O eri heteropesimizma i o tome zašto je “imati sve” postalo "imati ništa", sa Corrine Law

Imala sam samo devet godina kada sam prvi put shvatila da razlika između muškaraca i žena, osim one očigledne, postoji pre svega u očekivanjima. Moj brat od tetke od mene je stariji samo dve godine i kroz detinjstvo smo prolazili rame uz rame. Meni su kupovali lutke, kolica za bebe, barbike, dečije setove šminke i male kuhinje, ali mom dečjem mozgu tada nije ni padalo na pamet da među nama postoje neke suštinske razlike. On se igrao svojim kamionima i figurama superheroja, nije pokazivao naročito interesovanje za moje Bratz lutke, ali bi se na kraju dana Supermenove uske plave helanke i Yasminina bundica našli spakovani u istoj plastičnoj kutiji sa igračkama.

Međutim, kada sam prvi put pozvana da za vreme slave ustanem od stola i pomognem u kuhinji, da postavim tanjire ili poslužim hranu, moj brat je užurbanim korakom krenuo za mnom, ne želeći da propusti bilo kakvu zajedničku aktivnost. Odmah mu je rečeno da se vrati jer „to nije posao za njega”. Zbunjen, seo je sa odraslima i čekao da mu grupa žena, kojoj sam sada i ja pripadala, postavi tanjir ispred njega. U tom trenutku nije bilo teško shvatiti da se neke stvari od žena jednostavno očekuju, podrazumevaju i na kraju krajeva neretko i zahtevaju. Reč je uglavnom o kućnim poslovima, o higijeni, o kuvanju, o nekoj vrsti stalnog držanja svega pod kontrolom.

Možda nam se danas, 2025. godine, čini da je situacija znatno drugačija i da su ovi narativi samo deo davne patrijarhalne prošlosti koji pretrajavaju samo u manjim i konzervativnijim sredinama ili radikalnim desnim politikama, a da se, zapravo, poslovi u domaćinstvu sve češće dele između muškaraca i žena. Na kraju krajeva, na društvenim mrežama nailazimo na bezbroj videa u kojima parovi pokazuju kako dele troškove, obaveze i svakodnevne zadatke, stvarajući sliku raznolikih (hetero) odnosa širom sveta. Ipak, statistika i podaci govore drugačije. Corinne Law, ekonomistkinja, majka i autorka knjige „Having it All”, posvećene „ženama koje jednostavno ne mogu više”, piše upravo o tome: kako brojke otkrivaju živote žena i kako iz sopstvenog života izvući maksimum.

Čitajući „Having It All”, najviše me je pogodilo to koliko su mi sve te priče bile poznate. Neke iz mog ličnog iskustva, a većina iz okruženja, iz priča žena oko mene. Corinne Low svoju knjigu započinje onim što naziva „Amtrak bathroom moment”, nervnom slomu u vozu, s pumpicom za mleko u rukama, dok shvata da je balansiranje karijere, porodice i brige o sebi jednostavno nemoguća jednačina. „Nisam imala osećaj samo da nemam sve; imala sam osećaj da nemam ništa”, piše ona. Ta ogoljena iscrpljenost odmah je prepoznatljiva svima koji su makar jednom pokušali da u svom danu nekom magijom stvore barem još par sati.

U razgovoru mi Low kaže da lične krize često postaju prelomne tačke za žene: „Toliko smo navikle da brinemo o tuđim potrebama da moramo da budemo pod ozbiljnim pritiskom da bismo se okrenule sebi i priznale da nešto ne funkcioniše.” Njena sopstvena kriza nije je naterala samo da preispita brak i karijeru, već i da pogleda širu sliku, podatke o tome kako žene raspoređuju svoje vreme, novac i energiju. Jedan od najslikovitijih pojmova u knjizi je „the squeeze”, trenutak u životu kada se zahtevi posla i porodice preklapaju u svom maksimumu, dok prihodi izostaju ili su nedovoljni. Low objašnjava da žene troše najviše sati na brigu o deci i kućne poslove upravo u vreme kada najviše investiraju u svoju karijeru. „Pošto ti ulozi još nisu počeli da daju rezultate, ne možemo novcem da rešimo problem. Kompanije treba da shvate da je ovaj period privremen i da će im se, ako uspeju da zadrže žene u tom periodu, višestruko isplatiti kroz talenat i inovacije koje će dobiti, a njihovi konkurenti ne”, govori mi Low na pitanje kako the squeeze možemo rešiti kao kolektiv i na koji način društvo u globalu treba da pruži podršku ženama.

Apropo mog prosvetljenja sa devet godina Corinne Low kroz svoje istraživanje potvrđuje da taj obrazac opstaje i dugo nakon što dečje igre prestanu. Čak i žene koje zarađuju više od svojih muževa, pokazuje ona, na kraju obavljaju više kućnih poslova od partnera. „Mislila sam da je roditeljstvo glavni prikaz tog jaza”, priznaje ona, „zato sam bila šokirana kada sam videla još veću razliku baš u kućnim poslovima. To pokazuje da zaista moramo da radimo na tome da sledeću generaciju dečaka učimo kako da preuzmu posao življenja, ne samo da razmišljaju o ambicijama u karijeri, već i o ambicijama vezanim za porodicu i o tome kakav partner žele da budu.”

