Na premijeri sa Tanjom Šljivar o “Režimu isceljenja” i drugim demonima

Uvek me raduje odlazak u pozorište, a još više ako je povod za to premijera. Ima nečeg u tome kada se nešto događa po prvi put, kao što je izvođenje nečijeg novog komada, izlazak glumaca na scenu i kašnjenje početka predstave (tradicija beogradskih premijera) kako bi se smestili svi sa liste protokola važnih zvanica. Ne umem tačno da objasnim, ali volim pozorište Atelje 212, a naročito scenu u podrumu, iako je jedna od nezgodnijih, s obzirom da vam praktično ne dozvoljava da kojim slučajem napustite predstavu pre njenog kraja. Kada uđete, tu ste do samog kraja, sviđalo vam se to ili ne. Ovoga puta, gledam “Režim isceljenja”, drugi deo trilogije čija je autorka Tanja Šljivar, regionalno proslavljena dramska spisateljica, sada i profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti, koju poznajem zaista dugo, još od vremena njenih početaka. Noć je prijatna, za nijansu toplija od očekivane jesenje večeri, pa je ljudima ugodno da ćaskaju napolju, koristeći šansu za još jednu cigaretu. Negde u masi primećujem da je autorka stigla, nasmejana i uzbuđena, te pokušavam da nađem idealan momenat da je odvojim od prijatelja i postavim par pitanja pre nego što se zavesa digne, jer kada koktel počne, nikome neće biti do priče.

U žamoru foajea pitam je po čemu se ona razlikuje od ostalih pisaca? Kako bi nekome ko ne zna ništa o njoj objasnila ko je? Uh, to je zaista teško pitanje. Rekla bih da je to moje bavljenje jezikom – i na nivou sintakse i na nivou semantike, kombinovanja diskursa, kolažiranja. Ja sama ne mogu da tvorim umjetničko polje dramskog pisma – potrebni su mi kolege i koleginice, i oni koje ne poznajem, i oni sa kojima se družim, i oni kojima predajem, i oni od kojih sam ja učila, i oni odavno, vjekovima mrtvi za uticaje, razmjene, druženja, i za preživljavanje. Oni koji je lično poznaju, znaju da Tanja Šljivar govori izvorno ijekavskim, s bosanskim naglaskom, što unosi vedrinu i u ovaj naš susret. Nastavlja da mi priča o tome kako vidi svoju ulogu spisateljice u današanjem vremenu? Da li je više tarapeut, istraživač ili provokator? Samu sebe, možda i zbog rada na fakultetu s mladim ljudima, vidim prevashodno kao istraživačicu. I u smislu forme, strukture, ali i tematskog istraživanja. Kada se odlučim za neku temu dugo traje period istraživanja, čitanja teorijskih i umjetničkih tekstova, gledanja filmova, slušanja podkasta. Na neki mi način pisanje drama omogućava cijeloživotno samoobrazovanje. Moguće je da me publika vidi kao provakatorku – ali moja inicijalna namjera stvarno nije izazivanje efekta šoka.  

