Razgovarali smo sa Jovanom Gospavić, kostimografkinjom koja gradi sjajnu karijeru na filmskom platnu u Londonu
Tina Lončar
April 19, 2024
Tina Lončar
April 19, 2024
Raskošni kostimi iz doba Regenta koji pompezno marširaju TV ekranima u mini seriji „Queen Charlotte: A Bridgerton Story“ zasluženo su zaradili nominaciju za nagradu Emmy u kategoriji „Najbolji istorijski kostim“, a film „Emma“, baziran na istoimenom romanu Jane Austin u kojem glumi jedna od najvećih zvezda u usponu Anya Taylor-Joy, kostimografkinji Alexandri Byrne doneo je nominaciju za Oscara. U kostimografsku priču oba naslova svoje je prste uplela Jovana Gospavić, mlada srpska kostimografkinja koja je na spomenutim filmskim i TV ostvarenjima radila kao asistentkinja kostimografa. Naravno, to nisu jedini uspesi kostimografkinje koja već deset godina živi i radi u Londonu. U svoj poprilično ispunjen portfolio, nakon studija na prestižnom London College of Fashion, dodala je i mini TV seriju „Mary&George“ sa Julianne Moore, romantičnu dramu „My Policeman“ smeštenu u pedesete godine prošlog veka u kojoj glume Harry Styles i Emma Corrin, ratnu dramu „Benediction“ koja prati priču veterana Prvog svetskog rata Siegfrieda Sassoona… A to je samo delić. Jovana je svoj put počela da gradi u praskim pozorištima gde je studirala na jednom od najprestižnijih odseka za kostimografiju, a dizajnirala je i uniforme za Mačevalački Savez Engleske.
S obzirom na to da Jovana radi nove filmske i pozorišne projekte, uhvatili smo je za razgovor u kratkim pauzama od snimanja.
Iz Beograda do Praga, pa onda do Londona. Kako je započelo tvoje kostimografsko putovanje? Što te podstaklo da odabereš baš kostimografiju?
Iskreno, nisam bila svesna postojanja odseka za kostimografiju u visokom obrazovanju, ni mogućnosti da ga studiram do ranih tinejdžerskih dana. Onda mi je postalo jasno da je to nešto što bih volela da radim u životu. Posebno me je privukla činjenica da ovaj domen kombinuje istoriju, modu, književnost i politiku, i postavlja zahtev i potrebu za vizuelnom interpretacijom raznih fantastičnih i realističnih narativa i likova kroz samu garderobu.
Od malih nogu ideja o životu i studiranju u Pragu mi je delovala sjajno, pa sam u trenutku kada sam saznala da je Odsek za scenografiju i kostime u DAMU, AMU (Fakultet pozorišnih umetnosti) najstarije odeljenje za visoko obrazovanje ove prirode na svetu, čvrsto odlučila da odem tamo. Tokom studija u Pragu, pretežno sam radila u pozorištu. Dizajnirala sam kostime za nekoliko predstava pozorišta Disk, a i asistirala sam uglednoj scenografkinji i kostimografkinji Kamili Polívkovoj u par predstava i opera za Narodno pozorište u Pragu koje je režirao Dušan D. Pařízek. Za ideju preseljenja u London je zaslužna moja profesorka kostima iz Praga Ivana Brádková kao i glavna profesorka kostima iz Londona Donatella Barbierri. Obe su jako uticale na moju odluku da nastavim svoje obrazovanje na master studijama na London College of Fashion (UAL). London je zaista fantastičan grad za lični kreativni razvoj i rad u kreativnim industrijama posebno filmskim i televizijskim.
Na samim počecima svog života u Londonu dizajnirala si uniforme za Mačevalački Savez Engleske. Predosećam da priča ima itekako zanimljiv uvod. Kako si iz kostima za mačevaoce završila na filmu?
