S Hanom Jušić o filmu „Bog neće pomoći’’: Isto kao i ljudi – dobar film ne može biti apolitičan

Početkom dvadesetog veka, Čileanka Teresa dolazi u čvrsto struktuiranu, izolovanu planinsku zajednicu hrvatskih čobana tvrdeći da je udovica njihovog brata koji je emigrirao. Njen dolazak radikalno menja odnose članova zajednice i uznemiruje postojeće zatvorene, opresivne strukture. U društvu koje kroz istoriju pokušava da „odbrani poredak’’ od žene čije prisustvo poziva na promene, odupiranje sistemu i otkazivanje poslušnosti, emancipacija nikada nije linearni proces, već kontinuirana borba sa nizom isprekidanih pomaka. Što je jači zamah, brutalniji je otpor, čemu naročito svedočimo danas. Kada je razmišljala o svom filmu Bog neće pomoći, Hana Jušić je znala da neminovno mora da nastavi da razobličava patrijarhalne obrasce – to je već i činila u svom prethodnom filmu Ne gledaj mi u pijat. Srećemo se tokom Sarajevo Film Festivala, samo par dana nakon svetske premijere koju je imala u Lokarnu, i počinje da mi objašnjava kako je sve krenulo.

Ja potičem iz takvog miljea i celi svoj se život borim s tim, u mom slučaju malograđanskim predrasudama i ograničenjima, tom nekom neslobodom koju volim da istražujem u različitim oblicima. U ovom filmu je ona najčistija jer pokazujem vrlo tvrdu, tradicionalnu pastirsku zajednicu, ali me zanima i kako žene često pristaju i same da perpetuiraju takve sisteme, koji su to neki sitni, često nevidljivi činovi nasilja koje to donosi. Filmovi Bog neće pomoći i Ne gledaj mi u pijat samo su na površini različiti, ali esencija im je ista – od opresivnosti zajednice do toga da se ljudi konstantno osuđuju za bilo šta drugačije.

Samo one koje su bile na prvoj liniji odbrane protiv takvog sistema, znaju koja je cena sopstvene neustrašivosti (nije to odsustvo straha već svesno suočavanje sa istim). Breme nesigurnosti, izolacije, nepriznatosti. A onda i usamljenosti, naročito ako smo u tim borbama same. No, Teresa u malom hrvatskom selu tiho počinje da inspiriše druge žene – između ostalih i lik Milene. Interesovalo me postoje li neki nemi unutrašnji konflikti koje je želela da istakne u tom procesu prkosa i bunta? Da, baš zato mi je najdraži lik Milene u filmu. Ona je žrtva celi svoj život, šikanirana od strane svoje zajednice, ali mi je bilo vrlo važno da je ne prikazujem tako. Zapravo obe nisam želela da prikažem tako da neko kaže – jadne one, posebno ne da film završi s takvim utiskom. Taj neki mali Milenin bunt, to što je lenja, što joj se ništa ne da raditi što joj kažu, što se sve vreme belji nekome iza leđa… želela sam da joj dam tu neku sitnu snagu u grozoti u kojoj živi.

A u toj grozoti – gde vidi žene iz regiona na putu osvajanja slobode i autonomije trenutno? S jedne strane se stvarno dešavaju neke dobre stvari – čini mi se da mlađe generacije žena mnogo lakše umeju da se izbore da kažu šta im smeta, to vidim kod studentkinja na faksu gde radim i genijalno mi je, jednostavno više ne prolaze neke stvari koje su nekad prolaze. Ali s druge strane, u Hrvatskoj recimo, kod određenog dela mladih ljudi postoji neka okrenutost tradicionalnim vrednostima, crkvi u jako velikom poverenju, kao i udruženjima sa desničarskim idolima koji su protiv abortusa, zadiru u žensko telo, te neke Jordan Peterson gluposti. Meni je grozno gledati te povorke Hoda za život gde ima toliko mladih žena, što je baš poražavajuće. Postoje velike kontradikcije između ta dva smera. Ni u Srbiji nije mnogo drugačije, naročito ne u ovom istorijskom trenutku gde se žene svakog dana tuku, šamaraju i prebijaju na ulicama od strane sistema, a onda neke druge žene stameno i ne trepćući brane taj isti sistem.

Od lične odgovornosti i dalje postoji otklon. Trpi se i ćuti zarad višeg cilja, a što su nepravde i nasilje veći, to je i ta tišina nečovečnija. Isto kao i ljudi – po meni dobar film ne može biti apolitičan, pogotovo u današnjem vremenu, to onda znači da ti sve odgovara. Imam utisak da svaki film koji je u srži dobar i na pravom mestu, zapravo govori o društvu na neki kritički način. Je li onda Bog neće pomoći zapravo poziv da uzmemo svoj život u svoje ruke? Jeste, taj naziv je zapravo dvoznačan. S jedne strane mi se dopao jer svi mislimo da će nam Bog pomoći i zaštititi nas, a naprosto – neće, svaki dan nam život dokazuje suprotno. S druge strane, i Tereza i Milena na kraju shvataju da jedino same sebi mogu pomoći – kao i jedna drugoj. I ta ženska solidarnost zaista može spasiti svet.

Snimanje na planinama Dinari i Svilaji, pa kasnije na Krku, daje specifičnu atmosferu filmu. Vrlo je opipljivo da je Hana želela da istraži neke druge stilske pravce u odnosu na prethodni film. Da, kada smo snimali Ne gledaj mi u pijat trudili smo se da izgleda nekako što prljavije, da kamera leti posvuda, da prostor i scenografija budu natrpani, i da sve bude veoma zagušljivo. Ovde me je to već izmorilo, htela sam da se okrenem tom načinu života pastira koji su pre svega spori u svim tim prostranstvima, da se dočara taj kontrast jedne ljudske figure u krajoliku. Takođe, bilo je važno da film korespondira i bude provučen kroz subjektivnost likova, da bude sanjiv i spor, zbog čega je sve rađeno statičnom kamerom. Bio je pravi izazov napraviti ozbiljan, raskadriran i miran film. Ako je Ne gledaj mi u pijat niža matura, onda je Bog neće pomoći viša (smeh), nadovezuje se Hana.

Glavne glumice u filmu, Manuela Martelli i Ana Marija Veselčić, osvojile su nagradu “Leopard” za najbolje glumačko ostvarenje na 78. Filmskom festivalu u Lokarnu. Sada su i na Sarajevo Film Festivalu na vrlo zapaženoj regionalnoj premijeri. Za kraj je pitam koliko joj znače te nagrade, i po čemu je posebno i ovo Sarajevo? Budući da ovaj film verovatno neće biti neki bioskopski hit – u Hrvatskoj za razliku od Srbije ljudi baš slabo gledaju domaće filmove, eventualno na televiziji, onda je jedino čemu možeš da se nadaš kao reditelj to da ideš po festivalima i da na taj način film dobije vidljivost. Lokarno je odlično mesto za premijeru jer oni vole drugačije i hrabrije filmove, a Sarajevo je naš najveći festival u regiji i zato mnogo znači za život filma.