Pogledala sam film koji je srpski kandidat za Oskara – o otporu čoveka prema korporacijama koje zemlju pretvaraju u pustoš

Niz eksplozija odjekuje u rudniku. Promena kadra. Stariji čovek svira harmoniku. Kontradikcija razorne i stvaralačke ljudske prirode. (Ne) možeš da okrećeš glavu. Stići će te, pokucaće i na tvoja vrata, kad-tad. Već u prvih nekoliko kadrova opipljivo je da Sunce nikad više, srpski kandidat za Oskara, govori o pojedincu koji se suprotstavlja ogromnoj korporaciji čije delovanje preti nepovratnom uništenju prirode, kao i njegovog doma. U toj potresnoj atmosferi, najpotresnija je zapravo zasnovanost na istinim događajima. Reditelj David Jovanović, inspirisan sopstvenim detinjstvom i letima provedenim u bosanskom rudarskom selu, kao i obradom pesme The Ballad of Hollis Brown u verziji Davida Lyncha, tka film koji na autentičan način spaja realističan duh jugoslovenskog Crnog talasa sa fantastičnim elementima. A te nevidljive, mistične niti kao da se zapliću i raspliću oko naših udova, stežući, stiskajući, žuljajući sve naše nemire.

Radnja filma, u kojem glavnu ulogu tumači Dušan Jović, odvija se u selu Krivelj kod Bora, gde rudnici rade i šire se tik uz naselja. Neki meštani prihvataju ponudu da prodaju svoju zemlju i napuste je kako bi pobegli od zagađenja i podrhtavanja koje izazivaju eksplozije. Vid je tvrd i principijalan čovek koji odbija da prihvati da se njegov način života gasi, dah po dah. Dule (Rastko Racić) gleda na svog oca s divljenjem. Zajedno rade na izgradnji staklenika: za Vida, to je čin prkosa i otpora nadolazećem uništenju (ali biti u pravu ne znači i biti pobednik); za Duleta, utočište mašte. Jednom je snaga u istrajnosti, drugom u sanjarenju. Za beznadežnu majku Adu, (Nataša Marković) predaja može biti jednako snažna – naročito kada je u pitanju opstanak porodice.

Photo: Pointless Films

Ono što je nužno naglasiti jeste da je priča o teškoj ljudskoj sudbini suočenoj sa prisilnim iseljavanjem i devastacijom prirode dočarana jedinstvenim vizuelnim jezikom – nevidljivi slojevi ove priče otkrivaju se kroz simbole, zvuk i sliku. David pažljivo gradi svoj film kroz spore, duge, elegantne pauze koje običnom daju gotovo magijsko značenje: kiša koja udara o cigle, rušenje kuće, grane drveta koje se njišu pod sivim nebom, tihi, harmonični prizori u potpunom kontrastu sa pustoši koja ih okružuje. Naime, rudnici i život u rudarskim selima deluju nestvarno, poput napuštenih planeta bez života. Svakodnevne eksplozije, urušene kuće, crna voda, uvelo bilje, bolesni ljudi – ništa od toga ne deluje stvarno, a zapravo jeste. Ne postoji razlika između realnosti i fantazije, jer je to jednostavno deo svakodnevice. Toliko je nepojmljivo da jedini način da se razume jeste da se smesti u sferu fantazije, ističe sam reditelj. Sve je u dualnosti, između čuda i očaja, nade i beznađa. Film je nesumnjivo mogao trajati i kraće, ali time bi se izgubio taj iscrpljujući osećaj težine i neizvesnosti. Reditelj nam ostavlja prostor da uđemo u film i doživimo ga iz sopstvene perspektive. A na kraju, nedvosmisleno, on je duboko, snažno i suštinski ljudski, ponekad grub, ponekad poetičan, dok brani čast istrajnosti i integriteta, u trenutku u kom se svet urušava.

Photo: Pointless Films

U realnosti, debitantski film (diplomski rad) Sunce nikad više Davida Jovanovića je priča o mladom uspehu – uz skromna sredstva prikupljena putem kampanja za grupno finansiranje, reditelj je uspeo da realizuje zahtevni projekat i inspiriše glumačku i tehničku ekipu da ulože sve u njegovu viziju. Glumačku postavu čine Dušan Jović, Rastko Racić, Nataša Marković, Radovan Miljanić, Joakim Tasić i Svetozar Cvetković u ulozi Boga, kao i lokalni statisti, dok muzika Nemanje Mosurovića i zvučni dizajn Antonija Andrića savršeno prate vizuelni ton filma. Umetnost montaže potpisuju sam reditelj, zatim Branislava Stefanović i Mina Petrović, a koscenarista Đorđe Kosić dopisuje njegovu naraciju.

Svetska premijera filma održana je krajem prošle godine na Međunarodnom filmskom festivalu u Talinu, a srpska na 30. Festivalu autorskog filma (nagrada Veruj u sebe u okviru selekcije Hrabri Balkan pripala je direktoru fotografije Mladenu Teofiloviću i koloristi filma Nikoli Marinkoviću). U produkciji kuće Pointless Films i Fakulteta dramskih umetnosti, film je ovenčan i nizom priznanja u inostranstvu, među kojima su nagrada studentskog žirija na festivalu L’Europe autour de l’Europe u Parizu, počasno priznanje u selekciji Glocal Images na festivalu Cyprus Film Days, kao i nagrada za najboljeg debitanta reditelju Davidu Jovanoviću na Prvom Balkanskom festivalu filmske režije.

Photo: Pointless Films

Sada je ovaj autentičan debitantski film i srpski kandidat za 98. po redu dodelu Oskara: u obrazloženju ove odluke navedeno je da se ističe kao autorsko ostvarenje sa savremenom i univerzalnom temom stradanja ljudi i prirode zbog pohlepe i moći multinacionalnih kompaniјa, dok je poetski naturalizam doprineo njegovoj koherentnosti i komunikaciji sa širom, globalnom publikom.