Sa Hanom Piščević razgovarali smo o novoj knjizi „Igračka-plačka“, prvom prijateljstvu i varljivim sećanjima

Ne sećam se života pre M. Imale smo tri meseca kada su nam se mame upoznale na šetalištu, obe same sa kolicima. Njena je kuća bila moja druga, zajedno smo išle na balet, u vrtić, onda, i u isti razred u školi, niko nije umeo da se igra kao M, niti da pleše ili filozofira o životu kao M. Jedna smo drugoj bile referentna vrednost: T. je uvek po pe esu, M. je nestašna; T. bi trebalo još malo da se ugoji, M. bi trebalo malo da smrša; imale smo isti model cipela, rođendanskih haljina, čak i novogodišnje poklone. A u tom detinjstvu, oivičenom maštom, doživele smo štošta što ona mala ramena nisu mogle na sebe da podignu. Kada se čujem s Hanom Piščević, autorkom novog romana Igračka-plačka u izdanju Booke, a čiju okosnicu čini priča o devojčicama čiji životi prožimaju jedan drugi i čije sazrevanje ne bi bilo celovito bez one druge u čijim se očima ogledalo, Hana mi kaže da je u pitanju neka vrsta neimenovane prve ljubavi. Ona u kojoj po prvi put doživljavamo ljubomoru, sreću, izdaju, strahove i tajne. Mnogo je jaka potreba da negde pripadamo. Prijatelji su prvo ogledalo u kojem se ogledamo, i često upravo ono koje za ceo život oblikuje način na koji ćemo kasnije voleti druge.

Priča počinje kada Savini, nakon što se godinama nisu videle, stigne pismo od Lu(če). U njenoj glavi film počinje da se odmotava, i sliku po sliku, frejm po frejm, kreće da rekonstruiše njihov neobično dubok, povremeno surov i izuzetno delikatan odnos. Njihov odnos počinje u detinjstvu, a deca su u isto vreme i najnežnija, i najsurovija. To je period kada testiramo granice, odmeravamo snage, učimo da preživljavamo, da padamo i ponovo ustajemo. Sva osećanja su intenzivna a prolazno vreme merimo u modricama i odranim kolenima. Igramo se, pa se zaigramo i tada sve postaje moguće. Kad devojčice, Lu i Savina, postanu devojke, kasnije mlade žene, kao da ne znaju kako da prekinu tu igru koja je s vremenom postala njihov jezik. One odrastaju u istom prostoru, ali u potpuno različitim svetovima što samo po sebi čini stvari neravnopravnim. Njihova bliskost se konstantno gradi u nekom međuprostoru između sažaljenja i dominacije, kao dve životinje koje se grizu, dok u isto vreme jedna drugoj ližu rane, govori mi Hana.

Photo: Vedrana Vukojević

U knjizi, njihove interpretacije detinjstva se razlikuju, kao da istim događajima svedočimo iz dve dijametralno suprotne perspektive. Svi smo to doživeli sa najbližim prijateljima, bilo da se osvrćemo na rodni grad, školu, roditelje… neretko sam pokušavala da ‘popravim‘ ili ‘ispravim‘ nečije sećanje, ili da uopšte ne mogu da proniknem odakle takav doživljaj dolazi. Neko bi to nazvao varljivošću sećanja. Mnogo puta mi se dogodilo da nekom pričam o svom detinjstvu i da mi sestra kaže: ‘Hana ti se svega sećaš ušećereno’. I to je verovatno tačno. Fascinira me ta varljivost sećanja koja toliko zavise od onoga kome pripadaju. Gledam na to kao na kasetu na koju svako presnimava neki svoj film. Mislim da je važno ko smo, gde smo bili i u kojim okolnostima kada su nam se određene stvari dešavale. Na kraju, ono što pamtimo više govori o nama danas nego o onome što se zaista dogodilo. Rašomon je savršena slika toga.