Prva drama Tanje Šljivar „Pošto pašteta?” uspešno je igrana tokom nekoliko sezona u Ateljeu 212. Usledile su „Režim ljubavi” i „Kao i sve slobodne djevojke”. Tekst „Režim isceljenja“ dolazi kao drugi deo zamišljenje trilogije o savremenim režimima življenja. Prvi deo bavio se analizom ljubavno-seksualnih odnosa i igra se veoma uspešno već sedam godina na redovnom repertoaru. Drugi, „Režim isceljenja“ je komedija koja u fokus stavlja strah od prolaznosti, tj. opsesiju zdravljem i lečenjem, večnim životom i mladošću. Predstava je smeštena u postapokaliptičnu budućnost koja nam, nažalost, deluje sve bliže i poznatije. U središtu priče je Pacijentkinja koja traži hormonalni balans, celovitost i ljubav – ona je simbol čoveka današnjice koji u beskrajnom krugu traži isceljenje. Svet oko nje, ili ono što je od sveta ostalo, vraća je u isti taj krug: pokušaje, zablude i ponovne početke. Danas svi tragamo za isceljenjem – kroz hranu, veru, terapije, astrologiju, seks, sport, lekove, tarot, mirišljave štapiće, jogu, i brojne druge rituale – ali nas nijedan od njih trajno ne spašava. Zato me i zanima šta misli Tanja Šljivar o tome zašto ljudi traže spas, ali uglavnom izvan sebe: Čitam trenutno, baš zanimljivu knjigu psihijatra Milutina Kostića u kojoj on, između ostalog, pokušava da odgovori na slična pitanja, a iz vizure svoje profesije, opisuje paradoksalnu situaciju u kojoj neki ljudi dožive olakšanje kada dobiju neku dijagnozu, pa makar ona bila klasifikovana kao ,,poremećaj’’, i onda posljedično grade i identitet oko nje. Radi se o tome da je izvjesnost bolja od neizvjesnosti i da kad od druge osobe – iscjelitelja – koja nam, i nekog razloga u tom trenutku predstavlja autoritet – dobijemo nekakav odgovor – onda taj odgovor ili dijagnoza daje smisao našem iskustvu, našoj dotadašnjoj patnji i smetnjama.

Zabavno je da pojam “samopouzdanje” morfološki gledano barem, sadrži i prefiks “samo” – a uvijek ga gradimo u odnosu na druge ljude, i njihove reakcije na nas. Jednostavno – potrebni smo jedni drugima.

Apokaliptični i distopijski izgled naše realnosti, beskrajni saveti, zoom sastanci, seanse, dijete i pomodarstvo u ishrani, šarlatanstvo, lečenja dodirom, molitvom i natalnom kartom, samolečenja, prezasićenost informacijama, javno zdravlje i sistem zdravstvene zaštite dostupan i siromašnima i neprivilegovanima kao relikt neke davne prošlosti, otuđenje u kom nam mantraju o povezanosti sa sobom, sve su to teme kojima se bavi ovaj komad Tanje Šljivar. Kao neko ko je nepopravljivi hipohondar, nisam siguran da mi lako pada gledanje ove predstave, iako beskrajno uživam u glumačkim izvedbama celokupne ekipe, posebno Dragane Đukić, koja u ulozi rigidne i opsesivne nutricionistkinje, nalik pomodarskim influenserkama na samom početku – više nego briljira. Imam utisak da takvu osobu već poznajem ili sam je negde video u vrtlogu algoritma sa društvenih mreža. Kako predstava odmiče, počinjem da shvatam kako svi likovi tvore zapravo jedan lik, jedan glas, jedno telo, jedno biće. Oni postaju kolektivno stanje svesti, uronjeni u užasavajući limbo, u kome se svi vrte u krug, u potrazi za mirom u sebi. Baš kao i u stvarnosti, Tanja Šljivar zapravo, zajedno sa junacima izlazi iz zone komfora i pruža nevidljvu napetost naših gledateljskih očekivanja. Pomerajući granice forme i sadržaja, ona neprekidno menja tempo same naracije, uživajući u našoj nelagodi. Upravo tako, nekom vrstom stvorene neprijatnosti i nametanjem, publika htela ne htela mora da razmislili o sebi. Ili je to bar slučaj sa mnom. Predstava nije ni puno odmakla, a mene već nešto počinje da boli i probada, ne mogu da detektujem gde, ali bol je prisutan. Osećam svoje telo u tami gledališta i pomišljam da ću već sutra zakazati sistematski pregled. 