Moja strast prema dizajnu kostima za film i televiziju je uvek bila prisutna, ali jedno neočekivano iskustvo sa uniformama za mačevanje ponudilo je novu perspektivu. Tokom studija u Londonu paralelno sam se bavila poslovima poput freelence stilistkinje, asistentkinje stiliste u modnim magazinima i kostimografkinje na kratkim filmovima. Međutim, kao državljanin Republike Srbije, suočila sam se sa izazovom da dobijem radnu vizu da bih mogla da ostanem u Londonu nakon završetka studija. S obzirom na to da većina filmskih projekata podrazumeva angažovanje na osnovu honorarnih ugovora, ova situacija je predstavljala značajan izazov i potencijalnu komplikaciju.
Tokom studija na UAL, gde sam takođe bila kapiten univerzitetskog tima u mačevanju, dobila sam ponudu da radim sa Mačevalačkom federacijom Engleske od direktorke Georgine Usher. Njena želja da unapredi izgradnju mačevalačkih uniformi i maski, kao i da osveži vizuelni identitet britanskog brenda Fencing, pružila mi je izuzetnu priliku za kreativni izazov i dalji profesionalni razvoj, i otvorila vrata profesionalnom životu u Londonu i omogućila mi da ostanem u Engleskoj.
Mnogo si radila i u pozorištu?
Većinu prethodnog iskustva stekla sam na pozorišnim i live performansima tokom studija u Pragu, sa nekoliko realizovanih predstava u Londonu i Beogradu. Nažalost, poslednjih nekoliko godina nisam imala previše vremena za ovaj vid izvođačke umetnosti zbog zahtevnog radnog vremena na i oko filmskih setova. Nadam se da ću u budućnosti naći način da efikasno uskladim rad na oba polja.
Kako se posao kostimografa na pozorišnim daskama razlikuje od onog na filmskoj produkciji?
Jedna od glavnih razlika je u tome što se posao kostimografa u pozorištu završava premijerom predstave, dok se od kostimografa filma zahteva odgovornost i profesionalne odluke do trenutka kada se poslednji kostim pojavi pred kamerom. Često i posle toga, ali to je već pitanje same prirode projekta kao i individualnih ugovora. Takođe, uslovi rada u pozorištu mogu biti veoma različiti u zavisnosti od zemlje u kojoj radite. U oba medija kostimograf prolazi kroz fazu istraživanja, analize scenarija, proba kostima, kao i strateške pripreme budžeta i i dinamike izvedbe kostima, u skladu sa zadatim rokovima produkcije. Prisustvo kostimografa na probama je od velikog značaja, posebno u pozorištu, gde je dizajner direktno uključen u fizičke modifikacije i prilagođavanje kostima u skladu sa potrebama glumaca. Na ovim probama kostimograf ima priliku zajedno sa rediteljem da testira tehničke performanse kostima, kao i da dalje razvija njihov dizajn i koncept. Ova interakcija omogućava kostimografu da unapredi umetnički proces i obezbedi da kostimi na odgovarajući način doprinesu viziji predstave ili filma.
Koji je bio tvoj prvi veliki filmski projekat? U kakvoj si se ulozi tada našla i kakav je bio proces realizacije kostima?
Prvi veliki filmski projekat na kojem sam radila bio je „Emma“, gde sam imala priliku da budem asistentkinja za kostime Alexandre Byrne koja je iste godine nominovana za Oscara za najbolji kostim. Rad na „Emmi“ je bio izuzetno važno iskustvo za mene. Kostimi u filmu bili su fascinantna vizuelna interpretacija istorijski tačnih kostima iz doba Regenta. Alexandra je izabrala nešto slobodniji i modno stilizovaniji pristup, koji je doprineo jedinstvenom estetskom doživljaju filma. Tokom istraživanja ovog doba, zajedno smo proučavali specifičnu modnu kulturu engleske i evropske visoke klase tog vremena, kao i prave modne primere, što je rezultiralo autentičnim i detaljnim kostimima u filmu.
