Kako će izgledati Versace kada ga preuzme Dario Vitale? Evo prvih naznaka od iznenađujuće grupe kreativaca

Prvi susret Daria Vitalea sa najpoznatijim likovnim delom na svetu desio se kada je imao oko 10 godina. Bilo je to tokom putovanja u Pariz sa roditeljima, koji su želeli da neguju rane instinkte za kulturu svog mladog sina tako što će ga „odvesti u što veći broj muzeja”, kaže i sa osmehom se priseća trenutka kada je prvi put ugledao Monu Lizu. Dobro, „ugledao” je preterivanje , zapravo je nije video. Gužva oko renesansnog remek-dela, i visina na kojoj je u to vreme bilo postavljeno, sprečili su ga da vidi čak i njen osmeh. Ipak, to nije umanjilo utisak koji je delo ostavilo na mladog Vitalea. „Na kraju dana, ipak sam napustio prostoriju misleći da sam je video”, kaže setno. „Više se ticalo ideje da budem u njenom prisustvu, nego da je zaista vidim.”

Lepa anegdota, naravno, ali šta s tim? Sigurno da postoji mnogo drugih stvari koje biste radije želeli da saznate o 41-godišnjem Italijanu sa juga, koji je u martu bio jedan od kandidata da za jedno od najznamenitijih, nedavno otvorenih mesta u svetu mode: glavnog kreativnog direktora modne kuće Versace. Kako se snašao na tom zadatku, kao predvodnik kuće sa tako velikim nasleđem? Kako mu je prijala promena, kada je od tajnog IYKYK oružja Miu Miu, u postao jedan od najzapaženijih talenata u industriji? Kakav je njegov odnos sa Donatellom? I, iznad svega, kako će izgledati njegov Versace?

Danas, Vitale daje nagoveštaj odgovora na poslednje pitanje: evokativan, eklektičan kreativni projekat pod nazivom Versace Embodied koji okuplja vodeće umetnike, vizuelne stvaraoce i pisce, među kojima su Andrea Modica, Camille Vivier, Collier Schorr, Eileen Myles, Stef Mitchell, i Steven Meisel, između ostalih.

Slika iz jedne od najranijih Versace Istante lookbookova, koju je 1997. snimio Steven Meisel. Fotografija: Versace

Ispostavilo se da je trenutak sa Mona Lizom bio prilično dobar ključ za razumevanje onoga što Vitale pokušava da postigne sa inicijalnim prikazom vizije za Versace. „Stalno sam se vraćao taj trenutak u sećanje”, kaže on. „Sa ovim projektom, želeo sam da ‘vidim’ Versace, a da ne vidim Versace – da stvorim nešto što se više odnosi na osećaj i iskustvo Versace stava.”

Naravno, ovde zapravo ima mnogo toga da se vidi. I, tehnički gledano, ovo nije prva stvar koju smo videli od kada je Vitale stigao u kuću; to je bilo u Veneciji pre dve nedelje, u vidu viralne razmene autifta između Julie Roberts i Amande Seyfried. Međutim, ono što je značajno u vezi sa ovim projektom je gotovo potpuno odsustvo proizvoda.

Umesto toga, pronaći ćete oštre, ali sanjive prikaze mrtve prirode, pronađenih predmeta i emblematičnih Versace simbola, snimljene u spiritualnom domu modne kuće u Milanu, u ulici Via Gesù, i oko njega. Iskrene portrete izvučene iz portfolija snimljenog tokom višemesečnog putovanja po južnoj Italiji. Skice nagih subjekata u jedinstvenim Versace pozama, i fotografiju savremenog supermodela koja ih takođe zauzima te poze. Poetska razmišljanja o iskustvu intimnosti. Slike izvučene iz dubine arhiva, naravno, Versace, ali i jednog od najvažnijih italijanskih arheoloških muzeja. Postoji čak i film o nastupu queer line-dancinga u Los Anđelesu.

