Online svet ne prestaje da priča o najstarijim ćerkama. Šta je eldest daughter syndrome?

Jedna mojoj sestri izuzetno nemila priča je ona o danu njenog rođenja. Četverogodišnja ja sam tada bila s mamom u zoološkom vrtu. Bio je to dan iz snova: rana jesen, samo nas dve i avantura koja počinje na toboganima na ulazu u park, a zatim se produžava u hranjenje patkica (krišom), posmatranje divljih životinja i na posletku dolazi veliki sladoled. Međutim, toga dana stigle smo samo do tobogana, jer je moja mala sestra odlučila da je vreme da dođe na ovaj svet. Ne možete da zamislite moj bes. To malo stvorenje nije bilo ni rođeno, a već je ukralo svu maminu pažnju. Zašto je morala baš sad da se rodi?, kukala sam kao da sam ja ta koja je u nestvarnim bolovima, ali možda sam već tada mogla da predosetim da će sve da se promeni. Moje lutkice nisu više samo moje. Štaviše, pola njih će nekim čudom da nestanu, ili će im biti odrubljene glave. I, još gore, moji roditelji nisu više samo moji. Bilo je vreme da počnem da ih delim. Međutim, do trenutka kada se rodio naš brat, rekla bih da smo sestra i ja srasle jedna sa drugom, a sva moja ljubomora brzo je splasnula, jer je bilo vreme da se uozbiljim. Postojala su dva mala bića kojima sam (iako takođe mala) morala da podarim svu ljubav ovog sveta i zaštitim ih od svakog zla. Imala sam novu ulogu.

Svaka najstarija ćerka koju poznajem – a jedna od njih je moja najbolja drugarica, jer mi, najstarija deca, očigledno volimo da se držimo skupa – ima neku urnebesnu priču iz perioda kada je još uvek imala mlečne zube, a morala je da pričuva brata ili sestru. Reč je o odgovornosti za koju ta ista mlađa braća i sestre verovatno ne bi bili sposobni ni sa šesnaest. Ali nama je to uvek bilo sasvim normalno, jer ko je drugi trebalo da ih pazi kada mama i tata nisu tu? Svi oko nas redovno su nas tovarili odgovornostima koje realno nisu bile namenjene detetu, ali mi smo bile tako zrele. „To su djevojčice koje su vrlo rano preuzele brigu o drugima, često i prije nego što su za to bile spremne. U literaturi se to naziva parentifikacija – situacija kada dijete preuzme ulogu odraslog, bilo kroz obaveze u kući, brigu o mlađima ili emocionalnu podršku roditelju,“ kaže mi psihološkinja Anja Delić, objašnjavajući mi moju, ali i situaciju mnogih drugih najstarijih sestara.

Međutim, odrastajući nikako nismo očekivale da će se brojni obrasci koji su direktna posledica našeg redosleda rođenja odraziti na naš život kada zaista postanemo zrele. Niko nije mogao (ili nije znao kako) da nas upozori da će se naša potreba da svima udovoljimo pretvoriti u anksioznost i hronični stres te da ćemo na sebe uvek prihvatati previše odgovornosti, često do granica iznemoglosti. „Što je porodica prolazila kroz teže okolnosti, to je njihova odgovornost rasla. Kao da osjećaju da će se sve raspasti ako one ne preuzmu stvari u svoje ruke. U odraslom životu taj obrazac se vidi kao potreba za kontrolom, perfekcionizam, teškoća da traže pomoć i duboko uvjerenje da je sigurnost isto što i kontrola,“ objašnjava Anja, a ja ne mogu da se nasmejem, jer me je upravo pročitala kao širom otvorenu knjigu, znajući o meni samo malu činjenicu o redosledu rođenja.