Ponekad nas definišu i tuđa sećanja. Traume i neuspesi. Posebno od onih koji su bili deo našeg bića u tom dugom, razvojnom periodu, i koje sa sobom nosimo čak i onda kada napustimo zajedničko utočište. Dobro se sećam tog ramena za plakanje koje mi je došlo deceniju nakon što smo prekinule kontakt, kada sam pretrpeli nagli gubitak. I onda još nekoliko godina kasnije, u obrnutoj istoj situaciji. Nismo morale da se mirimo, vraćamo na stari put ili pokušavamo da krećemo novim, sve je bilo suvišno osim tog jednog ponovnog trenutka u vremenu i zajedničke tišine koja nam je, kao nekada, pomagala da prisebnije dišemo. Da, ponekad smo toliko povezani da više nisi siguran šta je tvoje, a šta tuđe, gde prestaješ ti a gde počinje neko drugi. Kao spojeni sudovi, prelivamo se jedni iz drugih. Mene i danas peku neke nepravde koje se nisu meni desile, ali sam ih upamtila kao da jesu. Kad si s nekim blizak, njegove rane postaju i tvoje. Postoji ta nevidljiva cirkulacija emocija između dvoje ljudi koji su odrastali zajedno, kao da kroz njih protiče ista krv. I onda granice postaju zamagljene, a membrane koje ih razdvajaju propustljive. Nije to ni empatija ni projekcija, nego ne znam, simbioza?

Photo: Vedrana Vukojević

I sam sinopsis romana postavlja isto pitanje: Gde su granice prijateljstva? Te klizne nevidljive propustljive membrane koje bi u teoriji trebalo da nas čuvaju od drugih, a i druge od naših hirova i ludosti. I da li su i koliko najbliže osobe deo nas čak i kada se kontakt izgubi i kada postoje samo u nepouzdanim sećanjima i subjektivnim hvalospevima i zamerkama. Je li ta neraskidiva povezanost izvor snage ili slabosti – pitam je. I jednog i drugog. Snage zato što znaš da nisi sam. Slabosti zato što znaš da nisi svoj. Granica između ljubavi i zavisnosti je tanka, i tu negde je njihov odnos, u trenutku ti daje krila, a sledećeg te stisne kao kamen. Mislim da ljubav nužno ne prestaje ali destruktivnost počinje kada počnemo da krijemo delove sebe ili da neke druge delove izmišljamo. Kada želimo da budemo neko ko nismo ili se stidimo nečega što jesmo. Kako odrastamo, mali procepi pretvaraju se u pukotine. A pukotine u rupe. I to je možda ono najteže kad odrasteš, da prepoznaš za koga se treba boriti, a koga treba pustiti.

Roman je vrlo opipljiva introspekcija, i Hanina, i Savinina, i Lučina. Počela je da ga piše kada je i sama doživela prekid dugogodišnjeg prijateljstva: kako bi taj kraj svarila i lakše razumela. Što je više pisala, to je dalje odlazila od sebe, a kako je priča rasla, tako se i ona iz nje polako gubila. Postoje prijateljstva koja zaista opstanu, ali postoje i ona koja se nastavljaju iz navike, iz nekog straha od usamljenosti ili iz osećaja nekakvog duga prema zajedničkoj prošlosti. Kao da se bojimo da bi, ako ih prekinemo, sve prethodne godine postale uzaludne. I onda na silu pokušavamo da se zaledimo u vremenu, da se nimalo ne promenimo. I tek mnogo kasnije shvatimo da pored nekih ljudi ne može da se raste i da nije svakom odnosu sudjeno da traje zauvek. Neke veze su bile potrebne da bismo postali ono što jesmo. I to je to, govori mi kada je pitam šta je sa prijateljstvima koje nastavimo da održavamo u odraslom dobu – a u njima više odavno nismo ono što smo nekad bili.

