Ekskluzivno za Vogue Adria razgovarali smo s Martinom Parrom, jednim od najuspešnijih fotografa današnjice

Lica su me oduvek fascinirala. Čak i najmanji trzaj ugla usta ili podizanje obrve privlačili su moju pažnju, navodeći me da pokušam da pročitam nečije misli, njihov život, šta im prolazi kroz glavu dok sede u javnom prevozu, čekaju u redu u banci ili gledaju u daljinu na plaži. Verujem da fotografija prelazi iz prosečne u izuzetnu onog trenutka kada uhvati te sirove, iskrene trenutke svakodnevnog života. Baš kao i u filmu, ono što me je oduvek privlačilo fotografiji jeste dokumentovanje nečeg sirovog, situacija i scena koje svi prepoznajemo ili smo sami bili deo njih.

Prvi put kad sam videla fotografije britanskog fotografa Martina Parra, pomislila sam da gledam neka groteskna, uljana platna i tela uhvaćena u transu. Ali onda sam primetila detalje, geste, sjaj u očima, ispucalu kožu, proređenu kosu, oljušteni lak na noktima, izbledele tetovaže, bačeni otpad, igračke koje su ostale zatrpane peskom posle dečijeg igranja, pospane ljude kojima nije stalo do objektiva veštog fotografa koji obične trenutke diže u domen vrhunske umetnosti. Trenutke poput onog porodičnog haosa gde mama pokušava da obriše sladoled sa lica dece usred gužve na prepunoj turističkoj plaži koji postaje simbol stvarnosti, zauvek zamrznut u tom haosu i konzumerizmu. Galebovi koji navaljuju da zgrabe ostatke pomfrita na obali navode nas da pomislimo kako je Martin prosto uvek tu, na pravom mestu u pravo vreme.

Martin Parr, England. Clacton. 2017.

Da stvar postane još kompleksnija, a moj odnos prema Parru još komplikovaniji, pisala sam master tezu o njegovom radu. Njegove fotografije su mi dale ono što mi je u tom trenutku trebalo: nešto sirovo, nešto istinito, nešto što me je navelo da se osećam kao da sam putovala svetom, nešto što me je izvelo iz dosadne studentske rutine. I danas imaju isti efekat na mene. Jednostavno rečeno, prikazuju dobre i loše strane modernog života, pri čemu Parr uvek uspeva da uhvati krajnosti. Ovakve svakodnevne scene je jednako važno dokumentovati, kao i bilo šta drugo. Život na plaži, izložbe pasa, sladoled koji curi, porodični haos čine naše živote i treba da budemo sigurni da buduće generacije neće u arhivama gledati samo ratne fotografije, društvene probleme ili Instagram selfije.

Vidimo i običan život, ponekad smešan, ponekad nadrealan, ali uvek nefiltriran pogled koji im Parr omogućava i njegovu specifičnu percepciju stvarnosti. 

Za razliku od starih majstora i njihovih fotografija koje mnogi nazivaju vanvremenskim, Parrove fotografije definitivno nisu vanvremenske. Naprotiv, one su veoma uslovljene momentom. One su duboko ukorenjene u svoju eru i to nije mana.

Sa Martinom sam se čula jednog vrelog julskog popodneva, nakon njegovog putovanja po hrvatskom primorju koje nije bilo samo privatno već mi je na trenutke davao natuknice da bismo u budućnosti mogli da dobijemo jedan projekat sa hrvatskog primorja, što me je odmah obradovalo. Na pitanje da li mu je bilo teško da ovog puta, radi autobiografskog projekta, okrene kameru na sebe, makar metaforički, dao mi je poprilično „britanski” i direktan odgovor: „Znao sam da ću ja biti jedina osoba koja je stalno tu”, objasnio je. „Kad smo išli u te studije, delovalo je jasno da to moram da budem ja. Nisam smeo da se smejem jer to slike čini nezanimljivim.” Nova autobiografija, fantastično i veoma duhovito naslovljena „Utterly Lazy and Inattentive”, otkriva kako je njegovo stvaralaštvo sazrevalo kroz godine. „Ova knjiga mi je pomogla da vidim kako je sve povezano. U njoj se može pratiti razvoj mog rada, kako su se moji interesi izoštrili. Od fotografisanja turista do scena na plaži, te teme su bile stalne“, objašnjava on.

Martin Parr, RUSSIA. Mosow. McDonalds. 1992.

Iako nije naišao na nešto što ga je u kreiranju ovog projekta preterano iznenadilo o samom sebi i svojim procesima rada, retrospektiva na svoj rad za njega je bila važna da bi mogao da spoji sve delove i sagleda liniju svog umetničkog puta: „Već sa četrnaest godina odlučio sam da ću biti fotograf. To je ono što ću raditi do kraja života, dok ne padnem mrtav. Znao sam još dok sam bio veoma mlad. Bila je to čvrsta odluka. Ne pitajte me zašto, jednostavno sam znao da je to prava stvar.” Naslov autobiografije dolazi iz neobične, ali duhovite anegdote iz školskih dana, objašnjava mi Martin kroz polusmeh, kad mu je bilo dvanaest ili trinaest godina.

