Arhitektura ove kuće savršeno odražava kako danas treba da živimo

Zadnjih nekoliko meseci me neopisivo privlači put u Japan. Privlači me ona spora zen strana Japana, skrivena na ostrvima, u tihim ostrvskim muzejima, arhitekturi Tadaa Anda, senkama, lišću, u tišini koja se otkriva u tradiciji te zemlje. Ne znam da li je do mojih godina, i zašto mi paše japanska mirnoća, ali ne planiram da stanem. Možda sam zato i napisala već tolike tekstove slow livingu u čast, jer znamo da na usporavanje moramo stalno da se podsećamo. Kao nastavak tome pronašo me je još jedan arhitektonski projekat, Casa Tao.

Povezano: Stručnjaci su nam dali savete kako urediti kuću u ‘slow living’ stilu, kao na ostrvu

Za početak: ne idemo u Japan već u Meksiko, zbog čega je luxury barefoot minimalizam ove kuće još vredniji. Uvodna rečenica iz teksta arhitekata me je odmah dobila: Some houses are not designed – they are remembered. To je taj uvod koji me je povukao da saznam koja je posebna priča iza ove porodične kuće. „Casa Tao nije nastala iz tehničkog crteža, već iz tihog sećanja onih koji je nastanjuju“, govore arhitekte iz meksičke kancelarije HW STUDIO, koji su je završili ove godine. „To je kuća koja ne nastoji da odgovori na sliku, već na život. Ili bolje rečeno: na način življenja.“

Photo: Tirso

Kuću je za svoju porodicu izgradio Gustavo, u gradiću gde je i odrastao – u Puerto Vallarti, mestu na pacifičkoj obali Meksika gde sunce i vlaga određuju ritam dana, a hladovina nije slučajnost, već dragocena vrednost –  pravi zaklon. „Kuća je od početka trebala da prenese tu potrebu za skloništem, osamljenošću i svežinom. Koncept senke ovde nije shvaćen samo kao fizički fenomen, već i kao emocionalno stanje: obećanje mira, daha, tihe zaštite od bučnog sveta“, pišu arhitekte. Može li poetičnije? Mislim da ne može. Ova kuća je rezultat dubljih estetskih i kulturnih promišljanja. Šta se vidi iz biblioteke vlasnika koja je ispunjena posebnim izdanjima autora poput Alberta Campo Baeze, Fan Hoa, Tarkovskog… „Biblioteka otkriva naklonost prema formalnoj jasnoći, osnovnoj geometriji i tihim dvorištima koja razgovaraju s prazninom i svetlom. Razgovor s njim znači uroniti u pogled otvoren prema svetu – duboko osetljiv, a ujedno precizan“, govore arhitekte o vlasniku koji ima široko znanje o filozofiji, arhitekturi, muzici, fotografiji, „stiče se utisak da mu malo šta nije poznato“ dodaju ističući razloge zbog kojih kuća deluje duboko promišljeno, i filmski.

Povezano: 11 mesta za forest bathing vikend nakon kojeg ćete se osećati odmorno i regenerisano

Otkud u Meksiku tolika opčinjenost tišinom, jednostavnim linijama i senama, pitate se? Gustav i njegova supruga Cynthia su zajedno s dvema kćerkama Milom i Anto, otišli na prvo putovanje u inostranstvo, u Japan. To putovanje je ostavilo neizbrisiv trag u njihovoj mašti: estetika praznine, kompozicijska čistoća, mir sadržan u svakom arhitektonskom gestu. S osmehom su rekli: „Voleli bismo da se osećamo kao da živimo unutar japanskog muzeja.“ No nisu mislili na svečanost muzeja kao institucije, već na onaj tip prostora gde vreme usporava, gde svetlo lagano filtrira, gde tišina postaje opipljiva. I zaista, ova kuća je muzej mesto gde ne znate da li biste samo sedeli i posmatrali, ili biste mogli nešto i da skuvate. U svakom slučaju šta god da radite, radite to usporeno, lagano, uzemljeno. Casa Tao zato savršeno održava kako danas želimo da živimo.

Photo: Cesar Bello

Povezano: Fotografkinja Ivana Vareško nas upoznaje sa sporijom zen stranom Japana

Arhitekte su izbegle staklene površine koje bi pojačale toplinu. „Umesto toga, predložili smo koso, ukošeno usmeren odnos koji omogućava da se prisutnost trga oseti, a da se pritom ne bude potpuno izložen jakom suncu.“ Spavaće sobe organizovane su oko dvorišta, tražeći tišinu i vazduh. „Ovde se intimnost izražava kroz zatvorenost – ne kao zatočeništvo, već kao unutrašnji svet. Zakrivljeni zid nežno prima posetioca, označavajući dobrodošlicu, dok vas drvo pozdravlja poput cvetnog aranžmana.“

Photo: Gustavo

Kuća ne gleda prema komšiluku; okreće se prema unutra, poput nekoga ko traži zaklon. No ne zatvara se: otvara se prema nebu, hladovini, trgu. „Sve je raspoređeno tako da život teče sporije, potpunije – otvoreniji nevidljivom“, objašnjavaju arhitekte. Materijalnost je neizbežno taktilna i osetna. Belina zaslepljuje pod obalnim suncem, dok beton – težak, iskren -upija svetlo s nežnošću. „To je beton koji postaje topao kroz upotrebu i vreme. U tom materijalu svetlo se ne odbija; ono se smiruje.“

Casa Tao je, u krajnjoj liniji, arhitektura rođena iz želje da se svet nastanjuje s većom pažnjom. „To je kuća koja se diskretno povlači i nudi svoje prostore kao atmosfere za kontemplaciju i sećanje. U njoj stanovanje postaje oblik proučavanja, predaha i zahvalnosti. Svaki kutak poziva na ostanak, ne na prolazak, a svaka senka je obećanje dobrobiti“, zaključuju arhitekte.