Poslušala sam najkontroverzniji album o prevari još otkako je Beyonce izbacila Lemonade

Pre nego što sam počela da slušam novi album Lilly Allen, odlučila sam da ostavim sa strane sve novinske natpise, kako bismo u ovom stanu ostale ona i ja, same, kao sad već davne 2008. godine. I već na prvi zvuk bio je to dobro poznati glas koji miluje rečima – oštricama, svet na prvi pogled nepromenjen, ali zapravo onaj koji je u prethodnim godinama doživeo razarajući potres. West End Girl nije samo ispovest, on je emotivna analiza koja se odvija javno, svođenje računa destruktivnog braka u milion rezova. Ona bi rekla da je jedan deo istina, drugi fikcija, ali nemoguće je odrediti gde se završava jedan, a počinje drugi. Ono što je neizbežno jeste: bol je stvaran. I zbog toga je možda jedino intrigantnije od samog slušanja njenog novog albuma, razmišljanje o tome kako se oseća David Harbour dok ga sluša (da se razumemo – who cares), ono što je sigurno jeste da nije očekivao ovakvu ‘promociju’ pre izlaska nove sezone Stranger Thingsa. U nastavku donosim sva otkrića o najkontroverznijem albumu godine.

Otvorena veza

Album počinje naizgled idiličnim uvodom u priču. Lily Allen je dobila svoje „srećno zauvek“, preselila se u Njujork zbog Davida Harboura, oklevala, a onda popustila kada ju je nagovorio na kuću koja je bila preskupa. Ali nešto nije u redu. U istom trenutku, Allen igra u predstavi 2:22: A Ghost Story, ženu koja sumnja da je njen novi dom, kupljen sa suprugom, uklet. Ironija je oštra: umetnost imitira život. Nakon jednog telefonskog poziva, granice počinju da se brišu: suprug predlaže otvorenu vezu, a ona pristaje… nevoljno. „Pokušala sam da budem tvoja moderna žena/ Ali dete u meni protestvuje“. Lilyn prepoznatljivi humor postaje brutalniji kako on počinje da krši pravila njihovog dogovora, varajući je naredne tri godine.

Nefiltriran pristup

Lily Allen je oduvek imala talenat za nefiltriranu iskrenost. Uplela se u brojne kontroverze, od Twitter rasprava do sukoba sa PETA-om. Njena prva pesma Smile (2006) bila je o pronalaženju radosti u propasti bivšeg. „Fuck you, fuck you very very much“ bila je stvarna lirika osam godina kasnije, bez povišavanja tona. Na vrhuncu slave sredinom 2000-ih, retko i pomalo radikalno je bilo videti ženu u pop muzici koja se usuđuje da bude tako direktna. Najnoviji album je napisan za samo 16 dana, kao stvarni prikaz Lily Allen koja pokušava da procesuira izdaju van svojih trenutnih kapaciteta. Od pesama o prevari („Ne mogu da se oslobodim slike nje golе/ Na tebi, dok sam ja odvojena“), otvorenim vezama („Ne želim da spavam ni sa kim drugim/ A to je sve što ti želiš“), pa sve do suprugovoj zavisnosti od seksa – slušanje albuma deluje kao prisluškivanje tuđeg privatnog razgovora: tera nas da se trgnemo, nasmejemo i prisetimo sopstvenih promašaja. West End Girl nije samo o traumama i isceljivanju, on je pre svega o „ nisam sigurna da ću preživeti“ osećaju, sa čime se tako lako identifikovati.