Nedavno sam u toku vožnje slušala pesmu Youngest Daughter i pitala se zašto niko nikada ne piše o najstarijim ćerkama. Zašto su u svim bajkama prinčevi birali najmlađu ćerku, kad je očigledno samo ona najstarija bila dovoljno stara za udaju (svesna sam da je ovo pitanje patrijarhalnog sistema i ageisma, ali dopustite mi da na trenutak glumim žrtvu). A onda se desilo nešto neverovatno. Taylor Swift je snimila pesmu Eldest Daughter – možda je trebalo da mi bude jasno da ako to ne uradi jedna od nas, neće niko. Nažalost, iako je i Taylor najstarije dete, za mene je ova pesma bila vrlo razočaravajuća (prvenstveno zato što nikad neću sama sebi reći da nisam a bad b*tch!), iako je bila prošarana nekim zanimljivim stihovima. Međutim, Taylor Swift je uspela ono što ona radi najbolje: učinila je da sam pojam eldest daughter postane viralan. Danima online svet ne prestaje da priča o eldest daughter syndrome, a uprkos tome što mi se ne dopada ovaj naziv, trend mi je jako zabavan. Najstarije ćerke dele svoja iskustva i saznanja sa psihoterapije, a moji feedovi sada deluju poput jednog toplog zagrljaja. Konačno pričamo o ovome.

Rin Owen

Šta je eldest daughter syndrome?

Kao i obično, internet  je pomalo preterao sa senzacionalizmom imenujući ovaj fenomen – jer nije reč ni o kakvom sindromu. Štaviše, ovaj zarazni naziv osmišljen za klikove i brze pretrage možda čak i oduzima na vrednosti široj problematici, koja je izuzetno rasprostranjena. „Redoslijed rođenja nudi specifičnu poziciju unutar sistema, koja sa sobom nosi određena očekivanja, uloge i zadatke koje porodica (svesno ili nesvesno) nameće,“ objašnjava mi psihološkinja Anja Delić. „Dešava se često da prvorođeno dijete, pošto je najstarije, dobija ulogu brige o mlađima, biva parentifikovano te samim time razvija neki narativ o sebi definišući se kao osobu koja je odgovorna i koja je navikla da brine o drugima. Čini mi se da se taj dio poklapa sa onim što viđam na internetu kao eldest daughter syndrome“.

Ovaj fenomen postao je viralan zbog toga što ima emocionalne posledice koje se primete i dugo nakon što odrastemo i na neki način napustimo pomenute porodične dinamike, te se odražavaju i na odnosima izvan porodice. „Najčešće posljedice su osjećaj niže vrijednosti i teškoća u samoprihvatanju. Kada odrastaš u uvjerenju da su potrebe drugih važnije od tvojih, naučiš da nisi toliko bitna. Mnoge od ovih žena imaju snažan unutrašnji kritički glas i osjećaj da nikad ništa nije dovoljno dobro“, objašnjava Anja, a ja entuzijastižno klimam glavom. „Druga česta posljedica je krivica – krivica kad se odmaraš, kad pustiš, kad ne brineš. Nervni sistem je naviknut da je sigurnost jednaka kontroli, pa svako popuštanje izaziva nelagodu, kao da će se nešto loše desiti ako ne držiš sve konce u rukama.“ Ove reči podsećaju me na trenutak pre nekoliko dana kada je mom bratu slučajno izgorila večera koju je pekao u rerni, a ja sam se pojela zbog toga što sam gledala film i nisam obratila pažnju na rernu kako bih to sprečila. Iako sam svesna da to nije moja krivica, potreba da učinim život mog brata najugodnijim što je fizički moguće jača je od mene.

Međutim, dok razmišljam o svojim osobinama koje su očigledno posledica mog odrastanja i redosleda rođenja, ne mogu a da se ne osećam loše (da, znam), zato što zaista ne želim da krivim nekog drugog za svoju sadašnju anksioznost i preterane ambicije. Ne mislim da su moji roditelji ti koji su stavljali nenormalan pritisak na mene, više kao da se on jednostavno podrazumevao u mojoj glavi. I još uvek se podrazumeva. Delovalo mi je kao da se ovi obrasci nisu razvili iz puke molbe pričuvaj sestru, pa sam psihološkinju pitala u kolikoj meri naša kultura, tradicija i društvene norme utiču na ovaj fenomen. „U ogromnoj,“ odgovara ona. „Naša kultura i tradicija snažno oblikuju način na koji se uloge u porodici raspoređuju. Djevojčice se od malena uče da budu odgovorne, empatične i da ‘drže porodicu na okupu’. U mnogim porodicama i danas postoji neizrečeno pravilo da je ženska briga podrazumijevana, dok se muška pomoć posebno cijeni. Ovaj obrazac zato nije samo posljedica porodične dinamike. On ima dublje korijene u društvenim i rodnim normama. Najstarija kćerka u takvom sistemu često postaje emocionalna spona porodice i nosilac stabilnosti.“ Nosilac stabilnosti. Sviđa mi se ta sintagma, zvuči kao ime nekog manje poznatog superheroja. I svakako je mnogo bolje od nestabilni haos, kako verujem da bi mnoge najstarije ćerke opisale sebe.