Vitale je insistirao na učešću Eileen Myles zbog sirove emocionalnosti njihovog rada i njihovog dugogodišnjeg statusa kao žestokog zagovornika LGBTQ+ zajednice. Fotografija: Versace

To je očigledno elegantno delo, konsenzus do kojeg se dolazi bez mnogo rasprave. Ali zašto je Vitale osetio potrebu da ovo postavi kao prolog svom poglavlju u istoriji Versace? Iz perspektive marketinškog eksperta, moja razmišljanje ide ka činjenici da, iako proizvodnja poželjnih predmeta ostaje suštinski deo jednačine, ovih dana postoji dobar pritisak, čak i odgovornost, za luksuzne modne kuće poput Versace da se dokažu kao nešto više od običnih trgovaca proizvodima. Bilo da se radi o sponzorisanju umetničkih institucija, produkciji filmova, ili, kao što je ovde slučaj, lansiranju projekata motivisanih isključivo umetničkom namerom, dokazivanje kulturnog uticaja je ključno za opravdavanje uzvišenih projekcija identiteta brenda (i cena!).

Takođe, nijedna druga vrednost u modi danas nije postala takva mantra kao što je to community, i ovo se, na prvi pogled, može posmatrati kao pokušaj da se ponovi taj povik. Međutim, umesto projekta čiji je koautor orkestrirana Versace klika, ono što imamo ovde deluje manje rigidno; više kao labava (iako pažljivo osmišljena) konstelacija različitih, odlučno ostvarenih kreativnih glasova, od kojih svaki nudi svoj instinktivni odgovor na temu. „To je skoro kao večera”, kaže Vitale, sa „Kakav je osećaj Versace?” kao pokretačkom temom večeri.

Za Vitalea, upravo se u ovom nizu poziva i odgovora nalazi duh modne kuće Versace – neopipljiva humanost. „Toliko je aspekata Versace vrednosti koje su mi veoma bliske”, a među njima je stalno podržavanje „ljudi koji krše pravila, ali sa gracioznošću”. Drugo je to što je za Versace uvek bilo reč o porodici tačno, o veoma specifičnoj porodici. „Versace je oličenje vrednosti koje bi svaka porodica trebalo da ima”, primećuje on. „Zdrave, kao što su osećaj bliskosti, velikodušnost, iskrenost, intimnost… ali onda postoje i osećanja koja su tragičnija: subverzija, konfrontacija, čak i bes.”

Upečatljiva, crno-bela slika Andree Modice snimljena je tokom njenog opsežnog lutanja po italijanskom Mezzogiornu.

Za Vitalea, ove reči se svode na obeležja života i načina života, koji se živi u potpunosti i bez izvinjavanja, čak i ako se nekima može činiti da je obeležen protivrečnostima. Druge reči kojima se vraća u našem razgovoru su: „maksimalizam”, što označava manje estetsku senzibilnost, a više bujan pristup životu; „mitologija”, i u klasičnom smislu i kao suštinski aspekt savremenog narativa kuće; i „seks”, ne toliko fizički čin, ili bilo kakvo pornografsko evociranje istog, već pre zanosno dočaravanje taktilnog i emocionalnog „iskustva seksa”, kaže.

„To je reč koja je veoma centralna za moj proces kad god kreiram proizvod”, dodaje Vitale. To je izjava koja stoji. On je, na kraju krajeva, dizajner kome se pripisuje zasluga da je imao ulogu u oksimoronskoj, ultra-ženskoj seksi privlačnosti koja definiše trenutnu estetiku Miu Miu. Njene mikro-minisuknje i skraćeni džemperi u stilu školske devojčice nisu samo podstakli divlji uspeh brenda u poslednje dve godine, već su takođe postali deo šireg savremenog modnog rečnika kao što je to cerulean sweater.

Umesto podsticaja za besciljnu provokaciju, Vitale vidi seks kao centralni faktor u sposobnosti mode da omogući samopouzdanje. „Kada imate potpunu kontrolu nad svojim telom i svojom seksualnošću, to može biti veoma kontroverzno”, kaže, navodeći italijansku izreku o tome kako treba voditi sa vrlinom u javnosti i skrivati svoje poroke. „Međutim, za Versace, to nema nikakvog smisla. Sa Giannijem, nije bilo privatno, ni javno; ni pogrešno, ni ispravno, bio je tako beskompromisan i tako odvažan.”