Osvetnički albumi

Dugo vremena osvetnički albumi su bili uglavnom domen muškaraca. Justin Timberlake je sa Justified obradio svoj raskid sa Britney kroz gorke pop pesme, koje danas, nakon svih saznanja, imaju još gorči ukus. Za žene je pritisak da budu ‘prijatne’ dugo bio prisutan u mainstream muzici i kulturi. Lilyna pesma Madeline već se poredi sa Dolly Parton Jolene. Ali dok je Parton morala da moli drugu ženu da se povuče, Allen „zna da ništa od ovoga nije njena krivica“. Žene danas imaju mnogo razloga za bes, a West End Girl je vrhunac nove ere osvetničkih albuma, čija se tradicija može pratiti od Rumours Fleetwood Mac-a i Back to Black Amy Winehouse. Kill Bill od SZA sam slušala čitave zime 2024, ne nakon raskida, nego nakon one druge male smrti, kada se On, posle više od deset godina, zaljubio u drugu ženu. Nakon godina tihe borbe sa glasinama o neveri supruga Jay-Z-a, Beyonce je prekinula tišinu na spektakularan način, albumom Lemonade od Beyoncé. Nije to bio album koji se samo sluša, već i koji se pomno gleda i oseća, sa 13 nadovezujućih, upečatljivih video-spotova, koji kao da oslikavaju stvarne događaje – od preljube, preko krize, do oproštaja i ponovnog pomirenja. Hrabrost ovih žena otvorila je put novoj generaciji umetnica poput Olivije Rodrigo, Charli XCX i Lole Young da izraze svoju višeslojnost, da pokažu svetu svoju požudu u jednom trenutku i bes u sledećem.

Ko je, dođavola, Madeline?

U pesmi Tennis, Allen se pita: „Ko je, dođavola, Madeline?“ uz produkciju u stilu The Stepford Wives. Sledeća pesma, nazvana po pseudonimu pod kojim je sačuvana u suprugovom telefonu, direktno je obraćanje, ispitivanje preko poruka, kao da metak odjekuje sa svakim pozivom na istinu. U pesmi Pussy Palace pita se: „Kako sam se uvalila u tvoj dvostruki život?“. To je tačka bez povratka, dok opisuje kako ga je izbacila iz zajedničkog doma u Njujorku, i poslala u njegov momački stan u West Villageu. Kada ode nešto da mu donese, pronalazi torbu sa seksualnim igračkama, kondomima i pismima drugih žena, čime započinje sasvim nova priča. „Pa gledam li ja zavisnika od seksa?“ pita praznog glasa.

Kriza identiteta

Sve smo minimum jedanput doživele kako raskid može da utiče razorno po naše samopouzdanje, ali i identitet uopšte. U novim pesmama, Lily Allen kritikuje sebe zbog toga što se oseća previše staro, previše iscrpljeno da bi bila poželjna (been that, done there). Čak je zakazala i lifting u kasnim tridesetim kako bi osvojila njegovu ljubav („Samo želim da zadovoljim tvoje potrebe/ I iz nekog razloga se vraćam ugađanju ljudima“, priznaje u Nonmonogamummy).

Univerzalnost iskustva

Prava univerzalnost oseća se naročito u poslednje dve pesme – koje su među njenim najboljim. U trijumfalnoj Let You W/in iznosi cilj albuma: „Mogu da odem dostojanstveno ako stavim svoju istinu na sto“. Ono što je jezivo univerzalno jeste koliko je lako, u ljubavi, da se ugušimo u tuđoj sramoti i promašaju, i identifikujemo s njim. Ipak, važno je naglasiti da Lily ni u jednom momentu ne zvuči kao žrtva, što joj je bio glavni cilj kada je ušla u čitav proces. Ona je direktna, ogoljena, ne jadikuje već napada. Nakon dva albuma koja su definisala britanski pop sredinom 2000-ih, Allen je izgubila kontrolu nad pop verzijom sebe koja je nekada delovala effortless. Sheezus i No Shame imali su isti stav, ali bez fokusa. Bol ovog stvarnog raskida dala joj je nešto čvrsto čime može da napadne svom svojom snagom, i West End Girl zaista zvuči kao jasnoća kojoj teži već godinama. U 2025. Allen se ponovo rađa u svim kontradikcijama koje smo voleli: oštroumna, a ipak nežna; ironična i iskrena; ponovo slomljena, ali i dalje dobro. Posle svega, bes prolazi, ništa ne traje večno, ali odvažni albumi ostavljaju trajan značaj.