Kako prevazići ove obrasce?

Zahvaljujući moći interneta, mogli smo lako da shvatimo da mnogi od naših mentalnih problema vuku korene iz uloga koje smo same sebi natovarile na leđa još kao deca. A sada kada smo toga svesne, pitanje je kako ih prevazići. „U sistemskoj terapiji često radimo genogram, porodično stablo kroz koje pratimo obrasce iz generacije u generaciju. U ovom slučaju, to znači gledati kakvu su ulogu imale žene u porodici. Vrlo je osnažujuće kada klijentkinja shvati da je možda prva žena u svojoj liniji koja preispituje taj obrazac ‘porodičnog spasioca'“, kaže Anja. Zatim detaljno razrađuje proces terapeutskog rada sa najstarijim ćerkama:

• procesuiranje tuge zbog izgubljenog djetinjstva,
• učenje ranjivosti i dozvoljavanja sebi da bude „samo dete“,
• prepoznavanje kako se isti obrazac ponavlja danas u partnerskim, prijateljskim ili poslovnim odnosima,
• rad sa unutrašnjim kritičarem i perfekcionistom,
• postepeno učenje da sigurnost ne mora značiti potpunu kontrolu.

Anja pritom naglašava da je ovo spor proces, ali da upravo u toj dužini dolazi do promene. „Jedna klijentkinja mi je jednom rekla: ‘Sve smo mi ovo obradile, ali i dalje ne mogu izdržati da ostavim kuću neurednu.’ I to je realnost. Krivica ne nestaje preko noći. To je kao da ponovo učimo mozak da se sigurnost ne nalazi samo u kontroli,“ objašnjava mi psihološkinja, te shvatam da je preda mnom dug put isprepleten sitnim promenama. A ovo su neke koje Anja izdvaja kao dobar početak:

• Pustite sitnice. Ne mora sve biti savršeno.
• Dajte sebi dozvolu da ne znate, da ne odgovorite odmah, da odmorite.
• Uvedite odmor kao obavezu, ne kao nagradu.
• Kad se javi krivica, podsjetite sebe da niste jedine i da vaša vrednost ne zavisi od toga koliko dajete.

Zvuči jednostavno na papiru, ali u realnosti je izuzetno kompleksno. Svaki put kada poželim da pritrčim u pomoć dečku i kažem „ma daj, ja ću to“, moram svesno da kažem sebi da moram i drugima da dopustim da rade sami za sebe. Kada pomislim da „nisam zaslužila odmor“, jer nisam ispunila svoja neverovatno visoka očekivanja – ne želite ni da znate u koje doba pišem ovaj tekst – moram da se nateram da se zaustavim i dam sebi oduška. Korak po korak.

Eldest daughter syndrome nije mana

Međtim, sa svim što je rečeno, moram da istaknem da sam ja zaista oduvek volela što sam najstarija ćerka. Činjenica da me sestra i brat imaju doslovno od prvog dana izuzetno je lepa, a i osobine koje sam razvila voleći i pazeći njih neke su od onih na koje sam najponosnija. Međutim, potrebno je naučiti kako upakovati loše obrasce u kutiju koju ćemo pohraniti zajedno sa drugim relikvijama prošlosti, kako bismo prigrlile one osobine koje nas čine jakima. „Ovaj obrazac nije po sebi loš – nastao je iz potrebe da se preživi i održi ravnoteža“, kaže Anja. „Najstarije kćerke često su izuzetno empatične, pouzdane, sposobne i intuitivne. Kad nauče da te kvalitete usmjere i prema sebi, postaju nevjerovatno stabilne i tople osobe, koje znaju voditi druge, ali i znaju stati kad treba.“ Na to psihološkinja dodaje rečenicu koja mislim da je najbitnija za zapamtiti: „Snaga nije u tome da odbacimo tu ulogu, nego da je prepoznamo i preoblikujemo tako da nas ne iscrpljuje.“