Uoči događaja Vogue World 2025 posvećenog Holivudu, koji se održava večeras, prisećamo se filmova koji su na svoj način bili meta u svojoj suštini – omaž filmskoj industriji.
Erik MorseOktobar 26, 2025
Od samih početaka pokretnih slika krajem 19. veka, ovaj revolucionarni medij pokazuje urođenu fascinaciju sopstvenim nastankom. Poput ogledala u ogledalu, sna u snu, film često podiže ukošeno ogledalo prema sopstvenim iluzijama, očaravajući publiku dok vešto skriva svoje optičke trikove. Drugim rečima, film je oduvek bio zaljubljen u samog sebe.
U kratkom filmu Radnici napuštaju fabriku (1895.) braće Lumière, koji mnogi istoričari smatraju prvim kinematografskim zapisom, radnici koji izlaze na ulicu zapravo napuštaju Lumièreovu sopstvenu fabriku, gde su se proizvodile fotografske ploče. Film tako postaje introspektivni pogled u sam proces nastanka filma i ujedno prvi meta-film u istoriju. Tokom sledećeg veka reditelji su se više puta vraćali tom refleksivnom pristupu kako bi istražili sopstveni umetnički proces, eksperimentisali s formom, razotkrivali tamne tajne industrije ili, najčešće, ironizovali sam filmski svet.
Povodom događaja Vogue World: Hollywood u Paramount Studios, mestu gde su se snimali klasici poput Građanin Kane, Dvostruka odmana, Kum i Kineska četvrt, Vogue je sastavio spisak istaknutih filmova koji govore o filmu i filmskoj industriji. Svaki od njih, kroz bogatu mrežu meta-slika, hvata duh sopstvenog vremena, ali i prenosi univerzalnu poruku o samoj suštini filmske umetnosti: da su svi filmovi, na ovaj ili onaj način, filmovi o tajni stvaranja filma.
Surrealista i čarobnjak kamere Georges Méliès bio je svojevrsna jednočlana filmska fabrika u prvim danima kinematografije. Ovaj mađioničar koji je postao filmski vizionar samostalno je stvorio temelje horora i naučne fantastike s delima poput A Voyage to the Moon i The Kingdom of the Fairies. Nije čudo da, kao iluzionista, nikada nije snimio pravi prikaz svog slavnog staklenog studija u Parizu, prvog prostora na svetu posvećenog filmu, koji će kasnije nadahnuti Martina Scorsesea za njegov film Hugo.
U kratkom filmu The Magic Lantern Méliès prikazuje unutrašnji svet čarobne lanterne, velike igračke koja projektuje niz preklapajućih pokretnih slika na platno, dok iz kutije iznenada iskače grupa likova u kostimima: balerine, vojnici i lutke plešu u haotičnoj koreografiji. Iako traje svega pet minuta, ovaj film pruža dragocen uvid u čaroliju ranog filma, trenutak kad je kinematografija tek tražila svoj jezik i ritam.
U možda najeksperimentalnijem filmu Bustera Keatona, slavni glumac nemog filma tumači kinooperatora koji sanja da postane detektiv. Kada ga lokalni prevarant lažno optuži da je opljačkao oca svoje devojke, Keatonov junak doslovno uskoči u filmsko platno kako bi rešio slučaj. Kritičar Dwight Macdonald kasnije je napisao da je Keatonov efekat “film unutar filma” nadmašio i najhrabrije trikove Dalíja, Buñuela i Cocteaua.
Već u sledećoj deceniji, dolazak zvučnog filma i realističnih dijaloga promenio je pravila igre i uništio sistem koji je Keatona učinio zvezdom starog Hollywooda. Sherlock Jr. ostao je jedno od najlepših ljubavnih pisama tom izgubljenom dobu filma.
Na spoju posleratnog noira i zlatnog doba melodrame nalazi se Sunset Boulevard Billyja Wildera, mračna elegija izgubljenom Hollywoodu nemog filma, vremenu kada su lice i harizma vredeli više od glasa ili talenta. Gloria Swanson otelotvoruje Normu Desmond, nekadašnju filmsku divu koja očajnički traži povratak slave, dok William Holden glumi Joea Gillisa, ciničnog pisca koji postaje njen ljubavnik i saučesnik. Film je u isto vreme sarkastičan komentar na pohlepu, dekadenciju i mizoginiju filmske industrije.
Kada Desmond izgovara rečenicu: Without me there wouldn’t be any Paramount studios, to gotovo doslovno odražava ono što je i sama Swanson rekla kad su joj rekli da mora na audiciju za film koji je producirao Paramount. Roger Ebert nazvao ga je “najboljom dramom o filmovima ikad snimljenoj, jer vidi kroz iluzije – čak i ako Norma ne vidi.” Uvodna i završna scena ušle su u istoriju, a mučni enterijeri Normanine vile odražavaju izmučeni um žene koja ne zna da je njena slava nepovratno prošla.
