Zavirite u magično imanje Coco Chanel s teniskim terenima, bibliotekom i poljima lavande

Godine 1928. Coco Chanel je pretvorila svoj san o utočištu na Azurnoj obali u stvarnost. Okružena poljima lavande, sa teniskim terenom dostojnim Roland Garrosa i gotovo uvek prepuna prijatelja, La Pausa je bila pravo utočište kreativaca. Nova knjiga istražuje bogatu i živopisnu istoriju, veličanstvenu obnovu kojom joj je vraćen pun sjaj.

„U svetu borbe, kiše, blata i sivog čelika”, pisao je francuski autor i diplomata Paul Morand o Azurnoj obali u članku iz 1929. godine, „ovo je jedini kraj koji u omekšalom vazduhu uspeva da sačuva tajnu dokolice i slast plemenitog življenja, u besposlenosti i laganom ritmu”. Godinu dana ranije, pisac koji je imao vilu u Villefranche-sur-Meru pod imenom L’Orangerie dobio je novu komšinicu na Rivijeri, Gabrielle Chanel. Modna kreatorka stara četrdeset i pet godina, koja će kasnije ironično svoje mušterije Morandu opisati kao „zaposlene žene”, kupila je sebi deo ovog galskog raja, bungalov iz 1911. godine u stenovitim brdima Roquebrune-Cap-Martin, mestu koje je, kako je pisao Morand, „staro utvrđeno selo gde crvene i žute kuće, poput stabala paprike, izniču iz stena, među limunima i narandžama“, u čijem se podnožju nalaze „srebrnaste masline i kuće milionera”.

Kada je Chanel stigla, Rivijera je već bila dobro utemeljeno utočište kreativne idile, mesto gde je Pablo Picasso portretisao naslednicu industrije mastila Saru Murphy, a F. Scott Fitzgerald bezuspešno tragao za Edith Wharton u nadi da će razgovarati o rukopisu u nastajanju, romanu The Great Gatsby, mada je, zapravo, kraljevska porodica, a ne umetnost, učvrstila status ovog regiona kao mesta gde treba biti.

Gabrielle Chanel sa prijateljima. Coco sedi u sredini maslinovog drveta u svom vrtu, Françoisa Hugo, Marie Ruspoli-Hugo i njihov sin su iznad nje, dok su im se u podnožju pridružili Audrey Field i Pierre Colle, Photo Roger Schall © Schall Collection

Ekstravagantni Excelsior Hotel Regina, koji je natkrivao Nicu, izgrađen je u poslednjim decenijama 19. veka sa 400 soba i 233 kupatila, kako bi kraljica Viktorija, koja je tamo letovala više od dvanaest godina, mogla da dočeka caricu Indije i njen veliki prateći tim. U njegovoj senci, grandiozne kuće, neorenesansne nalik na firentinske, mavarske vile, tjudorske kolibe, niču u okolnim gradovima i opštinama kao ljubičice i jagorčevine koje svakog proleća krase njihove brežuljke. Chanel je kupila ružičasti bungalov, koji su prvi vlasnici, pisci Alice Muriel i Charles Norris Williamson, nazvali La Pausa („pauza”), i odmah ga srušila. Angažovala je, za jedini građevinski projekat svoje karijere, arhitektu Roberta Streitza da na mestu bungalova stvori trospratnu vilu od 1400 kvadratnih metara sa sofisticiranim bež pročeljem i prozorima i stazama u mrežastom uzorku koji podsećaju na njene legendarne proštepane torbe. Ipak, zadržala je ogroman maslinjak koji se prostire na ulazu i ime. 

Nakon što je kupila imanje, Chanel je srušila postojeći objekat i gradila La Pausa od temelja. Originalni crtež arhtekte Streitz koji potpisuje izgradnju kuće prikazuje severnu fasadu (1929.), Streitz Archives © Streitz Archives

Knjiga „La Pausa: The Ideal Mediterranean Villa of Gabrielle Chanel” donosi priču o kući i njenom okruženju. Knjigu je uređivala Yana Peel, predsednica za umetnost, kulturu i baštinu kuće Chanel, a njen izlazak poklapa se sa završetkom petogodišnje obnove kuće, koju je predvodio dugogodišnji Chanelov arhitekta Peter Marino. Objavljena kod Flammariona i štampana u Veroni, knjiga je umetnički predmet sama po sebi, sa platnenim koricama u kobalt plavoj, nijansi koju možete videti stotinak metara od obale Mediterana ili rasutu po svodu neke katedrale i uvodnim stranicama precizno usklađenim sa roletnama La Pause. Ta boja, poput bezoblačnog letnjeg neba, toliko je specifična da je Pantone ne prepoznaje, a Marino je satima tražio pravi ton. Među ovim plavim tonovima smestilo se više od pet stotina fotografija i prikupljenih predmeta: Art Deco posteri koji slave suptilne užitke na Rivijeri, skice Chanel koje su pravili prijatelji i ljubavnici, značajna umetnička dela iz njenog društvenog kruga, računi njenog arhitekte iz vrtnog centra u Mentonu i od pejzažnog dizajnera iz Nice, kao i reprodukcija plana kuće. Peel kaže da je godinu dana razmišljala o bojama koje najbolje dočaravaju ono što ona naziva „osećajem juga Francuske”, koristeći ograničenu paletu belih, zelenih i prašnjavo ljubičastih tonova, inspirisanu bojama kuće, prirodom regiona i poljima lavande.

