Povodom sedamnaeste godišnjice prvog filma iz Twilight sage koja se približava, otkrivamo šta je to što još uvek održava našu opsesiju ovim filmovima
Bojana JovanovićOktobar 31, 2025
Ne mogu da vam objasnim koliko dugo sam svojoj četrnaestogodišnjoj rođaki obajšnjavala fenomen Twilighta. Kao prava starija sestra ponekad joj pošaljem par zanimljivih TikTokova za koje znam da se sigurno neće pojaviti na njenom fyp, ne zato što smatram da ona nije dovoljno “pametna” da ih razume nego jer od brainrota, koreografija i haulova iz raznih prodavnica prosto ne mogu da dođu na red.
Jedan od tih TikTokova bio je i isečak iz The Twilight Saga: Breaking Dawn, a po sredi je bila čuvana finalna borba između Cullen klana i Volturi, gde sve izgleda kao masovna i brutalna bitka, glave lete, ledeno tlo pod nogama aktera puca na pola, i deluje kao da glavnim likovima dolazi kraj. Međutim, kasnije se otkriva da je cela borba zapravo bila vizija koju je Aro (vođa Volturi) video kroz Aliceine moći, kao upozorenje na to kako bi sukob izgledao ako bi krenuli u rat. Moj komentar uz video bio je “Epic, mogla bih da gledam ovo barem jednom nedeljno”, a kao šamar u lice dočekao me je njen ambivalentni tinejdžerski odgovor “Obožavam ovo, toliko je cringe”.
Sigurno ste primetili da se u poslednjih par godina Twilight kao raketa katapultirao u samu srž pop kulture. Majice, torbice, ali i nova tumačenja i grupno rewatchovanje filmova. Ako ste neko ko sve ovo posmatra sa strane činilo bi vam se da je ova opsesija izavana potrebnom da još jedan kultni film ponovo učinimo svežim i podsetimo na njegove kvalitete i relevantnost. Pa, prevarili biste se. Ova ponovna opsesija čitavim univerzumom koji donosi Twilight (ovde govorimo isključivo o filmovima), poprimila je jednu posve drugačiju auru. Twilight je savršen primer načina na koji mlađe generacije konzumiraju nešto što je u njihovim očima cringe. Nemojte me shvatiti pogrešno, i mi koji smo imali svega 11 godina kada je izašao prvi Twilight, već smo posle par godina znali da se ne radi o remek delu svetske kinematografije, ali je baš kao i mnoga druga ostvarenja u tom polju, taj film postao mesto nostalgije i podsetnik na barem prividno mirnija i spokojnija vremena. Sa 11 godina me je zanimalo samo da li će Bella izabrati Edwarda ili Jacoba iako je nekako od samog početka bilo očigledno da joj sleduje vampirska budućnost.
Summit Entertainment
Međutim, mlađe generacije sasvim drugačije konzumiraju sadržaj, a ono što je kod ovog filma opet probudilo fascinaciju, iako oko njega postoji već dugotrajni čvrsti opasač cringea, njegova priča je zapravo nešto što nikada neće prestati da bude aktuelno i zanimljivo. Tu je ljubavni torugao, tu je drama, tu su mitološka bića i mnogo mnogo loše glume. Treba da budete baš veliki snob da biste nešto tako zabavno osudili i odbacili. A mlađe generacije to zasigurno nisu. Ako neko zna da ceni ironično konzumiranje, pa svega, onda su to mlađi pripadnici generacije z. Ja lično smatram da ukoliko nešto konzumiraš, bilo da direktno trošiš svoj novac, vreme ili energiju, možeš ga nazivati ironičnim koliko god želiš, na kraju dana to je nešto što je postojalo u tvom vremenu, prostoru i mislima neko vreme i ironiju iza tvoje namere je gotovo nemoguće detektovati.
Ali hajde da ne komplikujemo previše. Suština je u tome da su mlađe generacije veoma svesne uticaja filmova poput Twilighta, samo je hype oko njih odavno mrtav što im daje određenu dozu otklona od toksičnosti koju je u početku nosio Twilight fandom. Niko se više neće uvrediti niti izazvati čitavu dramu na internetu ako isečci iz filmova na TikToku skupljaju lajkove i komentare tako što neko ocenjuje deset scena najlošije glume u čitavoj franšizi. Mislim da ih svakako ima mnogo više od deset i apsolutno ćemo se složiti da filmovi iz Twilight sage zaslužuju svaku Golden Raspberry Award koju su dobili. Na kraju krajeva, sve što nam ostaje je da se kroz ove filmove prisetimo dobrih starih vremena i možda eventuelno zapitamo Bella, where the hell have you been, loca?