„Nastavnik francuskog jezika mi je to napisao na jednom od mojih zadataka, moja majka ga je iscepala, a ja sam ga ponovo sklopio i od tada mi je to ostalo u sećanju.

Kada smo birali naziv za moju autobiografiju, ja sam to predložio i ostalima se jako dopalo.” Ovaj projekat je takođe prvi na kojem sarađuje sa spisateljicom Wendy Jones, koja je koja je snimala njegove fotografske priče i uređivala ih u koherentan narativ. „Ona je imala diktafon, ja sam pričao fotografijama, ona je sve transkribovala i uredila, spojila u celinu koja prati moj život hronološki.” Odmah su mi se u glavi provrtele neke od njegovih najpoznatijih fotografija za koje sam sigurna da smo ih svi barem jednom videli, možda i ne znajući da iza njih stoji baš Martin Parr. Ono što je karakteristično za sve njegove radove su jarke boje i upotreba blica, što je postao svojevrsni zaštitni znak Parrovog vizuelnog identiteta. Sa tim na umu pitala sam ga kako mu njegov vizuelni jezik pomaže da istraži sebe, da li mu fotografija služi i kao neka vrsta samospoznaje. Odgovorio mi je jednostavno, ali efektno: „Kreiram fotografije koje odražavaju moj pogled na svet. Oduvek volim jarke boje i blic. To sam uzeo iz komercijalne fotografije, shvatio da mi se dopada i da oslikava ono kako ja vidim svet i primenio kod sebe.” Ta njegova iskrenost pokazuje koliko je fotografija za njega lični izraz, ali i način da jasno prenosi ono što vidi i oseća i uvek bude tačno u skladu sa vremenom, a za savremenu umetnost je to definitvno jedan od najvećih kvaliteta, ali i izazova. 

England. Martin Parr. Age 5. 1957.

Zanimalo me je i kako on vidi razliku između selfija i autoportreta, s obzirom na današnju opsesiju selfijima na društvenim mrežama. Da li smatra da ta razlika uopšte postoji? Uz blagi osmeh i kratku pauzu za promišljanje o odgovoru, započinje: „I da i ne. Ja komuniciram kroz fotografiju, a o njima zaista retko govorim. Trudim se da budu zabavne i da privuku ljude, a ako žele, mogu da traže politiku i značenje, ali im to ne namećem.” 

Njegova rana dela, poput serija „The Last Resort” i „Small World”, nosila su snažan socijalni komentar. „Ono što radim sada je samo nastavak i proširenje svega toga”, kaže Martin. „Nikada neću prestati sa tim temama. Upravo sam se vratio iz Hrvatske, fotografisao sam na krstarenju. Mesta poput Splita su prepuna turista, što je savršeno za moj stil (smeh).” Morala sam da ga pitam o samom apsurdu i o ravnoteži između empatije i dokumentovanja tog apsurda jer vidim to kao jedan od najznačajnijih aduta njegove fotografije. „Ne kontrolišem ništa. Samo fotografišem. A drugi ljudi, istraživači, novinari i istoričari umetnosti donose zaključke (smeh). Moj posao je da napravim fotografije koje su mi zanimljive u tom momentu, a ako neko želi, kasnije u njih može učitati šta god.”

Uprkos digitalnoj eri i novim estetikama društvenih mreža, Martin veruje da je njegov pristup relevantniji nego ikada. „Više ljudi ide na odmor, posebno posle kovida. Mesta kao Rim i Venecija su sada pretrpana ljudima, i to daje mojoj fotografiji smisao.” Na kraju, odnos prema rodnoj Britaniji je i dalje komplikovan. „To je love–hate odnos. Svi volimo zemlju iz koje dolazimo, ali politika je ono što me frustrira, naročito rast desnice. Ipak, volim one proste stvari, Britanci imaju dobar humor, televiziju, radio.” Martin planira i novu knjigu o Britaniji i kaže da će je sigurno izdati u narednih pet godina, ali to je sve što za sada o tome može da otkrije. „Sve je već tu, lako ćemo nešto izdvojiti.” Na pitanje o budućim projektima, kaže da ovog leta planira da fotografiše sever Engleske, temu koju do sada nije mnogo obrađivao.

I dok govori o Balkanu, ne krije zadovoljstvo hranom i kafom, ali mu ambivalentan odnos sa gužvom koja, kako kaže, „možda nije prijatna, ali je dobra za moju kameru”, ipak donosi specifično zadovoljstvo.

Svako ko zna imalo o stvaralaštvu ovog velikog britanskog fotografa zna da on ne beleži samo ljude i mesta, već hvata način na koji živimo, sa svim nesavršenostima i paradoksima koji nas okružuju. Njegov rad nije floskula o lepoti ili kritika stvarnosti, on postaje iskrena refleksija o tome kako izgleda život sada, u njegovoj naizgled haotičnoj formi. U svetu koji se sve više filtrira i konstruiše, Parr nas podseća da umetnost može postojati upravo u toj neposrednoj, nesavršenoj i često neuglednoj biti. Njegova sposobnost da sa empatijom i oštroumnošću zabeleži te trenutke čini njegov rad trajnim, jer ne nudi pobede ni poraze, već iskrenu sliku nas samih.