Ne volim da kasnim. No tog petka mi je bilo drago što sam „mrvicu“ zakasnila. Gomila sa otvaranja izložbe u galeriji Trotoar se taman preselila u obližnji wine bar, a trenutak kad sam stigla (uverena da ću čestitati umetnici Martini Grlić), pospremanje poslednjih čaša i ostataka slavlja bilo je u toku. Tišina nakon bure, koja me dočekala, bila je savršen trenutak da razgledam nove radove slikarke koja već nekoliko godina nije izlagala u Zagrebu, a zadnju samostalnu izložbu je imala prošle godine u New Yorku, u Fragment Gallery.
Saccharine Idyll (Ušećerena idila) Martine Grlić me je odmah nežno povukla unutra. Pogled na njene radove budi nešto prijatno, oku privlačno, dominantna ružičasta u tome pomaže, a osećaj je kao da kidate komadiće šećerne vune koji se potom nežno otapaju u ustima, dok pritom sedite na oblaku. Kažem vam, događa se neka prijatna vizualna magija, što je i autorka uvodnog teksta Martina Rodrigues, zapisala: Ušećerena idila Martine Grlić privlači nas poput slatkog mamca. Nudi osećaj sigurnosti i utehe, prizore sitnih radosti i toplih sećanja. Sve deluje poznato, bezazleno, pa tonemo u sopstvene uspomene.
Moje prvo pitanje za Martinu kada sam je posetila u njenom ateljeu, u Tvornici olovaka Zagreb (TOZ), nekoliko dana nakon otvaranja zagrebačke izložbe, bilo je da mi objasni tu kombinaciju slatkoće i idile koja mi se motala po glavi kao impresija. „Naslov Saccharyn Idyll predstavlja genijalnu fuziju koju je osmislila Martina Rodrigues, autorka pratećeg teksta, i ne samo što je poetski precizan već me je odmah osvojio svojom dvosmislenošću. Ponekad je upravo taj spoljnji impuls ono što radu daje novu dubinu. Saharin je veštački zaslađivač, dakle ono što oponaša pravu stvar, nešto artificijelno, lažna idila. U mom slučaju, ta iluzija slatkoće postaje metafora za osećaje koje idealizujemo, ali koje vreme i iskustvo neizbežno iskrivljuju“, govorila mi je Martina i produžila u smeru motiva kojima se bavi u svom radu. „Centralni motiv, fragment ružičastog žbuna s porodične fotografije postaje svojevrsna metafora majčinske, izvorne ljubavi: večne, nepresušne, one za kojom uvek tragamo kao za izgubljenim utočištem. Sada taj žbun više nije samo sećanje na fotografiju; postaje kulisa za imaginarno, fantastično mesto – viziju sigurnosti i doma koju je vreme preoblikovalo u nešto nestalno, ali i u temelj za sve ostale oblike ljubavi“ objašnjavala je fragmente kojiam se poigrava, prikazujući naizgled banalne motive iz svakodnevice i popularne kulture s dozom ironije, romantike i humora. „Ženskost je tu sveprisutna – ne kao kliše, već kao fascinacija, razmišljanje o tome kako se ono što je „slatko“ može pretvoriti u duboko, slojevito iskustvo.“
Ono što se isprva čini kao nežna ružičasta idila (u kojoj sam se i sama zapetljala u sopstvene misli o ženskosti), postaje drugačiji prizor kada se približite radu i primetite pikselizovani detalj koji je Martina ubacila, i počinje da smeta onoj idili s početka priče. Taj detalj ekstraktovan s neke od fotografija porodičnog albuma, ubačen kao komadić prošlosti, kojom se Martina u svojim radovima redovno bavi. Zašto je privlače sećanja, memorija, prošlost, odgovorila mi je. „Teško je tačno definisati zašto baš prošlost, ali mislim da to počinje od detinjstva.
Oduvek sam bila fascinirana starim predmetima, onim što više nema svoju izvornu funkciju, ali se neprestano ponavlja u sadašnjost i budućnost. Osećaj da prošlost nije mrtva, već živa sila koja nas oblikuje, čak i kada je zaboravimo. U srži sam egzistencijalista, intrigira me nepredvidiva priroda života, fluidnost identiteta i iluzorna suština stvarnosti.“
U tom trenutku, dok sam stajala pred velikim prozorima zbog kojih je u ateljeu bilo prijatno i sunčano, a razgovor je lagano klizio uz Spotify random playlistu u pozadini, u ruke sam primila ključan detalj našeg razgovora – stari album s fotografijama, onakav kakav poznajemo mi deca iz osamdesetih – fotografije fotkane filmom, porodični prizori s letovanja na Jadranu, slavlje rođendana, naši roditelji dok su bili mladi…Pitam Martinu koliko duboko kopa po albumima, i koji tipovi fotografija je podstiču na rad. „Zapravo, trošim neverojatno puno vremena na prikupljanje materijala. Najviše me zanima period zadnjih dvadeset godina 20. veka, otprilike od 1980. do 2000., ta estetika, s mekim bojama, spontanim kadrovima i suptilnom melanholijom. To sadržajno razdoblje je meni beskrajno blizu, ono odražava prelaz između analogne topline i digitalne hladnoće. To su redovno amaterske fotografije, one s greškama, bliske životu, autentične u svojoj nesavršenosti, hvataju trenutke koji nisu postavljeni za publiku, već samo za sećanje. Za razliku od današnjih fotografija koje su često previše savršene, poput privida idealnog života u virtualnom svetu.“
Setim se i jedne rečenice iz uvodnog teksta koja mi se urezala u pamćenje: Simboli koje poznajemo – bela venčanica, Kupidon, blještavi nakit – takođe prizivaju obećanje i pretnju… Da li je stvarnost zaista tako varljiva, pitam Martinu. „To su simboli koji nas mame obećanjem večne sreće – bela venčanica kao znak čistoće i početka, Kupidon kao glasnik strasti, blještavi nakit kao svetlucava obećanja bogatstva i privlačnosti. Ali oni ispod površine nose razočaranja, pritisak savršenstva, ili čak gubitak sebe u tom idealu.
