Sa umetnicom Marijom Šević o mladosti, sigurnosti i otporu

Da li biste voleli da živite zauvek? Osim što je ovo pitanje odlično za društvene igre ali i kada želite da opušteni razgovor usmerite na malo ozbiljniju stranu, ono je veoma ozbiljno filozofsko pitanje. Svi smo gledali The Twilight Saga zar ne? Neki i više puta (ja), i svi se sećamo kako je Edward na času istorije znao sve o Španskom ratu 1918. jer je tada zapravo prvi put umro i nakon toga bio pretvoren u vampira i time zauvek ostao “zarobljen” u telu tinejdžera? Okej? Okej. Sad kad smo na istoj talasnoj dužini možemo se složiti da bi večni život bio sjajna ideja kad bi svi našli prijatelji i porodica bili jednostavno zauvek mladi. U mladosti je ključ odgovora na ovo pitanje zbog kojeg je čak i Niče, a i mnogi pre njega, bio u problemu. Mladost je najveći društveni adut, najveća pokretačka snaga, opravdanje za gluposti koje pijan napraviš, ali i utopistički fenomen obrađen na sve moguće načine putem literature, filmova, društvenih mreža i svih sfera do kojih dopire pop kultura. Mladost jednostavno dobro prodaje, želimo je u kremama, vežbama, reklamama i modi, ali na slikama umetnice Marije Šević ona je prikazana u svojim najiskonskijim mogućim oblicima, ona je ni manje ni više od onoga što jeste. Na Marijinim slikama možemo videti mladost zamrznutu u trenutku, zauvek obećanu i zabeleženu na mestu nalik Arkadiji, kao prostor u kojem se intimno susreće sa kolektivnim, a trenutak postaje večan.

Povodom njene nove izložbe pod nazivom Youth u beogradskoj galeriji Novembar, koja će biti otvorena do 12.oktobra, razgovarali smo sa umetnicom Marijom Šević o inspiraciji, mladosti i zajedništvu koje prožima njene slike, kao i nedostatku podrške kulturnom sektoru i potrebi za prostorima za rad.

Serija Youth prikazuje mlade muškarce u izolovanom utočištu na Velikom ratnom ostrvu. Šta te je privuklo baš ovom mestu i njegovoj simbolici? 

Veliko ratno ostrvo u Beogradu je jedinstveno mesto, prirodni rezervat u samom srcu grada, koji se uprkos urbanom pritisku i dalje održava kao utočište izuzetnog biodiverziteta. Na njemu obitava veliki broj zaštićenih, retkih i ugroženih vrsta ptica, životinja i biljaka. Ta prirodna složenost i krhkost ekosistema činila mi se snažno simboličnom, kao paralela mladosti koja je i sama prostor vitalnosti, ranjivosti i transformacije. Upravo taj spoj divlje prirode i njene neizvesne budućnosti, unutar granica zaštićenog ali ugroženog ostrva, otvorio je prostor za razmišljanje o mladosti kao privremenom, ali ključnom periodu formiranja identiteta i slobode.

U tvojim slikama mladost je prikazana i kao stanje, a ne samo kao biološki period života. Kako bi opisala taj „horizont mladosti“ koji nastojiš da preneseš kroz platna?

 Za mene je mladost pre svega unutrašnje stanje, trenutak kada svet još uvek posmatramo otvoreno, bez bojazni, sa poverenjem i znatiželjom. Taj ,,horizont mladosti“ je prostor potencijala, neizvesnosti i neustrašivosti, ali i prostor dubokih osećanja i ranjivosti. U radovima iz serije Youth pokušavam da uhvatim upravo taj prolazni, gotovo nedodirljivi trenutak, kada vreme uspori a senzacije postanu intenzivnije. Mladost ne prikazujem kao idealizovanu fazu, već kao složeno iskustvo koje nas oblikuje bez obzira na godine. Ona je stanje duha koje može da traje i da se obnavlja ako mu damo prostor.

Prolaznost i ranjivost stalno su prisutni u Youth. Da li je melanholija u tim scenama za tebe politički ili emotivni komentar na savremeno društvo?

