Kakva je budućnost crnogorske umetnosti i može li postati prostor otpora dominantnim narativima?

Ljubljana je ove jeseni prestonica umetnosti. Još otkako sam prvi put čula da će Marina Abramović otvoriti izložbu na svoj rođendan, 30. novembra u Galeriji Cukrarna, o čemu je pričala za oktobarski broj Vogue Adria magazina, znala sam da ne postoji nijedno drugo mesto na kome bih se radije našla u tom istorijskom trenutku. No, vest da će čak dve izložbe Muzeja savremene umetnosti Crne Gore, u galerijama Šibica i Novak, preispitivati odnos tradicije, identiteta i budućnosti, ovo je samo potvrdila. Kao neko čiji se identiteski tokovi kreću duž crnogorskih kanjona i planinskih venaca, te koga duboko intrigira ta kontradiktornost, dvostrukost i opozitnost tradicije i inovacije u crnogorskoj umetnosti, poželela sam da dobijem odgovore na dileme koje se mogu učiniti kulturalnim, ali su u svoj svojoj suštini egzistencijalne. Koja je uloga savremene umetnosti u Crnoj Gori – da li ona može da oblikuje društveni diskurs ili ga pre svega reflektuje? Je li savremena umetnost prostor otpora prema dominantnim društvenim i političkim narativima? I kakva je budućnost u tom, metaforički i bukvalno, vekovno dalekom odnosu između tradicije i inovacije? Čak 31 umetnik odgovara na ova pitanja na izložbama „Na liniji bekstva – Ka mogućim svetovima“ i „Crna Gora danas I – Izazovi i perspektive“.

Na liniji bekstva – Ka mogućim svetovima, Galerija Šibica

Izložba Na liniji bekstva – Ka mogućim svetovima okuplja radove crnogorskih umetnika mlađe i srednje generacije koji stvaraju izvan ustaljenih kategorija tradicionalnih umetničkih formi. Zamišljena je kao multimedijalna, višeslojna i nelinearna mreža koja se, polazeći iz svog središta, širi i prepliće po konceptu “linija bekstva”, koje su Delez i Gatar definisali u delu Hiljadu platoa: kapitalizam i šizofrenija (1980) kao misaone impulse koji se kreativno razvijaju u dodiru s mnogim drugim misaonim tokovima, sa ciljem da se stvore novi načini mišljenja. Interaktivne instalacije, digitalne slike i hibridni video-formati predstavljeni na izložbi razlažu tradicionalne okvire vezane za telo, identitet, ekologiju, medije, pa čak i samo autorstvo, istovremeno uspostavljajući nove odnose i kodove. Njihovo međusobno delovanje gradi mrežu novih značenja, a sve u interpretaciji kustoskinja Muzeja savremene umetnosti Crne Gore, Teodore Nikčević i Anje Marković.

Photo: Blaž Gutman / Museum and Galleries of Ljubljana (MGML)

Zajedničko svim predstavljenim radovima, jeste bekstvo od ustaljenog, tradicionalnog i opšteprihvaćenog – ka nečem novom i mogućem, kako u razmišljanju, tako i u materijalizaciji ideja. U vremenu kada su granice između tehnologije, tela i identiteta sve propustljivije, cilj nije pobeći od stvarnosti, već unutar nje pronaći pukotine i prostore kroz koje je moguće zamisliti alternativne načine postojanja, opažanja i stvaranja. Može li savremena umetnost biti prostor otpora prema dominantnim društvenim i političkim narativima pitam vrlo izravno Gordanu Kuč, jednu od umetnica na ovoj izložbi. Savremena umetnost ima obavezu da bude prostor otpora, prostor koji se treba graditi ne u izolaciji, već u mreži odnosa između slobode i objektivacije. Ona menja i oslobađa subjekta, i to čini time što nas oslobađa od istorije – time što život oslobađa od istorije. U jednoj od svojih instalacija Nove veze iz 2020. godine, Gordana je koristila crnu korotnu maramu kao simbol koji preispituje odnos tradicije prema ženskom subjektu, ali i težnju žene da prepozna nametnute uloge i formira kritički odnos prema prema zajednici i društvu. Osvešćavanje tema vezanih za identitet predstavlja materijal za stvaranje mojih umetničkih dela. Iznoseći i razotkrivajući mnoge društveno neprihvatljive norme, ali i iskustvene situacije, moguće je doprineti kolektivnoj emancipaciji, a savremena umetnost može predstavljati put ili alat ka sveukupnoj promeni i emancipaciji društva.