Gabrielle Chanel u La Pausa, 1938., Photo Roger Schall © Schall Collection

Chanel je bila sve samo ne obična, a kuća, njen izuzetno lični projekat, pruža intiman uvid u život umetnice koja je promenila način na koji se žene oblače. Njena glavna inspiracija bila je cistercitska opatija u Aubazineu, u šumovitom regionu Corrèze, gde je kao dete živela nakon majčine smrti i očevog napuštanja. „Mnogo kasnije, umesto da priča o tim teškim godinama”, piše Hélène Fulgence, Chanelova šefica za zaštićene lokalitete, „ona bi utkala istinu u legendu koja se neprestano menja”. Kada je došlo vreme da gradi sopstvenu kuću, utkala je sećanja na opatiju u Streitzove planove, opisujući ogromno stepenište Aubazinea, izlizano od koraka monaha. Rezultat, kako je Marino rekao Peel u razgovoru koji uvodi u knjigu, „ne bi mogao više da liči na manastir ni kad bi život zavisio od toga!”

I pored jasnih monaških asocijacija, kuća je bila delo romantične ljubavi. „Može se reći da je kuću napravila za vojvodu od Westminstera”, koji je bio dugogodišnji Gabrielin ljubavnik, kako je rekla Peel. „Za njega je stvorila prelepu sobu obloženu izbeljenim hrastovim panelima, a za sebe krevet sa sjajnom zvezdom na vrhu i kupatilo sa ogledalima.” Kada se veza završila, Chanel je njegovu sobu dodelila svojoj, kako je sama opisivala, „jedinoj prijateljici”, Misii Sert, Ruskinji i veoma uticajnoj dami koja je pomogla dizajnerki da se probije u društvo Azurne obale, i koja je bila zaštitnica i muza umetnika poput Bonnarda, Toulouse-Lautreca, Vuillarda i Renoira.

Spavaća soba Gabrielle Chanel u La Pausi, 1938, Photo Roger Schall © Schall Collection

Urednica Vogua, Bettina Wilson, nakon boravka u La Pausi, primetila je da je „jedna od velikih Chanelinih veština bila da se okruži inteligentnim ljudima kako bi još više zasijala”, piše Flavia Frigeri, kustoskinja Chanela u londonskoj National Portrait Gallery. „Da li je Chanel to radila planski teško je reći, ali je sigurno da je birala da se okruži kreativnim ličnostima.” Kuća je ubrzo postala centar avangardne inteligencije. Spisateljica Colette živela je u blizini, a među gostima La Pause bili su Franco Zeffirelli, Gala i Salvador Dalí, kao i Jean Cocteau, kojem je Chanel dodelila malu kuću na imanju. La Pausa je bila mesto umetničke razmene i opuštanja, penjanja po drveću, bife ručkova i foto-sesija u kojima je često u centru pažnje bio Chanelin dalmatinac Gigot.

Kupaonica Gabrielle Chanel u La Pausi, c. 1930, Photo M. Bérard. Patrimoine de CHANEL, Paris. Courtesy of CHANEL. © All rights reserved

Chanel i njen kružok prijatelja putovali su do La Pause Calais-to-Mediterranean Expressom, stilizovanim vozom sa kočijama u čeličnoj plavoj boji, luksuznim spavaćim apartmanima i staklenim panelima Renéa Laliqua. Železnička linija bila je toliko legendarna u svetu Rivijere da je Cocteau njen nadimak upotrebio kao naslov svog razigranog baleta u jednom činu iz 1924. godine, „Le Train Bleu”, koji je nežno karikirao ekscentrično društvo Azurne obale, a kostime za balet dizajnirala je Chanel, od golf cipela do teniskih suknjica i kupaćih kostima. (Dve godine ranije Cocteau je angažovao Chanel da stvori kostime za njegovu adaptaciju „Antigone”, rekavši jednom novinaru: „Ne mogu da zamislim da Edipove ćerke budu loše obučene.”) Balet je premijerno izveden u Théâtre des Champs-Élysées u Parizu, produkciju je potpisala zvezda ruskog baleta Sergei Diaghilev, koreografiju Bronislava Nijinska, a scensku zavesu stvorio je Picasso sa prikazom dve polunage figure kako plešu pod dubokoplavim nebom. 