Upravo tu Low uvodi i pojam heteropesimizma, osećaja razočaranja u heteroseksualne odnose. Taj fenomen je sve prisutniji u popularnoj kulturi, u memovima, tvitovima i podkastima u kojima žene, iako ostaju u hetero vezama, otvoreno izražavaju frustraciju prema njima. Heteropesimizam, kako Low pokazuje, ne znači da žene masovno napuštaju heteroseksualne veze, već da u njima opstaju uprkos stalnom osećaju nepravde. „Ako i žene koje su primarni hranitelji i dalje stoje za šporetom i drže krpu u ruci više od svojih partnera, šta to govori o dubini ukorenjenih rodnih normi?” Corinne Low kroz brojne primere pokazuje upravo ono što taj pojam označava, a to je sve veći osećaj da heteroseksualne veze ženama ne nude fer „deal”.

Heteropesimizam, kako Low pokazuje, ne znači da žene masovno napuštaju heteroseksualne veze, već da u njima opstaju uprkos stalnom osećaju nepravde. „Nisam imala osećaj samo da nemam sve; imala sam osećaj da nemam ništa”. Čak i žene koje zarađuju više od svojih muževa, pokazuje ona, na kraju obavljaju više kućnih poslova od partnera, naročito kuvanja i čišćenja. Ona ističe i da postoje „loše namešteni” životni izbori koji se ženama često predstavljaju kao obavezni, iako to nisu.

Jasno je da ljubav i briga, iako često predstavljeni kao sklonost koja žene dovodi u loše pozicije, mogu postati i izvor snage. Low to vidi kao balansiranje između ličnih vrednosti i stvarnih potreba, ljubav je centralna, ali ne sme da zaseni druge aspekte života. „Mislim da ljubav i briga predstavljaju ogroman izvor vrednosti i da su, zapravo, jedna od osnovnih svrha naših života. Ali ne želim da nas to navede da zanemarimo druge potrebe i pozive. Dakle, radi se o tome da se te sile izbalansiraju sa našim dubokim osećajem šta će nas tokom celog života dovesti do najveće sreće i ispunjenosti.”

Što se tiče monetizacije i vrednovanja kućnih poslova, Low ne smatra da je novac jedini put ka ravnopravnosti. Umesto toga, insistira na tome da moramo bolje razumeti i meriti vrednost rada koji je često nevidljiv. Podaci pokazuju da žene i dalje nose glavni teret kućnih poslova, a priznanje te vrednosti i njeno uključivanje u dnevnu ekonomiju života, bilo kroz stvarnu raspodelu zadataka ili kroz svesnu procenu prioriteta, ključno je za pravičnije odnose. U pogledu roditeljstva, Low ističe da su standardi dramatično porasli i da mnoge žene osećaju konstantni pritisak da budu „savršene majke”. Statistika je tu da to osvesti. Osećaj preopterećenosti nije samo u njihovim glavama, već je realna posledica intenziteta očekivanja. Kao rešenje predlaže fokusiranje na aktivnosti koje donose stvarnu vrednost deci i porodici, a ne na društveno nametnute rituale savršenstva. Isto važi i za partnerstvo, a pokušaj da sve radimo same često je loš dogovor. „Ovakve podatke je izuzetno važno videti, jer pokazuju svima nama koji balansiramo između porodice i karijere i osećamo da svuda kaskamo da problem nije u nama, već u činjenicama. Takav način života jednostavno ne funkcioniše! A to saznanje nam daje moć da odlučimo šta možemo da postignemo, a šta nije do nas.”

Na poslu žene ne traže samo fleksibilnost već i granice. Low predlaže fokus na zadatke koji donose najveći rezultat, dok ostalo treba odbaciti ili delegirati. Vreme kod kuće, poput porodične večere, mora se zaštititi, a rad može da sačeka. Ona koristi jezik ekonomije („utility functions”, „bad deals”) da bi žene učila kako da strateški planiraju život, a ne da karijera bude jedini cilj. Ti koncepti pomažu da se sagledaju žrtve i dobici i donesu svesne odluke o tome gde ulagati vreme i energiju. Low naglašava i „loše nameštene” izbore, poput braka, koji ženama često postaju teret kroz očekivanja oko kuće i roditeljstva. Njeno lično iskustvo razvoda i kasnije veze sa ženom pokazuje da promene mogu doneti olakšanje; statistika potvrđuje da žene posle razvoda manje rade kućne poslove nego u braku. „Moramo sebi obezbediti bolje dogovore i na poslu i kod kuće! Najveće olakšanje za moj osećaj krivice prema majčinstvu bilo je kada sam videla kako moj odnos sa sinom cveta dok su moje potrebe ispunjene.”

Na kraju, Low jasno poručuje da muškarci žele da budu dobri partneri i imaju želju za dugim i srećnim vezama, ali često nisu svesni dubine neravnoteže. „Jedan od problema je što muškarci danas učestvuju u roditeljstvu mnogo više nego njihovi očevi, pa misle da odlično obavljaju posao. Ali to je zato što je roditeljstvo postalo mnogo intenzivnije za sve, a majke zapravo rade još više, tako da se rodni jaz u domaćinstvu nije smanjio, već proširio.”

Sada, skoro dve decenije kasnije, od one devojčice s početka pišem ovo u svetu koji se nije gotovo uopšte promenio, a kamoli dovoljno da te iluzije nestanu same od sebe. Čini mi se kao opšte mesto naglašavati da patrijarhat i dalje diktira nevidljive kodekse, heteroseksualne veze često opstaju na principu nepravde, a teret rada kod kuće i dalje pada pretežno na žene. Pa ipak to izgleda jeste neki liminalni prostor u kojem smo kao društvo zarobljeni. Međutim, ako podatke i statistiku shvatimo ozbiljno i kao alat svakodnevice možda i možemo da osvestimo duboko ukorenjene patrijarhalne strukture koje nas sputavaju, kako da im se suprotstavimo ili barem u njima sebi stvorimo najbolji mogući „deal” da u toj našoj maloj kutiji za igračke opet bude mesta i za Supermena i za Barbiku.