S druge strane, Milica Mijajlović kroz svoj rad istražuje estetiku migracija, spektakla i traume, pod snažnim uticajem posleratnih godina na Balkanu i života između Srbije, Crne Gore i centralne Evrope. Ipak, ističe da se, iznad svega, bavi ljubavlju i njenim odsustvom, oličenim u apstraktnim, ali prepoznatljivim oblicima koji podsećaju na eksplozije, erupcije, cveće ili oružje, a koji su postali deo njenog vizuelnog jezika. Prostor Crne Gore ulazi u moj rad kao sloj sećanja, kroz osećaj pripadanja, ali i udaljenosti. Ne interesujem se toliko za konkretne prostore, već za duhovnu atmosferu ovog područja, tišinu i senke koje to tlo nosi, kao i narative o kojima se dovoljno ne govori. Utkanvanjem fragmenata istorije i identiteta u vizuelni jezik kojim se izražavam stvaram prostor, koji je istovremeno intiman, ali i prepoznatljivo kolektivan. Na neki način, moj rad živi u napetosti između sećanja i budućeg, gde i jedno i drugo kroz svoju umetnički praksu preispitujem, prekopavam i transformišem. Izložbom u Ljubljani želi da odgovori na pitanja koja tinjaju duboko u svima nama na ovim prostorima: Da li trauma može da se pretvori u prostor transformacije? Kako nam deluju migracije, nostalgija i i pitanja identiteta kada se predstave kroz atmosferu, a ne kroz dokument?

Photo: Blaž Gutman / Museum and Galleries of Ljubljana (MGML)

Izložba Na liniji bekstva – Ka mogućim svetovima je otvorena do 2. novembra 2025.

Crna Gora danas I – Izazovi i perspektive, Galerija Novak

Šesnaest umetnika, generacija i poetika udružuje se u izložbi koja donosi pregled aktuelnih tokova savremene crnogorske umetničke scene, predvođenom kustoskinjama mr Mašom Vlaović i Majom Dedić. Kroz slike, skulpture, instalacije i multimedijalne radove, radovi pružaju svoj komentar na ključna pitanja savremenog društva – od ekologije, tehnoloških transformacija i virtuelnih simulacija, do introspektivnih i identitetskih tema, potvrđujući da umetnost u današnjem vremenu mora biti angažovana.

Nikola Balević, ujedno i najmlađi umetnik na ovom popisu, u svom radu bavi se statusom Crne Gore kao ekološke države, a u kojoj je otpad još uvek na svakom koraku, u svakoj ulici. I prostor i materijali sa otpada i smetlišta koriste se u njegovim vajarskim interpretacijama, kao kritički simbol, metafore i alegorije kojima se kultura potrošačkog društva, tehnički naprednog, dovodi u pitanje. Motivi konzumerizma i odlaganja otpada sa svojim formalnim specifičnostima bivaju pogodno sredstvo za ispitivanje osnovnih elemenata likovnosti: odnosa veličina, kompozicionih rješenja, ritma, tekstura, oblika, iz kojih proističe jedno sagledavanje i uočavanje vizuelnih specifičnosti vidnog polja (prostora) i oblika koji ga čine.

U toj uzročno-posledičnoj vezi prošlosti i sadašnjosti, kakva je realna, a ne iluzorna uloga savremene umetnosti u Crnoj Gori danas – pitam Arijanu Kadić, grafičku dizajnerku, zainteresovanu za crtež, digitalnu i multimedijalnu umetnost. Može li nas osvestiti, otrezniti, usredsrediti, ili je tek prvi korak na tom putu? U ovom trenutku, mislim da se savremena crnogorska umetnost pretežno nalazi u fazi refleksije, promišljanju prošlosti i sadašnjosti. Želela bih da verujem da umetnost ima moć da pokrene društvene promene. Ipak, čini mi se da ona nije integrisana u svakodnevni život prosečnog građanina. U Podgorici, čim se udaljite od centra grada, nestaje svaki trag kulture – nema čak ni postera, flajera, ničega što bi vas podsetilo da se uopšte nešto dešava u gradu. Osećate se kao da živite u paralelnom svetu. Izvan institucija, umetnost nema svoje mesto u prostoru koji delimo. Ona još uvek nije utkala sebe u naše gradove, ulice, u svakodnevne rute, u ono što svakog dana živimo. Zato se mnogim ljudima umetnost čini tako daleko, nedostižno, uliva im osećaj neadekvatnosti i straha da se upuste u tu avanturu na koju poziva. A strah “jede dušu” i zatvara nas za transformacije.