Moj posao asistenta za dizajn kostima uključivao je širok spektar obaveza i aktivnosti – pomoć kostimografu i ostalim pomoćnim kostimografima, preuzimanje odgovornosti u različitim segmentima projekta, kao i samostalne mikroprojekte, i uključenost u proces odabira materijala i nabavke istih. Osim toga, deo mog posla bilo je istraživanje, posećivanje muzeja, privatnih zbirki tekstila i arhiva radi prikupljanja inspiracije i informacija, a vodila sam i samostalne probe kostima sa epizodnim likovima.
Na filmu „My Policeman“, u kom glume Harry Styles, Emma Corrin, Gina McKee i Rupert Everett, si radila kao asistentkinja kostimografa, šta je u realizaciji tih kostima bilo najzahtevnije?
Uslovi u kojima smo počeli sa pripremama za „My Policeman“ bili su izuzetno zahtevni i komplikovani, pogotovo jer je u to vreme u Velikoj Britaniji bio u jeku drugi talas pandemije.S obzirom na to da su u tom trenutku zatvorena sve prodavnice materijala, garderobe i većina uslužnih delatnosti, naš rad je postao gotovo nemoguć, što je ceo proces znatno produžilo i zakomplikovalo. Nakon dugog razdoblja izolacije, svako od nas je jedva čekao da se vrati na set.
Ipak, uprkos otežanim okolnostima, “My Policeman” je jedan od mojih najdražih projekata do sada, posebno zbog neverovatne složnosti ekipe i svih koji učestvuju u produkciji. Proveli smo pet nezaboravnih nedelja snimanja u Brightonu, gde su svi učesnici projekta, od glumaca, producenata, redatelja do svih filmskih sektora, boravili zajedno u istom hotelu. Iako situacija u kojoj smo toliko dugo zatvoreni sa kolegama može da zvuči izazovno, zapravo je za sve koji smo radili na projektu bila jedna od najlepših produkcijskih avantura i primer izvanrednog timskog rada.
Imala sam ulogu asistentkinje kostimografa, što je značilo da sam imala priliku da podjednako učestvujem u osmišljavanju velikog broja kostima i pojedinih odevnih komada iz pedesetih godina 20. veka. Jedan od najzanimljivijih zadataka na kojima sam radila bila je rekonstrukcija i osmišljavanje novih rešenja štampanja i oblikovanja dezena na originalnim materijalima iz 50-ih. Ti materijali su bili izuzetno tehnološki napredni za ono vreme, što je ovaj deo posla činilo posebno izazovnim i intrigantnim.
Kako izgleda jedan uobičajen dan kostimografa kada je u pripremi jedan veći filmski projekat? Na šta treba misliti, čime se baviš, koji su najveći izazovi tvog posla, kako izgleda komunikacija sa velikim filmskim zvezdama?
Svaki dan u pripremama za prvi dan snimanja je jedinstven. Dani su često ispunjeni istraživanjem, proučavanjem scenarija, analiziranjem detalja i izradom strateških planova koji uključuju proračun, okupljanje tima i određivanje optimalnih rokova za izradu kostima. Tokom istraživanja i proučavanja scenarija, kostimograf dolazi do potencijalnih idejnih rešenja koja deli sa redateljem. Veliki filmski studiji često zahtevaju formalnu prezentaciju ovih idejnih rešenja pre odobrenja proračuna, pri čemu veličina kostimografskog i timskog sektora zavisi od budžeta produkcije i složenosti projekta.
Kostimograf često nastavlja istraživanje u biblioteci, muzejskom arhivu, studiju privatnih modnih dizajnera ili čak na buvljacima. Nakon odabira glumačke postavke počinje razdoblje kostimografskih proba u kojima su prisutni krojači, šnajderi, pomoćni kostimografi i sam kostimograf, a ponekad i pojedini članovi produkcije. Nakon početka snimanja može da se nastavi sa izradom kostima, posebno u slučaju serija ili dugih formata, gde dugotrajne probe nisu izvedive zbog prisutnosti glumaca na setu. Nakon završetka proba, fotografije kostima se prikazuju i prezentiraju redatelju (a ponekad i producentima ili studiju) koji odobrava kostime ili predlaže moguće izmene.
