Pogledala sam film koji je slovenački kandidat za Oscara

Uoči svakog velikog filmskog događaja, kao što su festivali u Kanu i Veneciji, te različite dodele nagrada, s velikim naglaskom na Oscare, u potrazi sam za regionalnim imenima na programu. S obzirom na to da su naša imena na ovim prestižnim manifestacijama više posebni slučajevi neko stalna pojava – bez obzira na to koliko fenomenalnih kreativaca dolazi s naših prostora – dovoljan je samo pomen nekog regionalnog imena da postanem uzbuđena. Tako smo na ovogodišnjoj dodeli Oscara pratili hrvatski film Čovjek koji nije mogao šutjeti, koji je bio nominovan u kategoriji najboljeg kratkometražnog igranog filma. A sledeće godine, možda ćemo moći da navijamo za slovenački film Kaj ti je deklica. Naime, zvanične nominacije za Oscare 2026. još uvek nisu objavljene, ali znamo koje filmove su države predložile na razmatranje – a Slovenija je ovaj film predložila za kategoriju najboljeg međunarodnog dugometražnog filma.

Ovaj predlog dolazi nakon što je Kaj ti je deklica, preveden kao Little Trouble Girls (iako bi direktan prevod na srpski jezik glasio: Šta ti je, devojčice?), očarao publiku na filmskim festivalima, od Berlina do Edinburga. Sasvim prirodno, dok čekamo zvanične nominacije, sve oči uprte su u režiserku Uršku Djukić, za koju ovaj film predstavlja dugometražni debi, te u mlade glumice koje su publiku oborile s nogu sa svojim izvođenjima. Zaintrigirana svime što sam dosad čula o filmu, odlučila sam se da ga pogledam i da se i sama uverim zašto ga mnogi smatraju tako sjajnim.

Heretic Films

Kaj ti je deklica je film o odrastanju u okrilju strogog katoličkog odgoja, što je nesumnjivo tema koja je mnogo puta obrađena na filmskom platnu, ali istovremeno premisa koja zapravo nikada ne postaje izvikana, naročito kada joj se priđe svežim i autentičnim pogledom, kakav donosi ovo ostvarenje. Pratimo šesnaestogodišnju Luciju (Jara Sofija Ostan), introvertnu devojčicu koja odrasta pod strogim nadzorom, kako roditelja tako i nastavnika. Ona je članica hora, koji je, zajedno sa njegovim članicama, okosnica radnje ovog filma. Naime, devojčice iz hora odlaze na trodnevni izlet u sanjivi gradić Cividale del Friuli u blizini Trsta, gde su smeštene u samostanu u kom mogu da se nesmetano posvete pevanju. Ali svakome ko je ikada bio adolescent jasno je da je ovim devojčicama pevanje poslednje na pameti.

Lucija je tiha i povučena, ali u veoma kratkom roku, okružena devojčicama svojih godina i napokon puštena iz zlatnog kaveza u kom je odgajana, doživljava buđenje svoje seksualnosti. U tome je, bez sumnje, vodi prijateljstvo s Ana-Marijom (Mina Švajger), devojkom s kojom se brzo sprijateljava i koja se ne libi da Luciji postavi „škakljiva“ pitanja, ona na koja ne može ili ne želi da odgovori. Premda dane provode pevajući – i krišom gledajući u polu-obučene radnike koji uređuju samostanski atrijum – devojčice noći provode deleći tajne i, sasvim prirodno, igrajući igre poput istina ili izazov. Iako je ambijent filma neobično specifičan i meni lično nepoznat, film uspeva da uhvati samu suštinu devojaštva, neizgovorene istine i iskustva kojima možda i ne pridajemo na značaju kada govorimo o odrastanju, a koja su, u svojoj osnovi, univerzalna. Verujem da su čak i veoma glasne i samopouzdane devojčice nekada imale svoju Ana-Mariju, drugaricu koja ih je gurala iz zone komfora. A poput Lucije, svi smo se, barem jednom, zapitali da li kaskamo za vršnjacima.

Heretic Films

Pomoću horske muzike, pesama koje najčešće čujemo u iscepkanim delićima, film gradi tenziju koja doseže krešendo u trenutku kada Lucija, uznemirena zbog brojnih emotivnih promena kroz koje je prošla u veoma kratkom vremenskom periodu, nema snage da peva onako kako nastavnik očekuje. Pomenuti nastavnik je posebna priča, odigran maestralno od strane glumca i muzičara Saše Tabakovića, u ulozi koja dokazuje da nisu svi ljudi kadri za pedagoški rad. Nošen na krilima svoje strasti za muzikom, on nema empatiju koja je potrebna da ovim mladim devojkama, koje vidi (samo) kao instrumente za vlastiti uspeh, pomogne u razvoju. A upravo ta strast za muzikom postavlja se kao kontrast ljudskoj požudi, kao medijum kroz koji časne sestre u ovom samostanu uspevaju da kanališu sva osećanja koja moraju da susprežu. To postaje posebno jasno kada Lucija i Ana-Marija luckasto pitaju jednu od njih da li joj ikada nedostaju fizički dodiri drugih ljudi.

Muzika i sjajan dizajn zvuka su ti koji boje ovaj film emocijom, te radnji pružaju tempo i diriguju njen tok. Religijski kontekst postaje sredstvo kroz koje se prikazuje grandioznost Lucijinih osećanja. Ona je veoma mala i usamljena u poređenju sa emocijama koje je preplavljuju, u ovom filmu koji slikovito dokazuje da nije lako biti mlada devojka. Vredi naglasiti da su scene neverovatno lepe, a gotovo svaki kadar izgleda kao promišljena fotografija koju biste poželeli na svom zidu. Kaj ti je deklica je poetičan spoj nekoliko različitih umetnosti, isprepleten sjajnim glumatskim izvođenjima, zbog čega je potpuno jasno zašto je Slovenija baš ovaj film izabrala za svog kandidata. On je prelep podsetnik na moć umetnosti da nas prenese u različita emotivna stanja, pri čemu su autori besprekorno iskoristili svaki element koji su imali na raspolaganju, kreirajući sanjivu priču o odrastanju i devojaštvu.