Binx Walton, oskudno odevena i smeštena na motoru, viđena očima Stefa Mitchella. Fotografija: Versace

Ove osobine služe kao paleta projekta. Dve rukom ispisane pesme Eileen Myles, na čijem je učešću Vitale insistirao zbog emocionalne iskrenosti njihovog rada i njihovog dugogodišnjeg statusa kao žestokog zagovornika LGBTQ+ zajednice, dočaravaju gotovo konfrontirajući osećaj intimnosti.

Fotografija Binx Walton, oskudno odevene i smeštene na vrhu helikoptera, sa belom pozadinom, koju je snimila Stef Mitchell, prikazuje libidinalni naboj Versace filtriran kroz senzualni, ženski pogled, dok crteži Collier Schorr istovremeno evociraju nežnu toplinu i telesni žar. Ovaj efekat, kaže Vitale, je posledica fizičkih procesa kojima su nastali. Oni su „’ručni rad’, što donosi određenu intimnost”, objašnjava on. „Kada crtate, nešto se dešava u vašem telu – način na koji prebacujete težinu, način na koji postavljate ruke” kako biste verno preveli subjekat koji je pred vama. „Zato smo tražili od Collier da crta, a ne da fotografiše. Gotovo kao da gleda kroz drugo sočivo.”

Maglovite fotografije medaljona Meduze na vratima Palazzo Versace, prve Meduze u istoriji kuće, koju je snimila Camille Vivier, direktno evocira mit o Versace. Ovo se slično ponavlja u slici iz jednog od najranijih Versace Istante lookbookova, koju je snimio Steven Meisel, a sama slika je jedna od prvih u kanonizovanom odnosu između američkog fotografa i Giannija Versace. „Želeo sam da imam nešto što je bilo na samom početku Giannija, […] nešto što nagoveštava ono što će postati”, kaže Vitale. „Postoji stvarna ranjivost u tim slikama — koren je već tu, ali biljka tek treba da poraste.”

Zamagljen snimak medaljona Meduze na vratima Palazo Versace, autorke Camille Vivier. Fotografija: Versace

Postoje i neke anomalne komponente, oštra, crno-bela slika subjekta koji se kupa, na primer, koju je snimila Andrea Modica tokom opsežnog lutanja po italijanskom Mezzogiornu. A onda i radostan video koreografskog nastupa line dancea Olly Elyte (zvane Pony Boy), trans muževnog kreativnog direktora iz Los Anđelesa sa misijom da queeruje plesni stil. To unosi neočekivanu lakoću u projekat, iako biste mogli da dođete u iskušenje da ga shvatite malo preozbiljno.

Po mom mišljenju, najupečatljivija komponenta projekta je slika gomile koja se divi Bronzi di Riace, dve bronzane statue snažnih, bradatih grčkih vojnika u ‘buffu’. Datiraju iz oko 460. godine p.n.e., tokom perioda grčke vladavine duž južne obale Italije, sada poznate kao Magna Graecia, a otkrivene su 1972. godine u Kalabriji (odakle porodica Versace vuče korene), predstavljene su u Palazzo Farnese u Rimu 1982. godine, četiri godine nakon osnivanja kuće Versace 1978. godine.

Na slici, članovi gomile zure u ove figure bogova na zemlji, očigledno pogođeni Stendalovim sindromom; vrtlog osećanja čuda, šoka, radoznalosti i požude. „Uvek sam mislio da je to naj-Versace slika ikada”, Vitale se smeši. „Postoji nešto tako grandiozno u vezi sa ovim statuama, koje stoje tamo sa svojim veličanstvenim telima, ali ljudi su ih gledali gotovo kao da su go-go dečaci!”

„Postoji voajerizam u tome”, nastavlja on. „Tako je intiman, a opet tako subverzivan i možete videti da su se ljudi skoro osećali posramljeno gledajući ih.” Ova implicitna tenzija pogodila je pravu notu, podsećajući na demokratsku perspektivu Giannija Versacea o telesnoj lepoti. „On bi uporedio Nike sa Samotrake sa Marilyn Monroe, prepoznajući da su oba lepa tela”, kaže Vitale. „I za mene, to se zaista vraća na ovaj aspekt velikodušnosti koji je fundamentalan za Versace. Ideja prihvatanja svega kao lepote bez osuđivanja” ili hijerarhije, uostalom.

