Nova knjiga otkriva skrivene priče iza nekoliko kultnih muzičkih spotova

Postoji mnogo načina da otkrijete rad reditelja Jonathan Glazera. Možda vas je osvojila mračna komedija njegovog debitantskog filma Sexy Beast, ili senzualna, vanzemaljska lepota njegovog povratničkog ostvarenja posle gotovo decenije, Under the Skin iz 2013. godine. Možda je to bio The Zone of Interest, njegovo potresno remek-delo čija se radnja odvija u Auschwitzu, ili snažan, široko hvaljen govor koji je održao primajući Oscar za taj film, u kojem je osudio rat u Gazi.

Za spisateljicu i urednicu Claire Marie Healy, najveći utisak ostavio je njegov film Birth, sablasna, psihološki nabijena priča u kojoj Nicole Kidman tumači imućnu Njujorčanku koja započinje vezu s desetogodišnjim dečakom, uverena da je on reinkarnacija njenog preminulog supruga. “To je jedan od mojih omiljenih filmova, pa je bilo bolno što ga nisam mogla uvrstiti u knjigu,” kaže Healy.

Knjiga o kojoj govori je upravo objavljeno izdanje Short Form: 40 Years of Music Videos, Ads, and the Art of Moving Images, u izdanju Macka. Ali, kako Healy pokazuje kroz 320 raskošno ilustrovanih stranica, mnoge od Glazerovih najjačih izjava ne nalaze se u njegovim dugometražnim filmovima, već u njegovoj dugoj karijeri autora muzičkih spotova i reklama koji pomeraju granice forme. Pod okriljem londonske produkcijske kuće Academy Films, doma i drugim rediteljima poput Walter Sterna, Kim Gehrig i Peter Cattaneoa, koji su takođe zastupljeni u knjizi, Glazer je režirao brojne kultne spotove za umetnike kao što su Jamiroquai, Radiohead i Massive Attack, kao i nezaboravne reklame za brendove od Barclays banke do Alexander McQueena.

Povodom 40 godina postojanja produkcijske kuće Academy Films, Claire Marie Healy odlučila je da istraži neke od najvažnijih i najrevolucionarnijih trenutaka u njenoj istoriji i da ispita kako su ti kratki formati uticali na vizuelnu kulturu i film u širem smislu. „To je neverovatan arhiv projekata, i knjiga je lako mogla da ispadne kao hronološki pregled delovanja Academy Films kroz godine,“ kaže Healy. „Ali ono što je zaista postalo uzbudljivo bilo je istraživanje umetnosti koja nastaje kada testirate granice i vidite dokle ta forma može da ide.“

Produkcijsku kuću Academy Films osnovala je 1985. godine vizionarka Lizie Gower, a od samog početka izdvajala se po tome što je pod istim krovom okupljala i umetničke i komercijalne projekte, odbijajući da pravi razliku između njih. Upravo ta otvorenost, kao i sposobnost kompanije da „negue talente“, kako kaže Claire Marie Healy, doprineli su stvaranju čvrsto povezane kreativne zajednice. „Jedan od najzanimljivijih delova rada na knjizi bio je uvid u to koliko je zaista potrebno celo ‘selo’ da bi se snimio jedan film,“ kaže Healy, posebno ističući storyboard umetnika Adriana Marlera, čiji se rad može videti u delu knjige posvećenom Glazerovoj nezaboravnoj reklami za Stella Artois iz kasnih devedesetih, u kojoj se pojavljuju sveštenici na klizaljkama.

Knjiga istovremeno nudi i novi način razmišljanja o hijerarhijama u filmskoj industriji, o ideji da reditelji počinju s kratkim filmovima i muzičkim spotovima, a zatim „napreduju“ do dugometražnih, kao da su oni samim tim vredniji. „Mislim da je ova knjiga svojevrsni odgovor na tu predstavu,“ kaže Healy. „Jon mi je tokom rada rekao nešto što mi je ostalo urezano: ‘Da, možda su to projekti za brendove ili za muzičare, ali to su i dalje moji filmovi.’ On ih zaista tako vidi, kao svoje filmove. I mislim da se taj pristup jasno prepoznaje kod mnogih reditelja koji su zastupljeni u knjizi.“

Iznad svega, Claire Marie Healy i tim iz Academy Films žele da knjiga Short Form inspiriše novu generaciju mladih reditelja i da posluži kao svojevrsni priručnik za sve koji žele da stvaraju u tom duhu. „Publika koju smo imali na umu nisu samo oni koji su tada bili deo te scene, već i svi današnji kreativci koji pokušavaju da stvaraju u savremenim, ekonomskim okolnostima. Mislim da i za njih ova knjiga nosi mnogo važnih lekcija.“

S obzirom na visoke prepreke s kojima se danas suočavaju mladi reditelji, knjiga dolazi u zaista pravo vreme. „Ko danas može da stvara čisto umetnička dela i sam ih finansira? Samo ljudi koji imaju nasledno bogatstvo,“ primećuje Healy. „U knjizi govorimo i o periodu kada je kirija u Londonu bila mnogo pristupačnija. Uslovi su bili sasvim drugačiji. Danas je to sve teže i teže.“ Možda Short Form podstakne neku novu produkcijsku kuću da počne da razvija svoje mlade talente — i ko zna, možda će za dvadeset godina i oni stajati za govornicom u Los Anđelesu, primajući Oskara, baš kao Glazer. U nastavku Healy deli pet odlomaka iz knjige koji prikazuju ulogu autora iz Academy Films u stvaranju nekih od najpoznatijih muzičkih spotova poslednjih decenija.

“Doo Wop (That Thing),” Lauryn Hill, dir. Big T.V.