 Melanholija u seriji Youth jeste i emotivni i politički komentar. Emotivni, jer mladost po svojoj prirodi nosi svest o prolaznosti. To je period koji brzo prođe, ali ostavlja duboke tragove. Melanholija se javlja kao refleksija te prolaznosti, ali i kao pokušaj da se sačuva vrednost tih iskustava. Politički, jer u društvu koje mladima uskraćuje pravo na prostor, sigurnost, obrazovanje i dostojanstvo, mladost postaje čin otpora. U trenutnom društveno-političkom kontekstu Srbije, gde studenti i mladi aktivno ustaju protiv nasilja, nepravde i urušavanja institucija, melanholija u ovim radovima nosi i težinu nemoći, ali i tihe pobune. Ona postaje način da se zabeleži i sačuva ono što nam pokušavaju oduzeti – osećaj slobode, pripadnosti i vere u promenu.

Ako bi mogla da u jednom kadru „proširiš“ seriju Youth van platna, šta bi se dalje dešavalo sa tim likovima?

 U sledećem kadru oni su na ulicama, gde mladost prestaje da bude metafora.

Tvoji pejzaži su više psihološki nego prostorni, isto je bilo i sa slikama erupcije vulkana na Islandu. Kako zamišljaš granicu između stvarnog i imaginarnog prostora u tvojim radovima?

Oni su deo mog ličnog iskustva i stvarnog događaja, ali prenošenjem na platno otvaraju prostor za različita tumačenja, imaginaciju i emotivne reakcije.

Tvoja paleta je meka, fluidna, u pastelnim tonovima, što naglašava efemernost trenutka. Kako biraš tonove i kako oni komuniciraju sa temom mladosti i prolaznosti?

Trudim se da tonovi i atmosfera budu verodostojne. Da li biste mi verovali kada bih vam rekla da je baš tako bilo dok sam beležila te trenutke?!

Iako radiš portrete stvarnih ljudi, oni postaju alegorija. Kako balansiraš između prepoznatljivog i simboličnog u tvojim figurama?

Protagonisti na mojim slikama jesu stvarni ljudi, ali kroz proces slikanja postaju univerzalni nosioci emocije ili ideje. Balansiram između konkretnog i simboličnog zadržavajući intimnost prizora, dok ih istovremeno otvaram različitim tumačenjima.

Kao jedna od osnivačica prostora U10, aktivno doprinosiš lokalnoj umetničkoj zajednici. Kako se iskustvo kolektivnog rada odražava na tvoja lična umetnička istraživanja? Pogotovo u trenutnoj krizi sa kojom se suočava kulturni sektor.

Kolektivni rad u okviru U10 duboko je oblikovao moj umetnički pristup. Kroz zajedničko donošenje odluka, razmenu ideja i solidarnost, naučila sam koliko su dijalog i podrška važni za opstanak umetnosti, ne samo kao prakse već i kao zajednice. U trenutnoj krizi u kulturi, taj model saradnje postaje još važniji. Ne vidim ga kao alternativu, već kao nužnost.

Na 60. Oktobarskom salonu ste osvojili specijalnu nagradu za projekat Prostori za rad, sta se desava sa prostorima za rad za umetnike?

Na 60. Oktobarskom salonu, zajedno sa Lidijom Dellić, Ninom Ivanović i Nemanjom Nikolićem, nagrađena sam za projekat Prostori za rad, koji je nastao kao direktna reakcija na iseljenje više od pedeset umetnika iz zgrade Jugošpeda u septembru 2024. godine. Projekat je otvorio važno institucionalno pitanje: nedostatak uređenih i dostupnih radnih prostora za umetnike u Beogradu. Uprkos brojnim naporima i inicijativama, Grad od tada nije ponudio nijedan prostor koji bi umetnici, muzičari i kulturni radnici mogli da koriste po subvencionisanim cenama.

Danas ostajemo ne samo bez prostora za rad, već i bez zvaničnog priznanja da umetničko stvaralaštvo zaslužuje sistemsku podršku. Prostori za rad nisu privilegija, već osnovni uslov za rad u kulturi.

Ako bi morala da opišeš Youth jednom rečenicom nekome ko nije video slike, šta bi to bilo?

Youth je oda mladosti, slobodi i prolaznosti.

Photo: Viktor Šekularac