Dve godine nakon Sunset Boulevarda, Vincente Minnelli snimio je film koji je filmsku industriju secirao s još više otrova. Kirk Douglas glumi nemilosrdnog producenta Jonathana Shieldsa, lika inspirisanog stvarnim moćnikom Davidom O. Selznickom. Scenario je zbog toga morao proći advokatsku proveru. Decenijama su kružile glasine o tome na koga se odnose pojedini likovi, od Hitchcocka i Faulknera do Judy Garland. Davno pre Altmanova The Playera, The Bad and the Beautiful bio je filmski svet koji sam sebe raskrinkava. Sarkastično pismo industriji koja se hrani sopstvenim egom.
Nakon burnog uspeha La Dolce Vite, Fellini u 8½ prikazuje reditelja koji, usred snimanja, zapada u stvaralačku krizu. Dok promišlja sopstveni život, brakove i ljubavnice, u mašti traži savršenu ženu (Claudia Cardinale) koja bi mu vratila inspiraciju. Zbunjenost filmskog lika zapravo odražava Fellinijev lični haos tokom pripreme samog projekta. Sam je rekao da je tada bio “reditelj koji želi da snimi film kojeg se više ne seća”. Završna scena, smeštena na setu filma, postala je jedna od najpoznatijih meta-sekvenci u istoriji kinematografije.
Često opisan kao najnemilosrdniji film ikad snimljen o Hollywoodu, The Day of the Locust ekranizacija je romana Nathanaela Westa o umetniku koji u doba Velike depresije radi kao scenograf. Okružen galerijom izgubljenih duša, propalom glumicom, dečjom zvezdom u pokušaju, patuljkom i fanatičnim propovednikom, svedoči spirali ludila koja završava ubistvom i neredima. Film kombinuje satiru i apokaliptični horor, a poslužio je kao inspiracija rediteljima poput Davida Lyncha, Jima Jarmuscha i Harmonyja Korinea.
Drugi film Roberta Altmana o svetu šoubiznisa, nakon Nashvillea, meša satiru Hollywooda s pričom o seksu, intrigi i ubistvu (čestim motivima u njegovu opusu). No ovaj film je više crna komedija nego triler. Tim Robbins briljira kao ljigavi filmski izvršni direktor koji ubija scenaristu i pritom ismeva sistem kojem pripada.
Kako bi film delovao što realističnije, Altman ga je ispunio nizom cameo uloga, od Jacka Lemmon i Jamesa Coburna do Lily Tomlin i Julije Roberts. The Player ostaje ne samo oštra kritika industrije nego i suptilna samorefleksija o moći i moralu u Hollywoodu.
Jedan od dragulja neo-noir žanra kasnih devedesetih, Get Shorty spaja kriminal, komediju i metafilmsku ironiju s dozom retro estetike. John Travolta glumi mafijaša opsednutog filmovima koji dolazi u Los Angeles po dug, ali odlučuje da zadrži novac i da se okuša u filmskom biznisu. Ubrzo otkriva da je Hollywood jednako korumpiran i opasan kao svet kriminala koji je ostavio iza sebe. Dok ruča s glumcima u The Ivyju i izbegava metke, još uvek citira filmske klasike. Get Shorty ostaje jedna od najuspešnijih parodija Hollywooda i tipičan primer meta-filma devedesetih.
Do početka 21. veka, David Lynch je već bio sinonim za američki nadrealizam. Nije iznenađenje da je odlučio da usmeri kameru prema Hollywoodu. U filmovima Mulholland Drive i Inland Empire koristi Los Angeles kao mitski pejzaž kroz koji istražuje svoje večne teme: dvostruki identitet, amneziju, žensku seksualnost, urbane legende i jezivu lepotu svakodnevice. Dok je Mulholland Drive raskošan, sanjiv prikaz prošlog Hollywooda, Inland Empire je digitalna noćna mora izvan svakog vremena. Malo koji film uspeva u isto vreme da bude toliko divan i toliko zastrašujuć.
Film Mie Hansen-Løve istražuje krizu stvaranja i ljubavi. Smešten je na švedskom ostrvu Fårö, mestu gde je Ingmar Bergman živeo i radio. Par tamo stiže tražeći inspiraciju za svoje nove projekte, no pronalazi samo frustraciju, u poslu i u vezi. U filmu unutar filma, dvoje bivših ljubavnika ponovno se susreću na venčanju na ostrvu, a granica između fikcije i stvarnosti postupno nestaje. Inspirisan odnosom rediteljke s Olivierom Assayasom, Bergman Island je netipična romansa o stvaralačkoj blokadi, ljubavi i ljubavi prema samom filmu.