Bronzane statue iz Rijače (Bronzi di Riace) datiraju oko 460. godine pre nove ere i otkrivene su 1972. godine u Kalabriji (odakle potiče porodica Versace). Predstavljene su u Palazzo Farneze u Rimu 1982. godine. Fotografija: Versace

Gledajući i ljude koji su uključeni, i njihove doprinose, pada mi na pamet koliko je projekat atipičan u odnosu na opšte prihvaćeno razumevanje onoga što je Versace. Naravno, to se teško odnosi na Steven Meisel, ali Vivier, Schorr i Myles nisu imena koja odmah povezujete sa Versace univerzumom. I postoji relativno odsustvo glamura visokog oktana i kastiga supermodela za koje je Versace suštinski sinonim.

„Potpuno drugi svet od mog”, su reči koje Myles bira da opiše svoj novi odnos sa kućom. Ali to ne znači da su se osećali potpuno odvojeno od nje. „Poezija je malo minimalistička. Sviđa mi se barok, a Versace mi je uvek delovao tako, mega-bogat. Uvek sam bio veliki fan logoa Meduze. Mračna ženska sila, to je cool.”

Mylesove misli rezonuju sa Vitaleovim sopstvenim razmišljanjem o preuzimanju svog položaja. „Pitao sam se nekoliko puta: Zašto me ova kuća toliko privlači?”, rekao je, „i to je verovatno pitanje za svakoga, bio kupac ili ne.” Na kraju krajeva, prisustvo Versace u svetu pop kulture je toliko značajno da ne morate da ga kupujete da biste prihvatili ideju o njemu.

Gledano u ovom svetlu, ovaj lansirni projekat postaje manje o emitovanju određene slike ili vizije Versace, a više o podsticanju polivokalne interpretacije njegove suštine, šta on jeste, i šta bi mogao biti. „Zaista im nisam davao mnogo indikacija [šta da rade]. Pokazao sam im svoj manifest, razigran i divlji i nekako otvoren brif, ali smo takođe želeli da imaju veoma iskren odgovor na te reči. Svoj posao vidim kao provociranje reakcije i ponekad bilo kakve reakcije; one koja dolazi od nečeg jednostavnog, ne previše usiljenog ili komplikovanog.”

Zanimljivo mi je, međutim, kakve su bile reakcije Darija Vitalea na slike, crteže, pesme koje su pristigle. Pretpostavljam da je to bio njegov prvi eksterni test vizije koju je razvijao, konceptualno i materijalno, mesecima. „Zapravo sam se osećao više-manje kao oni ljudi koji posmatraju Bronzi di Riace”, smeje se. „Osećao sam se privučenim, pitajući se zašto Collier misli da je ‘ovo’ Versace, ili zašto bi Eileen napisala te reči kada je reč o temi intimnosti.”

Crtež Colier Schorr koji dočarava nežnu toplinu i čulni šarm. Fotografija: Versace

Preispitivanje je, samo po sebi, konceptualni princip Vitaleovog Versacea i, kako tvrdi, Versace u širem smislu. „To je kompanija koja uvek traži pitanja više nego odgovore”, lekcija koju je naučio ubrzo po dolasku, direktno od njene matrijarhinje, Donatelle. „Duboko cenim svoje redovne razmene mišljenja sa njom, ona je telo i duša ove kompanije, tako inteligentna, ali i tako laka duhom. Ona je tako velikodušna osoba”, nastavlja on, „i toliko voljna da me pusti da istražujem. Ali ona je takođe veoma radoznala: verovatnije će me pitati zašto me nešto privlači, ili zašto vidim Versace u tome.”

Naravno, ono što vidimo ovde ne raspršuje pitanja o tome šta će uslediti od Vitalea u Milanu za oko nedelju dana, kada će predstaviti svoju prvu kolekciju za kuću putem intimnog događaja, umesto grandiozne revije. Umesto da upadnemo u zamku pretpostavki, ostavićemo poslednju reč nekome ko je imao više uvida od većine. „Spremni smo da na preokret, dok će svakako doneti mnogo toga što povezujemo sa Versace”, nagoveštava Ejlin Majls. „Mislim da bogato može značiti više stvari od samog bogatstva.”

Preuzeto sa vogue.com