Novi film Gullerma del Tora mogao bi biti najveći hit 2025.

Guillermo Del Toro je tragao za svojim Frankensteinom gotovo trideset godina. Ovaj meksički reditelj je bezbroj puta pričao o tome kako ga je roman Mary Shelley obuzeo još u detinjstvu, prerastavši u ličnu opsesiju. Nakon uspeha sa Lavirintom fauna i Oblikom vode, ovenčanog Oskarom, Mostra u Veneciji sprema se da ugosti delo koje sam naziva „filmom života“.

San koji je više puta odlagan sada konačno izlazi na svetlost dana, u okviru koji deluje savršeno: Festival u Veneciji 2025, gde je autor u takmičarskoj selekciji predstavio svoju verziju jednog od najvećih mitova moderne književnosti. Film je prikazan na svetskoj premijeri 30. avgusta u PalaBiennale, događaju koji se već ubraja među najiščekivanijim na festivalu. Netflix, koji je podržao projekat sa budžetom procenjenim na oko 120 miliona dolara, odabrao je strategiju distribucije koja kombinuje festivalsku dimenziju sa bioskopskom projekcijom.

Nakon Venecije, film će stići i na Toronto International Film Festival, još jedno ključno raskršće za naslove koji ciljaju na Oskare. Potom će ući u bioskope – 17. oktobra u Sjedinjenim Državama i 22. oktobra u Italiji – pre nego što 7. novembra globalno debitovati na Netflixu. Retkost za produkciju ove platforme, što svedoči o apsolutnom poverenju uloženom u delo.

O čemu se radi u filmu?

Radnja počinje iz neobičnog ugla: smeštena je oko četrdeset godina nakon navodne smrti stvorenja u arktičkom ledu. Tu na scenu stupa doktor Pretorius, naučnik i mecena opsednut radom Victora Frankensteina. Pretorius kreće u misiju da pronađe čudovište i, na svoj način, nastavi nasleđe slavnog naučnika, navigirajući ovu priču ka razmišljanju o sećanju, opsesiji i ponavljanju grehova prošlosti.

Film je oblikovan kao svojevrsni duhovni nastavak romana, ali ostaje veran tematskom jezgru izvornog dela. Ne slučajno, Del Toro je objasnio da mu cilj nije da ponovo ispriča svima poznatu radnju, već da istraži intimnu dramu koja proističe iz odnosa dvoje osuđenih bića – jednog vlastitom ohološću, drugog sopstvenim izgledom.

Photo: Ken Woroner / Netflix

Izuzetan glumački ansambl

Projekat ovakvih razmera zahtevao je i glumačku postavu istog kalibra. Oscar Isaac igra Victora Frankensteina, briljantnog naučnika prokletog sopstvenim egom. Jacob Elordi tumači čudovište – ulogu prvobitno namenjenu Andrewu Garfieldu, koji je morao da odustane. Elordijev izbor pokazao se ključnim: australijski glumac prošao je kroz ekstremne pripreme, provodeći nedelje u izolaciji kako bi ušao u um lika obeleženog isključenošću i besom.

Uz njega je Mia Goth, omiljena u svetu nezavisnog filma, koja igra Elizabeth Lavenza, Victorovu saputnicu, ali i – u pojedinim sekvencama – njegovu majku, u preplitanju uloga koje obećava snažan psihoanalitički podtekst. Christoph Waltz daje lice i oštrinu doktora Pretoriusa, ključne figure priče, dok sporednu postavu čine Felix Kammerer, Lars Mikkelsen, David Bradley, Charles Dance i Ralph Ineson.

Recenzija filma

Mary Shelley je imala samo 19 godina kada je napisala svoj najpoznatiji roman, Frankenstein, odmah nakon Industrijske revolucije, kojoj je usledio romantičarski pokret, kao reakcija na prosvetiteljstvo. Bila je hrabra kada je u svom književnom debiju podelila priču prepunu bola i osvete, ali i saosećanja, mogućnosti obnove i šanse da ljudsko biće ispravi sopstvene greške.

Besmrtnost i poruke tog vremena ostaju i dalje aktuelne, žive, gotovo kružne, jer u sebi nose narativnu snagu koja se neprestano obnavlja – bilo na velikom platnu ili ne – suočavajući nas sa uvek nezamislivim pitanjima, osvetljenim savremenim kontekstom.

Guillermo Del Toro, koji se u pričanju o čudovištima ubraja među majstore i daje im ljudsko lice, konačno nalazi kreativni mir ostvarujući san života, posle trideset godina. Dva i po sata velikog vizuelnog filma, u stalnoj evoluciji, do te mere da je sam reditelj uveravao odgovorne u Netflixu: „Ne brinite, ovo je delo koje menja žanr svakih deset minuta.“ I zaista je tako slojevit.

Del Torov pristup

Meksički reditelj u Frankensteinu dopušta sebi značajnu slobodu, ali verovatno podiže lestvicu u stvaranju snažne imaginacije. Njegovo stvorenje, koje tumači Jacob Elordi (svakodnevno prolazeći kroz 10 sati šminkanja mesecima), ne samo da uči da govori i čita od slepog starca, već se ponovo rađa i fizički i emotivno.