Tokom snimanja, kostimograf će često morati da podeli svoje vreme između seta, kancelarije/studija u kojem se kostimi izrađuju i spoljapnjih proizvođača ili kupaca, što organizaciju svakog dana čini izazovnom. Paralelno sa snimanjem nastavlja se istraživanje i daljnji razvoj kostima. Određivanje prioriteta, fleksibilnost i prilagodljivost su ključne veštine u karijeri kostimografa na filmskim ili TV projektima.
Šta jednog kostimografa čini dobrim kostimografom?
Ono što kostimografa čini dobrim je kombinacija različitih veština i osobina. Prvo, komunikacija je ključna, kao i sposobnost da bidete timski igrač. Kostimograf mora biti u stanju da uspostavi blizak odnos i otvoren dijalog sa rediteljem, glumcima, ali često i sa producentom, kako bi jasno razumeo njihove vizije i zahteve za dizajn kostima. Visok nivo razumevanja filmske industrije, kao i različitih filmskih sektora, takođe je od presudnog značaja.
Preuzimanje odgovornosti za sopstvene odluke i podrška timu i njihovom vremenu su takođe ključni. Kostimograf mora da bude u stanju da samostalno donosi odluke, ali i da podrži tim u postizanju zajedničkih ciljeva. Fleksibilnost i prilagodljivost su takođe važni, s obzirom na dinamičnu prirodu filmske i TV industrije. Izdržljivost i istrajnost su takođe važni kvaliteti, imajući u vidu da filmski projekti često mogu biti zahtevni i dugotrajni. Kostimograf mora da bude sposoban da se nosi sa vremenskim pritiskom i zahtevima projekta, a da pritom zadržati visok nivo profesionalizma i kvaliteta u svom radu.
Šta bi istaknula kao svoje najveće uspehe?
Izuzetno je teško izdvojiti jedan trenutak na koji sam posebno ponosna, ali bih svakako istakla nominaciju za Emmy u kategoriji „Najbolji istorijski kostim“ za moj rad kao asistentkinje kostimografa na Netflixovoj seriji „Kraljica Charlotte“. Takođe, rad na „Mary and George“, koji je nedavno premijerno prikazan, u produkciji Sky Studios i Starz, bio je jedno od najuzbudljivijih iskustava mog profesionalnog života. Na tim projektima sam imala priliku da radim kao asistentkinja kostimografa i dizajniram mnoge kostime. „Mary and George“ je kratka serija smeštena u jakobinsko doba, u kojoj glume Julianne Moore, Nicholas Galitzine i Tony Curran. Priča se odvija između Engleske, Škotske, Francuske i Španije kroz spletke i političke igre kako na dvoru tako i u seoskim domovima. Bio je izazov, ali i zadovoljstvo dočarati različitost društvenih statusa i kultura kroz kostime. Rad sa Annie Symons (glavnom dizajnerkom) na ovom projektu bio je posebno inspirativan, s obzirom na našu dugogodišnju profesionalnu saradnju.
Na čemu trenutno radiš? Hoćemo li uskoro svedočiti tvojim kostimografskim rešenjima u nekom novom filmu?
Poslednji projekat na kojem sam radila ima radni naziv „Suspect“ i produciraju ga Disney+ i ITV. Ova serija istražuje posledice terorističkih napada u Londonu 2005. godine. Moj zadatak je bio da osmislim uniforme, kostime za statiste i delove kostima za glavne glumce. Očekuje se da će kratka serija biti objavljena početkom sledeće godine, obeležavajući 20. godišnjicu stvarnih događaja.
Trenutno radim na pripremi idejnih rešenja kostima za predstavu koja je inspirisana delom pisca Franza Kafke. Ovaj projekat podržava Ministarstvo kulture Češke Republike povodom stote godišnjice smrti Franza Kafke, a pripremamo ga u saradnji sa redateljima Zuzanom Burianovom i Ivom Kristiánom Kubákom. Premijera će se održati u julu ove godine. Stay tuned!