Ne znam tačno kako sam inicijalno konceptualizovala trilogiju, ili zašto mi se činilo da ,,Režim ljubavi’’ ne treba da stoji “samostalno” kao sve druge moje drame. Ali sada, kad već imam i drugi dio, i kada sam napisala desetak stranica i skice i za treći – mogu o toj trilogiji i retroaktivno da razmišljam i kao o konceptu., pokušava da mi objasni kako je počela da piše trilogiju i kako zamišlja celokupni koncept režima. S jedne strane to su čuvene tri horoskopske kategorije: ljubav, zdravlje i posao. S druge strane na asocijativnom nivou i nivou motiva neke stvari povezuju dva ,,Režima’’ – kako Hana iz ,,Režima ljubavi’’ koja bujicom riječi, neprestanim objašnjavanjem karakteristika svog partnera – pokušava da kontroliše ono što zapravo nije u njenoj kontroli – dakle partnerski odnos, tako i Pacijentkija koja traži hormonalni balans, cjelovitost i ljubav iz “Režima iscjeljenja’’ takođe, riječima, diskursom pokušava da kontroliše sopstveno tijelo i degenerativne, ali prirodne procese u njemu. Sex dating aplikacije su motiv u oba teksta – s tim da u distopijskom setingu – šetnja autoputem predstavlja jedinu preostalu opciju za nalaženje partnera. Na nivou dvije predstave iz Ateljea 212 – postoje takođe kostimski mini-citati – Maja Mirković je uz Biljanu Tegeltiju Bojanić kostimografkinja obje predstave – i lako možemo zamisliti da je iz bijele haljine i odjela – Hana ušla u bijeli kombinezon Pacijentkinje. Radi se i o odnosima moći – Miša Džukela iz ,,Režima ljubavi’’, je sada u ,,Režimu isceljenja’’ na mjestu raznih hilera – gdje ga i nije tako teško zamisliti nakon kraja predstave ,,Režim ljubavi’’ u kom “nadahnutom besjedom” počinje da zagovara i poliamoriju. On time, kao onaj koji ,,liječi’’ ostaje, u poziciji moći. Svi ostali likovi iz ,,Režima ljubavi’’ su Pacijenti i saobrci Pacijentkinje.

Fascinatno je koliko sve brzo zaboravljamo, jer nas ova predstava zapravo direktno vraća i podseća na našu blisku prošlost i izmenjenu realnost koju je sa sobom donela pandemiija korona virusa. I sam sam zaprepašćen da se skoro ničega ne sećam kako smo živeli, čega smo se plašili, sve dok na scenu ne izađe pravi, kostimirani virus u izvedbi fantastičnog Marka Grabeža i koji svojim nežnim monologom osvoja srca publike. Upravo ta suluda situacija straha u vidu neprijateljskog virusa, koji gledano s distance može biti i naš imaginarni prijatelj, uzbuđuje Tanju Šljivar. Svesna da nakon pandemijskog vremena sve gubi smisao i da smo prepušteni vlastitom zdravom razumu ona se poigrava u uslovima haotičnost u kojoj prevladava nemoć i čovekova žudnja za zdravljem, isceljenjem – emocionalnim, duhovnim, ljubavnim, telesnim. Interesuje me kakav epilog će imati njena triologija: Treći deo trilogije ,,Režim rada’’ trebalo bi da bude drugačiji od oba, ali i od svih mojih komada do sada – zato što bih želela da napišem porodičnu, višegeneracijsku dramu u tradiciji psihološkog realizma, u kojoj ću se baviti različitim oblicima rada i zaposlenja u četiri generacije jedne postjugoslovenske porodice – od samoupravljanja, do nezaposlenosti i prekarnosti. Neka iteracija Hane i Pacijentkinje pojaviće se u trećoj generaciji ove porodice, kao majka najmlađe, ćetvrte generacije, one koja poznaje rad na telefonu, internetu, na aplikacijama. 

U vremenu u kojem se zdravlje pretvorilo u novu religiju, a strah od prolaznosti u tihu kolektivnu dogmu, predstava “Režim isceljenja” u režiji Đorđa Nešovića u Ateljeu 212 nudi ogledalo u kojem se prepoznaje sasvim običan čovek — opsednut sobom, svojim telom, svojim mantrama o isceljenju. U sve svoje manjkavosti koja ova predstava nosi sa sobom, najpre u svojoj strukturi, ona nas nepogrešivo vraća onom iskonskom pitanju: koga mi zapravo pokušavamo da izlečimo — sebe ili ceo svet?