Photo: Vedrana Vukojević

U tom kontekstu, osvrćem se na još jedan važan motiv u knjizi – naglo odrastanje, ono društveno uslovljeno i nametnuto, u trenutku kada se nismo osećale spremno – možda smo još uvek želele da se igramo sa lutkama, budemo u zagrljaju roditelja, imamo svoje hobije i bezbrižne dokolice. U priči postoji svojevrsna metafora, kada glavna junakinja preko noći izrasta tako da ima osećaj da ‘udara’ glavom o plafon. Odgovoriću isečkom iz knjige, odnosno pustiću Savinu da odgovori: ‘Dok je ona pokušavala da uhvati sopstveni rep, ja sam pokušavala da uhvatim njen. Bila sam niska i nerazvijena, bez ikakvih oblina i, gledajući s leđa, mogla sam lako da prođem kao dečak. Ponekad sam mislila da zato i jesam tako divlja, da je telo dečaka koje mi je pripalo, krivo za sve. Iako sam stalno bila u pokretu, kada sam hodala, pravila sam male korake kao da nigde ne žurim pa mi se činilo da uvek kaskam za Lu. Samo kada sam trčala, bila sam najbrža, ali to je zato što sam mislila da moram da bežim. Kada se osnovna škola bližila kraju, kada su krenule pripreme za prijemni, kao da sam preko noći morala da odrastem i nasilno razvučem svoje telo toliko da u njega odjednom stane sve što priliči adolescenciji. Zato sam naglo izrasla i za nekoliko meseci prestigla svoje vršnjake, sve osim Lu koja je već tad previše daleko odmakla. Nisu me bolele kosti ali bolelo me je u glavi. Dok sam radila prijemni, zbunjeno sam gledala u svoj dečiji rukopis, u kriva slova koja su ispunjavala stranice papira i mislila sam da ću se onesvestiti.’ 

Photo: Vedrana Vukojević

Kada ne piše, Hana Piščević se igra – nikada nije ni prestala. Kao idejni tvorac brenda Pako Nao, te načina na koji danas pristupa roditeljstvu, igra je za nju način da razume svet, a rekla bih i da sačuva ono dete u sebi koje je čini živom. Roditelji su me od uvek puštali da sve radim kroz igru. Pod tim mislim i na sport i na jurke, žmurke, ples, kampovanja, putovanja… Nema tačne definicije. Moj partner i ja to pokušavamo da prenesemo kroz naš Pako Nao – da i odrasli i deca pronađu vreme da se igraju. Jer igra ne bi trebala da bude luksuz, već pojas za spasavanje. Način da ostanemo živi, da svet ne postane previše tvrd. Kad je roditeljstvo u pitanju, ista je stvar. Vodimo se time da će za sve u životu biti vremena i da je sada najvažnije da se što duže igra, da joj to bude glavna alatka preživljavanja pre svih obaveza, škole i svega drugog. Na nekin način je i kroz iskustvo majčinstva zavirila dublje u sopstvenu introspekciju – iz straha da ne ponovi sopstvene ili tuđe greške. Zapravo, baš volim da se vraćam unazad, da vidim ko sam bila, šta se promenilo. To naravno povlači mnogo griže savesti, samokritike i preispitivanja, ali ako se u tome zadržiš dovoljno dugo, ali ne predugo, ako se ne uplašiš onoga što vidiš, onda donosi i prihvatanje – i sebe, i onih oko mene. Meni je to pomoglo da zavolim sve svoje verzije – onu ratobornu, onu zbunjenu, onu ranjivu, preglasnu, i ovu sadašnju, koja i dalje pokušava sve njih da pomiri. 

Photo: Vedrana Vukojević

Za kraj je pitam, može li se prošlost ikada zaista rekonstruisati ili svaka priča o sećanju nužno postaje fikcija. Hana nema konkretan odgovor, ali to je možda i suština. Mislim da sećanja pripadaju onom ko ih se seća i da su zbog toga na neki način sama po sebi fiktivna. Ali možda i nije važno šta je bilo ‘stvarno’, važnije je šta nam to sećanje danas znači.