U potrazi za svojim tvorcem, Victorom Frankensteinom (Oscar Isaac), koji ga je sastavio, ali mu nije dao ono što je zaista trebalo – ljubav, bliskost, solidarnost, pa možda i saputnicu – on nastoji da opstane na putu rasta i sazrevanja, upijajući nasilje onih koji u njemu ne vide lepotu koju bi trebalo čuvati.

Samo jedna žena, Elizabeth Valente (Mia Goth), verena za Victorovog brata Williama (dok u originalu ona stupa u brak sa Victorom), prilazi mu s nežnošću, šapućući mu svoje ime (druga reč koju će naučiti), a potom se posredno žrtvuje kako bi on izbegao brutalnu smrt. To je čin ljubavi u svakom smislu.

Ovaj Frankenstein je, pre svega, priča o ljubavi i o Elizabeth – najmodernijem liku, koji gleda dalje od straha i predrasuda, oslanjajući se na instinkt. Del Torova najveća novina je uvođenje osećanja oproštaja: potreba stvorenja, sada inteligentnog i svesnog, da pronađe svoje mesto u svetu, da, iako osuđeno da nikada ne umre, zatvori krug, oslobodi onoga koji mu je zadao unutrašnje muke.

Početak priče

Radnja počinje na brodu zarobljenom u ledu. Eksplozija u noći privlači pažnju mornara. Pronalaženje povređenog Victora Frankensteina i njegovo sklanjanje na sigurno otvara prostor za prisećanja i genezu događaja. Njegova verzija – ambicija, drskost da se igra sa životom i smrću, otvoreno prkoseći akademicima – vodi ga do novog mecene, koji mu obezbeđuje novac za laboratoriju.

Ali niko, pa ni on sam, nije predvideo šta znači buđenje tog ogromnog, ožiljcima prekrivenog stvorenja, koje će, nakon putovanja, dati i sopstvenu verziju događaja, i bol koji je proživelo, skriveno i neshvaćeno.

Guillermo Del Toro: „Današnja čudovišta nose odelo i kravatu“

„Za mene je Frankenstein druga priroda“, naglašava reditelj. „Čudovište sam uvek bio ja, bio sam Victor, Elizabeth… zapravo, kroz ovaj roman sam shvatio šta znači biti sin, otac. Zato je moj glas, kroz ovo delo, konačno uspeo da se izrazi. Trebalo mi je 30 godina da ostvarim ovaj san, uzimajući najbolje od svega što sam naučio u tehničkom smislu. Roman nam i danas govori. Sve se više dehumanizujemo, a ovde je reč o velikoj čistoti – nisu potrebni ni dijalozi, ni određena geografska lokacija, jer se suštinski radi o mogućnosti da se pomiriš sa sobom. Treba znati oprostiti, prihvatiti greške drugih, otvoriti dijalog o nesavršenosti. Umesto da slušamo emocije, mi slušamo informacije. Nekada smo imali 20 stanja duha, danas ih je 260 – nerealno je da jedno ljudsko biće može proživeti tako širok raspon emocija.“

Jacob Elordi dodaje: „Kao dete, uvek sam tražio VHS kasetu Frankensteina u Blockbusteru, sanjao sam da budem deo toga. Osećaj gubitka i bola? To mi nikad nije bilo strano – ovde sam želeo da budem iskren i otvoren.“

Oscar Isaac opisuje iskustvo kao „psihodelično, emotivno, kao da smo bili deo sekte“. „Postojale su dinamike i misteriozne sile do te mere da smo svi osećali sinhronizaciju u ostvarivanju Del Torovog životnog sna. Bilo je i radosno i zabavno, uprkos mračnom materijalu.“

„U mom filmu“, kaže Del Toro, „njih dvojica nalaze mir, i uvek je moguće stvoriti plodno tlo. Sartre je govorio da je ‘pakao u drugome’. Ja kažem – ‘spas je u drugome’. Današnja čudovišta? Nose odelo i kravatu.“

Guillermo Del Toro: „Boris Karloff je moj Mesija“

Reditelj je roman Mary Shelley nazvao „jednim od najmoćnijih portreta usamljenosti ikada napisanih“ i film sledi taj duh. Stvorenje ovde nije puki groteskni bauk, već složeno biće, sposobno za emocije i promišljanja, žrtva sveta koji ne ume da prepozna njegovu ljudskost.

U središtu je, kao i uvek, mučan odnos između tvorca i tvorevine – između očinstva i napuštanja, želje za svemoći i osude na marginalizaciju.

„Ovaj film zaključuje potragu koja je za mene počela sa sedam godina, kada sam prvi put gledao filmove o Frankensteinu Jamesa Whalea – izjavio je Guillermo Del Toro. – Tada sam osetio potres svesti: gotički horor postao je moja religija, a Boris Karloff moj Mesija. Remek-delo Mary Shelley puno je pitanja koja mi i dalje gore u duši: egzistencijalnih, nežnih, divljih, bez izlaza – onih kakva može postaviti samo mladi um, a na koja samo odrasli i institucije veruju da imaju odgovor. Za mene, pak, samo čudovišta nose odgovore na sve misterije. Ona i jesu misterija. Zato je Frankenstein blagoslovljeno delo, vođeno poštovanjem i ljubavlju kako prema misteriji, tako i prema čudovištima. Njihovo poreklo je priča o izgubljenom sinu i rasipnom ocu, o Jovu i Lazaru u dijalogu sa jednim tvorcem, u potrazi za svim odgovorima – za kojima i svi mi tragamo.“