Stvarnost je varljiva, ona nije crno-bela; ona je poput tog veštačkog zaslađivača u naslovu, slatka na jeziku, ali s gorčinom koja dolazi kasnije. Simboli obećavaju idilu, ali nas podsećaju na pukotine – na to kako ljubav može biti kavez jednako koliko i oslobođenje, kako se ženska snaga skriva iza tih blistavih fasada.“
Odgovore za svoj rad Martina često pronalazi u filmu ili kod pisaca, pripovedača koji su već istražili teme koje je privlače. „To mi pomaže da dešifrujem sopstvene motive, da ih artikulišem i transformišem u svoj vizualni jezik“, govori dok kao primer uzima roman The Brooklyn Follies, Paula Austera koji je kreirao pojam „Hotel Existence“. Jako mi se dopala ta poveznica. „To je imaginarno mesto koje on stvara kao vrstu utočišta za svoje likove, beg od stvarnog sveta, u nemogućnosti suočavanja ili pronalaska takvog mesta u realnosti. Ta ideja imaginarnog „sigurnog“ mesta, koje nastaje kroz prizmu sećanja i nostalgije, gde se fikcija i stvarnost prepliću, bila mi je osnovna inspiracija dok sam stvarala ove radove. Izmišljeni Hotel postao je metafora za moj ružičasti žbun – prolazno utočište koje se gradi i ruši, ali uvek ostaje sidro za introspekciju.“
Photo: Mateo Mučnjak
Postoji nešto zanimljivo, privlačno, melanholično u Martini, kao i u njenim radovima, kaže mi kako obožava da kopa po starim časopisima i pokazuje mi jednu hrpicu koju je nabavila dok je živela u Leipzigu tokom umetničke rezidencije. Promatranja prošlosti u njenim poslednjim ciklusima istražuju odnos ličnog i kolektivnog pamćenja, spominju se nostalgija, ideologija i društveni obrasci, pitam je gde je stigla s istraživanjima?
„Mislim da sam se približila razumevanju da pamćenje nije samo arhiv prošlosti, već živi organizam: ono se stalno rekonstruiše, menja pod uticajem onoga što doživljavamo danas, i postaje most između „ja“ i „mi“.
U zadnjim radovima, poput onih u Hypermnesia i Saccharyn Idyll, vidim kako se kolektivno pamćenje – ti ideološki slojevi, poput nasleđa hladnog rata ili potrošačkih mitova filtrira kroz moju ličnu prizmu, otkrivajući kako nostalgija može biti i uteha i zamka. Stigla sam do tačke gde shvatam da ovi obrasci nisu statični, oni se perpetuiraju, ali ih možemo preoblikovati kroz ironiju i introspekciju, pretvoriti ih u alat za oslobađanje.“
Otkriva mi i kako je poslednjih godina svoj rad usmerila ka introspekciji gde lična sećanja postaju polazište za stvaranje univerzalnih značenja. Pitam je i šta zna danas, a nije znala ranije? „Strpljenje je ključ, zamor koji ponekada osećam nije znak slabosti, već deo procesa. Učim da se oslobodim samonametnute napetosti i velikih očekivanja, tog osećaja da moram izmisliti sopstvenu ‘određenost’ samo da bih opravdala stvaranje. Moj profesor na Akademiji je znao da kaže kako je slikarstvo maraton a ne sprint, zahteva ne samo upornost, već i neku vrstu slepe religije. Umetnost je među ostalim veština imaginacije ali i usuditi se sanjati i realizovati taj san, čak i kad otkriva sopstvena ograničenja.“
Brojne međunarodne grupne i samostalne izložbe su iza Martine, i evo jedna je u toku koju možete pogledati do 8. novembra u galeriji Trotoar. Pitam je za kraj kakvi su joj planovi. “ Vraćam se u svoju redovnu rutinu, atelje, slikanje, šuma. U nekoliko poslednjih radova osetila sam sitne pomake na kojima sada želim dalje da radim.“
Photo: Mateo Mučnjak