Gabrielle Chanel na stubištu u velikoj dvorani La Pause, 1938., Photo Roger Schall © Schall Collection

Godine 1935, dok je bio u poseti Chanel u La Pausi, njen ljubavnik Paul Iribe je tokom teniskog meča doživeo fatalni srčani udar, što je bila prva u nizu tragedija koja je najavila period obeležen gubicima i ratom. Gabrielle Palasse-Labrunie, Chanelina rođaka, piše prisećajući se leta 1938. godine: „Imam u glavi sliku Coco i njenih prijatelja, Pierre Reverdyja, Marije de Gramont, Salvadora Dalíja i njegove žene Gale, svi skupljeni oko radija, zaprepašćeni i ukočeni dok su slušali Hitlerov glas.” Dalí je zapravo bio u kući da naslika ono što će postati njegova psihoseksualna noćna mora koju je bilo nemoguće prodati, The Enigma of Hitler. Chanel se i sama tokom rata povukla u senke, a taj deo njenog života do danas ostaje nejasan i nerasvetljen. Pokušala je da iskoristi arijevske zakone kako bi preuzela prava na parfem Chanel No. 5, a navodno joj je tokom svoje uloge u Operaciji Modellhut, sumanute akcije jednog odmetnutog nacističkog komandanta da izdejstvuje poseban mirovni sporazum između Britanije i Nemačke, dodeljeno kodno ime Westminster. Ipak, arhivski materijali sa londonske izložbe 2023. godine sugerišu da je takođe sarađivala sa Pokretom otpora. Posle rata sve ređe je posećivala La Pausu, možda je tamo bilo previše duhova i podsetnika na neki srećniji period.

Gala i Salvador Dalí u velikoj dvorani La Pause, 1938., Photo Fernand Detaille. Patrimoine de CHANEL, Paris. Courtesy of CHANEL © Fundació Gala–Salvador Dalí

Godine 1953, kada je kuću prodala Emeryju Revesu, piscu, izdavaču i književnom agentu Winstona Churchilla, uključila je u prodaju čitav sadržaj, od nameštaja do fotografija. Pre deset godina, modna kuća Chanel otkupila je kuću od francuske kompanije SCI La Pausa; pet godina kasnije, započele su restauracije. „Sve je bilo veoma precizno”, kaže Peel, „želeli smo da do detalja vratimo kuću tačno u trenutak kada je Gabrielle Chanel možda upravo ugostila Dalíja ili Cocteaua”. Marino, koji je ranije restaurirao vinograde Chanela u Château Rauzan-Ségla i Château Canon, pregledao je stotine fotografija Chanela u La Pausi ne bi li svemu vratio prvobitan oblik. Jedine savremene „intervencije”, prema njegovom svedočenju Peel su „moderna klimatizacija, vodovod i struja”. Peel i njen tim su obnovili biblioteku sa više od 1000 knjiga, pribavljenih iz 7L, pariske knjižare koju je osnovao Karl Lagerfeld, i Hatchardsa, prodavnice u Piccadillyju osnovane 1797. godine, u kojoj je vojvoda od Vestminstera nekada bio čest gost, a među njima su putopisi prvih vlasnika La Pause, dela gostiju poput Dalíja i Reverdyja, kao i savremena fikcija i knjige o plesu, baštama i umetnosti.

Knjižnica u La Pausi, 1938., Photo Roger Schall © Schall Collection

Veliki deo originalnog nameštaja i dekoracije Chanel je sačuvan, uključujući sat sa sunčevim zracima, dok su tepisi, koji su izdržali godine poseta i stalnog uvijanja kako bi gosti mogli da igraju, bili u „rupama”, kaže Peel, pa je bilo potrebno da se ponovo naprave. Chanel je na stepeništu zadržala dve ogromne monstera biljke, koje u jednoj fotografiji iz 1938. nadvisuju Galu i Salvadora Dalíja. „Kupili smo dve male iz botaničke bašte, koje smo gajili tri godine”, rekao je Marino Peel. Ipak, kada je knjiga otišla u štampu, bili su još uvek dovoljno mali da stanu na prozorsku dasku. „Očajni smo! Jako sporo rastu.” Za sada, na njihovom mestu stoji dostojanstven par kaktusa Euphorbia candelabrum, uzgojenih u Španiji.

Gabrielle Chanel u vrtu La Pause, 1938., Photo Roger Schall © Schall Collection

Kuća je ovog leta doživela svoj tihi povratak u život tokom Art Basela, uz privatnu večeru i niz performansa. Boris Charmatz, umetnički direktor Tanztheater Wuppertal Pina Bausch, izveo je ples na teniskom terenu; muzičarka Alice Smith je imala performans sa klavirom; a događaju je pored brojnih poznatih ličnosti prisustvovala i Diana Picasso, unuka slikara. Ove jeseni, četvoro pisaca koje je izabrala kritičarka Merve Emre, privremeno će boraviti u kući u okviru spisateljskog rezidencijalnog programa. „Moda nije samo u haljinama”, jednom je rekla Chanel Morandu. „Moda je u vazduhu, nosi je vetar, možeš je osetiti, udahnuti; ona je na nebu, na auto-putu, svuda oko nas, u idejama, društvenim običajima, u događajima.” Ta energija i dalje živi u njenoj kući, a obnova i oživljavanje prostora, kako kaže Peel, pokušaj da „na vrlo skroman način da se deo te energije vrati”.