Pogledala sam najpotresniji film koji se pojavio na Netflixu još od Adolescence

Sreća pa sutra imam zakazanu psihoterapiju – pomislila sam sinoć nakon odgledanog filma Steve, sa Cillianom Murphyjem u jednoj od svojih najbolje odrigranih uloga ikada. Iako mi kategorija filmova ‘teških za gledanje’ nije prvi izbor kada pred spavanje uključim do not disturb mode, u svetu koji se urušava, ona je ogledalo stvarnosti od koje nije prihvatljivo skretati pogled – brutalno, neprijatno, ali istovremeno i neophodno da bismo razumeli sebe i društvo u kojem se trenutno nalazimo. Na neki način, ovakve filmove smatram i činom lične i kolektivne odgovornosti. Dok zahtevaju pažnju i produbljuju svest, istovremeno nas oslobađaju od iluzija koje svakodnevno gradimo.

U teoriji bih očekivala da ovako snažno ostvarenje bude premijerno prikazano u Veneciji ili Kanu, gde bi privuklo pažnju. Umesto toga, prikazan je na Toronto Film Festivalu u septembru, gde je lako mogao proći nezapaženo – baš kao i sada na Netflixu. Tematski ima dodirnih tačaka sa socijalnom dramom Adolescence, a po stilu sa serijom The Bear, dok Steve predstavlja svojevrsno ponovno okupljanje Murphyja, Emily Watson i belgijskog reditelja Tim Mielantsa, koji su prošle godine potpisali tešku dramu o Magdalenskim vešernicama, Small Things Like These.

Photo: Netflix

Naime, većina škola ima jednog ili dvojicu problematičnih učenika. U Stanton Woodu – nema nikog osim njih. Ovo je mesto poput poslednje šanse za problematične i mentalno nestabilne mladiće od kojih su svi već podigli ruke. Školom upravlja Steve, umorni, anksiozni, ali i strastveno posvećen lik u kojeg je Cillian Murphy uneo svu složenost unutrašnjih sukoba. Glumac je lično podstakao Maxa Portera da adaptira svoj roman Shy iz 2023. za veliko platno, kako bi mogao da zaigra u ovoj ulozi. Otuda i promena naslova. Dok je u knjizi jedan od mladića, Shy, bio u središtu priče, film fokus prebacuje na direktora koji godinama vodi borbu u ime svojih učenika, pokušavajući da im pomogne da obuzdaju agresiju i pronađu smisao u sebi.

U tom beskrompomisnom, sirovom i iscrpljujućem prikazu haosa, nasilni dečaci deluju kao da bi svakog trenutka mogli međusobno da se rastrgnu. Najpovučeniji i najpromišljeniji među njima je Shy (Jay Lycurgo), u rascepu između svojih kontradikcija. Priča započinje tako što TV ekipa dolazi da snimi reportažu o školi, baš kada i nadmeni lokalni poslanik (Roger Allam) stiže u posetu. U istom danu, Steve prima vest da će školske zgrade biti prodate, a škola ukinuta – bez ikakve konsultacije sa zaposlenima. A ako ste i pomislili da ne može biti napetije, Shy dobija poziv od majke i očuha, koji mu saopštavaju da više ne žele nikakav kontakt s njim. Dok na samom početku knjige, dečak simbolično nosi ranac pun kamenja, u filmu, taj ranac se pojavljuje tek na polovini, kada TV ekipa bez dozvole ulazi u sobe učenika, otkrivajući koliko je njegov um uzdrman. Bol zbog odbacivanja proteže se od vrha do dna. I Shy i Steve vode svoje unutrašnje borbe paralelno – Shy kroz prikrivene suicidalne nagoveštaje, a Steve kroz bežanje u poroke. Obojica su opsednuti sopstvenim teškim mislima i sledećim potezima, ali da su otvoreniji prema svetu koji ih okružuje, možda bi pronašli utehu.

Photo: Netflix

Ipak, film je najpre Steveova studija karaktera. Nakon duge karijere u kojoj je morao da bude strpljiv s buntovnim učenicima, da pokaže toleranciju, da se šali, da ne kažnjava suviše strogo i da stalno balansira između prijateljstva i autoriteta – on je, u suštini, postao jedan od njih. Sada je on najproblematičniji „učenik“ u školi, a rekla bih, najdestruktivniji po sebe, ali važno je naglasiti da je to izniklo iz dugogodišnje borbe za pravdom, nemoći i frutracije zbog društva koje ne zna da se pobrine za one kojima je pomoć najpotrebnija. Njegovi problemi s alkoholom i drogama su javna tajna, a u sceni kada mu odbor saopšti da je škola ugašena, njegova reakcija je poput groteskne imitacije istih onakvih ispada kakve pokušava da iskoreni kod svojih učenika.

Dok TV ekipa snima intervjue sa svima u školi, Steveov razgovor toliko je obojen traumom, anksioznošću i vidljivom uznemirenošću da deluje kao razgovor sa psihijatrom, policijsko ispitivanje ili scena iz dokumentarca o zločinu. Kada ga u jednoj sceni TV ekipa pita da se opiše u tri reči, Steve s blagim osmehom odgovara: Veoma, veoma umoran, što je samo jedna od niti crnog humora koja film čini iole podnošljivijim.

Photo: Netflix

U mnogim filmovima o internatima, stvarne promene uslede tek posle određene tragedije – epilog se ovde delimično poigrava s tim očekivanjem, donoseći potpuno neočekivan, a preko potreban trenutak nade, pa čak i iskupljenja. Steveov poetičan voiceover za mene je bio highlight filma, dirljiv, topao, ali i pomalo iluzoran: on u svakom od učenika vidi tračak svetlosti, autentičnosti i potencijala, što zapravo mnogo više govori o Steve-u nego o njima samima.

Za mnoge, Oppenheimer je bio vrhunac Murphyjeve karijere (premalo ljudi je, međutim, videlo njegovu neverovatnu ulogu u Breakfast on Pluto). Njegove dve nedavne saradnje s Mielantsom pokazuju i njegovu skromnost da igra u malim filmovima koji nisu pravljeni zarad honorara, već zarad poruke, kao i to koliko još ima da ponudi. Ovo je jedna od uloga koja bi mu nesumnjivo mogla doneti i nominaciju za Oskara 2026.