Kako sam od odbijanja da slušam njenu muziku postala fan Gracie Abrams

Da ste mi pre godinu dana rekli da ću pisati ovaj tekst, ne bih vam poverovala. Jedna od mojih najboljih prijateljica obožava da otkriva novu muziku, a kada mi je pre nekoliko godina predstavila Gracie Abrams, misleći da će mi se sigurno dopasti, jer zaista volim indie pop, od mene je dobila iznenađujuć odgovor. Njena muzika bila mi je strašno dosadna. Štaviše, prema Gracie sam osećala veliki, ničim izazvan otpor. Njena muzika bila mi je mlaka, tekstovi patetični, pojma nisam imala da li zapravo lepo peva, jer me to nije ni zanimalo. Mislila sam da je samo još jedna nepo baby koja se sigurno ne bi proslavila da nema poznate roditelje. Međutim, njene snažne veze u industriji nikako ne mogu da ospore njen talenat, a sada, nakon što mi se Gracie uvukla u srce, moram da priznam da je problem bio u meni. Kao da nisam bila spremna za njenu muziku.

Iako se trudim da ne negujem stereotipe, Gracienu muziku, koja je postala ekstremno popularna na društvenim mrežama, odlučno sam odbijala, jer mi je zvučala previše kao „pop za devojčice“ (što je vrlo zanimljivo s obzirom na to da je Olivia Rodrigo jedna od meni omiljenih pevačica). A moj najdraži argument koji sam često isticala prijateljici bio je da njene pesme nisu feminističke, misleći na tekst komada That’s So True. Zašto bi u tekstu krivila i ponižavala drugu devojku? Tek kasnije sam shvatila da je ova pesma pisana u jednom vrlo jakom afektu, te da nikako nije usmerena kao mržnja prema novoj devojci bivšeg dečka, već je više poput vapaja što ona sada ima ono što autorka nema. Ali bilo je potrebno dosta razmišljanja i otvorenosti kako bih ovo konačno prihvatila.

Getty Images

Volim da verujem da sam Gracienu muziku počela slušati tačno kada je trebalo, a ne onda kada su mi trendovi to nametali. Za svoj rođendan, probudila sam se sa pesmom Close To You u glavi, a stihovi Pull the trigger on the gun I gave you when we met/I wanna be close to you neprekidno su mi se vrteli u glavi i nisam mogla da ih odagnam. (Divne misli za vlastiti rođendan, znam.) Na posletku sam rekla da je jedini način da se otarasim ovog ear worma koji mi se nesumljivo uvukao u glavu zbog nekog videa na društvenim mrežama, da zapravo poslušam celu pesmu. Pa jesam. Jednom. Dva puta. Dodala sam je na playlistu. I nekako, sasvim suptilno i neočekivano, počela sam da slušam Gracie Abrams. Ali tek sam je zavolela kada sam počela da slušam pesmu I Told You Things. Sada, stvar je u tome što ja ni danas, isto kao ni pre godinu dana (srećom) ne mogu da se poistovetim sa ovim stihovima. Ali počela sam da cenim njihovu umetničku vrednost, savršen balans tenzije i sete postignut kombinovanjem dinamikom instrumentala i vokalnim skokovima u oktavama.

Zapravo mi je jasno zašto je moja prijateljica u početku pretpostavila da mi se Graciena muzika mora dopasti – ja obožavam female rage pesme. Nevažno je što to zapravo nema veze sa mojim životom u tom trenutku, kada čujem You built this cage/Lost color in my face, you’re fair and I’m insane, želim da ove stihove vrištim iz tanka grla. Graciena muzika postala je savršen soundtrack za one dane kada mi se nagomila toliko stresa i samo želim da se ponovo osećam poput tinejdžerke koja nema nijednu brigu sem te da li joj je simpatija odgovorila na poruku, ili je možda lajkovao fotografiju neke druge devojke na Instagramu.

Ono što me je u početku kočilo bilo je izuzetno glupo, ali realno: nisam htela da važim za devojku koja sluša Gracie. Baš kao kada sam bila mlađa, oko sebe sam postavila zidove, ograničavajući se na moju zonu komfora, bendove koje smatram sjajnima i koje volim da kažem da slušam. Nisam želela da ni da ovoj muzičarki dam šansu, možda zato što sam se plašila da će mi se dopasti. Moj stav nije imao nikakve veze s kvalitetom njene muzike, već isključivo s tim kako sam želela da samu sebe doživljavam. Ne kao nekoga ko peva I miss you, I’m sorry. Ne zato što bi to nekome bilo važno, niti zato što ima ičeg lošeg u slušanju Gracie Abrams, jednostavno nisam želela da sebe „brendiram“ kao njenog slušaoca, kao nekoga preterano osetljivog. Ali to nije brend, niti pitanje karaktera. Na kraju, sve se svodi na to da li te pesma pokrene ili ne. A mene jeste.

Toliko sam uživala slušajući Gracie Abrams ovog leta i volela bih da kažem da me naučila da prigrlim svoju nežnu stranu, da uživam u tužnim, poetičnim stihovima čak i kada nisam tužna (mada mislim da bi bili na loš dan bili posebno katarzični). Naravno, na kraju sam se izvinila svojoj drugarici, koja je od samog početka „went and read my mind“ i odmah je znala da će mi se ova umetnica dopasti. Zastrašujuće je pomisliti da ponekad ljudi koji su nam bliski mogu da osete našu nežniju stranu čak i onda kada sami ne možemo, ali to je, bez sumnje, prelepo.