rosalijinog soprana – teško je ne pomisliti da Rosalía vidi Björk kao idola – umetnicu koja je izgradila višedecenijsku karijeru na estetskim i umetničkim zaokretima.

Photo: Instagram / @rosalia.vt

Žanrovski spektakl

Rosalía je bila neodlučna da li Lux uopšte treba nazvati klasičnom muzikom, ali nesporno je da čuvene barokne reference poput Vivaldijevih prožimaju i definišu ceo album. Njena spremnost da odbaci šablon ima duboke korene. Odrasla severno od Barselone, Rosalia je otkrila flamenko sa trinaest godina, kada je iz automobila prijateljice prvi put čula palmas – i odmah znala da će to biti njen život. Školovala se kod Joséa Miguela „El Chiqui“ Vizcaye i završila jedini godišnji upis na flamenko smeru na Escola Superior de Música de Catalunya, diplomirajući kao pevačica flamenka. Ta akademska disciplina i danas podupire i njene najradikalnije eksperimente. Los Ángeles je bio ogoljen prikaz cante jondo tradicije; El Mal Querer je pretočila u konceptualni album baziran na okcitanskom romanu iz 13. veka, spajajući flamenko s R&B-jem i elektronikom; Motomami je rasturio reggaeton i hiperpop, promišljajući slavu, rod i prisvajanje kultura. Lux je sledeća u nizu metamorfoza: ciklus od 15 pesama, podeljen u četiri stava, svaki s drugačijom emotivnom putanjom. Nije povratak tradiciji – to je sinteza svega naučenog: barokna raskoš, globalni jezici i digitalni šum u istom dahu.

Album ima 15 pesama

Lux od slušalaca traži da se odreknu očekivanja i prepuste umetnici da ih vodi. To, naravno, nije mali zahtev. Album je dug, sa 15 pesama (15 na streamingu, 18 na vinilu), a njegova naracija na 13 jezika gotovo je nemoguća za praćenje, čak i uz tekstove koji prevode nagle skokove između španskog, mandarinskog, ukrajinskog, latinskog i drugih jezika. Ipak, u tom kaleidoskopu motiva o Bogu, katoličanstvu i transcendenciji, oseća se i prizemnija tema, poput priče o bivšem dečku koji dobija svoju „zlatnu medalju“ za loše ponašanja u La Perla, „emocionalni terorista… svetska klasa za promašaje“. U početku me je bunilo što ne razumem sve te jezike i motive, ali istina je da ne moramo znati tačno o čemu se radi da bi Lux bio duboko upečatljivo iskustvo. Sve pesme su prepune snažnih trenutaka – od frenetičnog ritma nalik Aphex Twinu u Reliquia, do vrtloga glasova i gudača u Jeanne, ili trenutka u De Madrugá kada orkestar naglo eruptira i menja tonalitet.

Rosalijini vokali izlaze van svih okvira očekivanog – jednako uverljiva uz fado pevače u La Rumba del Perdón, kao i kad repuje ili peva operu kao da stoji na sceni Kraljevske opere. I pored tehničke virtuoznosti, u njenom glasu postoji sirova emocija koja ruši svaku optužbu da je Lux hladan intelektualni eksperiment. Uloženi trud, od učenja jezika do saradnje s Pulicerovom laureatkinjom Caroline Shaw, rezultira dramatičnom snagom.

Rosalia peva na 13 različitih jezika

Tri godine od začetka, godinu dana usavršavanja tekstova i snimanje s Londonskim simfonijskim orkestrom pod dirigentskom palicom Daníela Bjarnasona, uz horove Escolanía de Montserrat i L’Orfeó Català, s kojima je već sarađivala. Na albumu podeljenom u četiri čina, Rosalia peva na 13 jezika – španskom, katalonskom, engleskom, latinskom, sicilijanskom, ukrajinskom, arapskom, nemačkom i drugim – tretirajući svaki kao instrument. „Da mogu, pevala bih na svim jezicima sveta“, rekla je na konferenciji u Meksiko Sitiju. To je njen Babel zvukova, zbunjujući, ali i pozivajući. U središtu prvog stava je Porcelan, komad koji prelazi iz valcera u breakbeat – nakon prvog slušanja, moj omiljeni. Stihovi su delom na japanskom, refren nosi flamenko udarce dlanovima, a u sredini se čuje violinista Londonskog simfonijskog orkestra koji broji taktove. Mešavina igre i strogoće vlada još jednom istaknutom numerom Sexo, Violencia y Llantas koja raste iz šapata u plemenski ritam; Mio Cristo je klasična italijanska arija o Hristu čije se suze pretvaraju u dijamante, ustupajući potom mesto neočekivanoj postmodernoj pop pesmi Berghain, koja nas je opčinila. U četvrtom stavu, u završnoj Magnolias, sabira sve motive: stihove na katalonskom i španskom, hor dečaka, gitaru nalik Camarónu de la Isla, glas svoje bake. „Ono što nisam učinila za života, učinićete vi posle moje smrti“ govori i u toj grandioznosti ostaje intimna – čuje se njen dah, smeh, odbrojavanje, a ranjivost postaje trijumf.

Photo: Instagram @rosalia.vt

(Ne)komercijalan uspeh

Lux ne gradi komercijalni zamah, ali emocionalnu strukturu nesumnjivo da: Desgarro potresa, Eco leči, Elevación uznosi, Expansión oslobađa. Ovo je anti-streaming delo, hitovi su skriveni u slojevima značenja, zbog čega sasvim izvesno neće postići masovni uspeh Motomamija ili El Mal Querer (iako globalni uspeh singla Berghain sugeriše suprotno). I u tome ima nečeg ohrabrujućeg. Rosalía ne ispisuje TikTok refrene, već promišljeno i duboko oblikuje stanje duše. Tišina i zadrška postaju ključni efekti; traži da slušamo pažljivo, da oslušnemo sopstveni puls. Rosalia nas na kraju ostavlja na mestu koje nijedan prorok ne spominje i nijedan pesnik ne opisuje. Mestu u kojem niko od nas ranije nije bio, koje je zamislila samo ona, i možda njen Bog. Očekujemo rekordan broj Grammyja!