Snimljen u četvrti Washington Heights na Menhetnu, spot deluje jednostavno, podeljen je na dva dela, u kojima dve Lauryn Hill pevaju rame uz rame na uličnoj zabavi, svaka u svom vremenskom periodu. Između scena njenog nastupa pojavljuju se fotografije u stilu dokumentarnih snimaka iz komšiluka, parovi koji se grle, deca koja se igraju, ljudi koji plešu. A iako danas deluje kao da su prošlost i sadašnjost spojene i izmešane bez ikakvog napora, reditelji otkrivaju da je taj efekat zahtevao mnogo više tehničkog rada od pukog povlačenja zamagljene linije po sredini kadra. Claire Marie Healy, spisateljica i urednica.

“Virtual Insanity,” Jamiroquai, dir. Jonathan Glazer

Jonathan Glazer, Jamiroquai, Virtual Insanity (1996), from Short Form: 40 Years of Music Videos, Ads, and the Art of Moving Images, 2025, published by Mack Photo: Courtesy of Sony Music Entertainment UK Ltd., Academy Films, and Mack

U snimanju spota “Virtual Insanity” nije korišćena nikakva kompjuterska magija. Nakon što je procena produkcionog tima za hidraulični sistem ispala gotovo duplo veća od planiranog budžeta, Glazerov tim morao je da pronađe alternativno rešenje. Umesto da se pomera pod, kako je prvobitno zamišljeno, odlučili su da pomeraju sam set: zidovi su bili postavljeni na točkove, a desetak tehničara sa svake strane pomeralo ih je u pravcu koji bi se dovikivao tokom snimanja. Nameštaj je, u zavisnosti od kadra, bio pričvršćen ili otpušten, čime se postizao isti efekat. Sve je urađeno u jednom danu koreografije i jednom danu snimanja. Pod se, zapravo, nikada nije pomerio. — Healy

“M3LL155X,” FKA Twigs, dir. FKA Twigs

Godine 2015, FKA Twigs je predstavila projekat koji i danas ostaje jedan od najambicioznijih u njenoj karijeri, ispunjenoj hrabrim i ponekad zagonetnim pop-art ostvarenjima. “M3LL155X” deluje kao vrhunac stvaralaštva ove britanske pevačice, autorke pesama, plesačice, producentkinje i rediteljke, senzualan i uznemirujući kratki film koji je sama režirala, a čiji su emocionalni i konceptualni ulozi doslovno život i smrt.

Inspirisana autorima kao što su David Lynch, Jonathan Glazer i Lars von Trier i prožimajući njihove ideje o smrti i identitetu izrazito ženskom perspektivom, Twigs u višedelnom muzičkom spotu sledi sopstvenu noćnu logiku, stvarajući viziju trudnoće i rađanja koja je istovremeno klinički hladna i zastrašujuće bliska telu. — Shaad D’Souza, pisac

“Bitter Sweet Symphony,” The Verve, dir. Walter Stern

Walter Stern, The Verve, Bittersweet Symphony (1997), from Short Form: 40 Years of Music Videos, Ads, and the Art of Moving Images, 2025, published by Mack Photo: Courtesy ofUniversal Music Operations Ltd., Academy Films, and Mack

Dokument o izvornom duhu ulice Hoxton ili barem o jednom od njenih poslednjih oblika pre nego što je podlegla talasu gentrifikacije, postoji na neočekivanom mestu: u kultnom spotu za pesmu “Bitter Sweet Symphony” grupe The Verve. Spot, koji je 1997. režirao Walter Stern, prikazuje frontmena benda, Richarda Ashcrofta, kako hoda trotoarom prema kameri, nasrće na prolaznike i grubo ih odguruje, s podsmešljivim izrazom samouverenog buntovnika na licu. Taj video deluje kao noćna mora verzija onoga što bi se moglo dogoditi da se bogata slavna ličnost prošetala radničkom ulicom kasnih devedesetih. Upravo zato, on istovremeno funkcioniše i kao svojevrsno ljubavno pismo svetu koji je bio oslobođen sjaja i glamura novog novca, i nezainteresovan za površni sjaj londonske „Cool Britannia“ ere. — D’Souza

“Street Spirit (Fade Out),” Radiohead, dir. Jonathan Glazer

Jonathan Glazer, Radiohead, Street Spirit (Fade Out) (1996), from Short Form: 40 Years of Music Videos, Ads, and the Art of Moving Images, 2025, published by Mack Photo: Courtesy of XL Recordings Ltd., Academy Films, and Mack

Jonathan Glazer, Radiohead, Street Spirit (Fade Out) (1996), from Short Form: 40 Years of Music Videos, Ads, and the Art of Moving Images, 2025, published by Mack Photo: Courtesy of XL Recordings Ltd., Academy Films, and Mack

“Street Spirit (Fade Out)” bio je jedan od prvih muzičkih spotova koje je Academy producirao, a njegov uspeh značajno je podigao reputaciju tada novog odeljenja za video produkciju. Jonathan je osmislio slike u usporenom snimku kako bi stvorio mračan, snolik efekat. Ali tokom samog snimanja, ništa od toga nije izgledalo ni mračno ni snoliko, naprotiv, delovalo je obično, čak i pomalo smešno, što je izazvalo ne baš ohrabrujuće komentare prisutnih. Osim toga, pre trideset godina nije postojala tehnologija koja bi omogućila da se snimci odmah pregledaju u usporenom prikazu. Jonathan je morao da sačeka sledeći dan, dok ne vidi razvijen film, da bi uopšte znao da li njegova ideja funkcioniše. Čak je i sam počeo da sumnja. Ipak, bend je tokom celog procesa ostao smiren i podržavajući, posebno Thom Yorke, koji je hrabro prigrlio svog „unutrašnjeg kaskadera“. — Nick Morris, producent

Vogue.com