Šta stoji iza nove opsesije generacije Z estetikom 2010-ih godina?

Kad sada mislim o 2014. godini to je često uslovljeno nekom tinejdžerskom dogodovštinom, ali činjenica je da je to vreme bilo nešto posebno i, da budem iskrena, poprilično neobjašnjivo. You just had to be there. Bilo je to vreme kada sam bila u savršenoj dobi da sve tada aktivno zaista može da ima pun odjek na moj život, najveća želja mi je bila da odem na Tomorrowland i da se moje ime nađe na Starbucks plastičnoj čaši neke amerikanizovane narudžbine poput recimo pumpkinspice latte za koji i dalje nisam sasvim sigurna šta je (imate svo pravo ovog sveta da me osuđujete). Pogodili ste, bila sam u srednjog školi. Pamtim svoj prvi post na Instagramu koji je danas duboko arhiviran, zalazak sunca u Los Anđelesu, roze filter koji je sve pretvarao u bajku, i devojka u kabrioletu u daljini. Mislila sam da sam tada najkul osoba na svetu. Taj trenutak bio je jednostavno neuhvatljiv, sa svim svojim vizuelnim i kulturnim detaljima koji su činili da svet izgleda šarenije i lakše nego što zapravo jeste. Ali da li je zaista tako?

@emcatastrophe

Premotajmo deset godina unapred i vidićemo kako nostalgija za prošlim vremenima postaje univerzalni pokretač kulture. Generacija Z danas romantizuje 2014., 2015., 2016. godinu (i to čini da se sa dvadesetosam godina osećam kao pred penziju, ali to je tema za neki drugi put). Kao što smo mi u svojim tinejdžerskim danima ponovo otkrivali rane dvehiljadite. Danas se čini da je neon opet in, uske farmerke se vraćaju (i dalje odbijam da poverujem u to), filteri sa lošim kvalitetom kamere poput starih iPhonea i Instagram pejzaži sa zalascima sunca, starke i šareni nokti dominiraju TikTokom, a nostalgija je postala valuta. Zašto baš sredina 2010-ih godina? Tada je mlađi deo generacije Z imao deset, jedanaest godina i to je upravo onaj period kada nam svet izgleda kao beskrajna igra, bezbedan i slobodan. Taj blur roze filter koji se danas preplavljuje na TikToku nije samo estetski izbor, već vrsta eskapizma. Algoritmi i društvene mreže tada nisu bili toliko brzi, sadržaj nije bio instantan, a osećaj slobode iluzorno se čuvao u svakom postu. Naravno, sve ovo je delimična iluzija jer svet je tada već donekle bio u stanju u kojem je sada, ratovi, protesti, jačanje desnice, ali se u kolektivnoj svesti mlađe generacije čini kao vreme manje opasno, jednostavnije i pitomije.

@margotlaufersweile

Ovaj povratak nije samo emotivna reakcija već i kulturni i ekonomski fenomen. Kako piše novinarka Kirsty Thatcher, nostalgija je “igranje na sigurno” u nepredvidivom pejzažu industrije zabave; rebootovi, remakeovi i povratak starih trendova funkcionišu jer “nostalgija jednostavno prodaje, posebno kada se publika oseća izgubljeno u haotičnom svetu”. Brendovi su prepoznali da su neon estetika, iPhone 6/7 era, muzika i ikone tog vremena kapital koji donosi angažman i profit. Nostalgija je postala i proizvod i iskustvo, nešto što se planira i distribuira jednako pažljivo kao i novi trendovi. Ali ona nije samo roba. U psihološkom smislu nostalgija ima ulogu utehe. Istraživanja pokazuju da evociranje prošlih momenata aktivira delove mozga vezane za emocije i nagradu, oslobađa dopamin i ublažava stres. Svetlane Boym u svojoj knjizi iz 2001 godine The Future of Nostalgia nostalgiju opisuje kao nešto što može biti i otrov i lek, ponekad eskapistička fantazija, ponekad mehanizam preživljavanja. U tom smislu estetika 2014. godine nije samo retro trend već i simptom generacijskog osećanja, pokušaj da se u nesigurnosti sadašnjice pronađe utočište u prošlosti.

Nostalgija, međutim, ima to prokletstvo da retko kad uspe da se približi originalu (za to nam je sjajan primer serija And Just Like That.. koja je doživela debakl na više frontova, a reboot kultnog filma Đavo nosi Pradu ćemo definitivno dočekati puni nade da će barem Miranda Priestly i Andy Sachs zadržati svoj sjaj prošlih vremena). Ono što ostaje snažno jeste sećanje, narativ koji stvaramo o prošlosti. Tako i “2014 era” nije toliko povratak u realnost tog vremena koliko kolektivno stvaranje filtera kroz koji želimo da ga pamtimo. Vraćanje na vremena u kojima možda nismo bili živi ili koja su daleko iza nas, osvetljava naše nesigurnosti i želje, pruža osećaj kontinuiteta, makar iluzornog, i nudi narativ kroz koji pokušavamo da razumemo svet. U vremenu kada sve ubrzano propada, ratove maltene možemo da pratimo uživo, a region i sam prolazi kroz tenzije koje su nam nažalost svima poznate, imaginarium bolje i lepše prošlosti postaje sigurno utočište, a estetika 2014. godine je savršena kulisa za to.