Photo: Miha Mally

Maja Šofranac smatra da je umetnost imunološki sistem našeg društva. Ima sposobnost da prepozna devijacije, preopterećenja i traume zajednice i da reaguje na njih stvaranjem novih značenja i vrednosti. U malom i tranzicijskom društvu poput našeg, umetnost često preuzima ulogu kritičke svesti, jer ima slobodu da progovori o onome što institucije ili kolektivni narativi još ne uspevaju da sagledaju. Njena snaga je u tome što otvara prostor introspekcije i senzibilizacije, što je preduslov svakog stvarnog društvenog ozdravljenja. Umetnost ovde ne mora biti nužno politička da bi bila subverzivna – dovoljno je da bude svesna, introspektivna i da poziva na odgovornost pojedinca. U tom smislu, ona može da deluje kao duhovni imuni odgovor na društvene pritiske, konformizam i mehanizme kontrole. Ali taj otpor nije uvek glasno negiranje; ponekad je to i tiho, ali uporno zadržavanje unutrašnje slobode.

U radu crnogorske vizuelne umetnice Ivanke Vane Prelević tradicija i inovacija prepliću se uz pomoć korišćenja kontrastnih materijala poput betona, žice, vatelina, štampe, čime evocira surovost i snagu crnogorskog pejzaža, ali i njegovu krhkost. Kombinacijom mekog i tvrdog, svetlog i tamnog, preslikava sukob između prirodnog i urbanog, između tradicije i savremenosti. Nemam ambiciju da pružim viziju budućnosti, već upućujem na duhovnu i ekološku obnovu, na preispitivanje. Svojim radovima upozoravam na narušenu harmoniju između čoveka i prirode, stremeći ka ponovnom uspostavljanju izgubljene ravnoteže. Njeni radovi na temu Recikliranje s(a)vjesti iz 2010. godine odnosili su se na recikliranje društvene svesti i savesti. Predmete koje je nalazila, redizajnirala je u specifičnu ekološku modnu liniju koja je podrazumevala zaštitu prirode “iznutra”, od nas samih. Na ovoj izložbi dominirale su zastave sa novinskim natpisima.

Photo: Miha Mally

Svoje koncepcijsko ishodište nalazila sam negde između promišljanja fenomena potrošačkog društva, malograđanskog morala, kritike društvene i ekološke odgovornosti, što je nastavila izložbom U snu san iz 2015. godine, gde su glavni motivi bili izazovi savremena civilizacije: otuđenost, uspavanost i indiferentnost savremenog čoveka. Nedostatak empatije posebno je obrađen na izložbi Ispod površine 2023. godine, a upravo se nastavak radova Zarobljeni pejzaži nalazi u Ljubljani: to su objekti koji poput cigli ili betonskih blokova “izlaze” iz zida, akcentujući nekontrolisanu urbanizaciju.

U radu vizuelne umetnice Milene Mijović, tradicija i inovacija nisu suprotstavljene; one se susreću u trenutku stvaranja. Rad sa glinom i pigmentom je meditativan, gotovo ritualan čin, ali i prostor za otkrivanje novih formi i jezika. Takođe, njena vizija umetnosti kao otpora, najbolje zaokružuje ovu priču: ona poziva ne delovanje – umesto pukog negiranja koje ne nudi mogućnost rešenja ili promene. Umetnost treba da ukaže na osmišljavanje novih puteva, na nevidljive slojeve stvarnosti i otvori prostor gde publika počinje da razmišlja o drugačijem. Nadam se da će moj rad otvoriti pitanja o odnosu čoveka i prirode, o našem mestu u kosmosu i o sećanjima koja nosimo kao pojedinci i kao zajednice. To su univerzalne teme, zajedničke posebno za prostore bivše Jugoslavije, ali i šire, za celu Evropu. Verujem da umetnost može da probudi osećaj prepoznavanja, da publika u Ljubljani, gledajući moje radove, pronađe vlastita pitanja i dileme, možda i odgovore. Ono što mene lično zanima jeste kako te teme prelaze granice i postaju zajedničko iskustvo bez obzira na geografske i kulturne razlike.

Photo: Duško Miljanić