Sa Stefanom Đorđevićem o dirljivom filmu „Vetre pričaj sa mnom“ u kome glumi njegova porodica

Kada ode onaj koga voliš, ne shvataš to odmah. Telo najedanput postaje otporno na svaki hitac, senzori za odbranu se izoštravaju, da se ne rasprsneš. A onda, ispod radara tog sistema zaštite, nečiji sat na ruci. Novine. Miris cigarete. Hod zakrivljen na jednu stranu. Kašalj, onaj jutarnji koji te budio. Čvrsto ispružena ruka koja nazdravlja. Sužava se svest dok ti vrhovi Prokletija probadaju grlo. Jednog ćeš Uskrsa po automatizmu na sto izneti četiri tanjira umesto tri, plakaćeš na stepenicama, između rafova u supermarketu, na ulici, poslovnom sastanku i dok vodiš ljubav. Dolaziće poput bujice, kad se najmanje nadaš. Ustajaćeš da pobegneš, ali već te je oborilo, baca te nemilice po svojim virovima, guta u nepoznatim dubinama da pomisliš da dalje nema, a onda te takvog izmrcvarenog ispljune na površinu. Preživeo si, za sada.

O jednom takvom gubitku govori film Stefana Đorđevića, Vetre pričaj sa mnom, prikazan u okviru Takmičarskog programa Sarajevo Film Festivala. Duboko iskren, nežan i hrabar prikaz najintimnijih bolova, smrti kao ključne dimenzije života, te mogućih puteva ka izlečenju, uz pristup koji spaja porodičnu intimu sa prisustvom prirode, a slike pretvara u meditativnu refleksiju o samom činu postojanja, do sada je nagrađen sa dve nagrade festivala Guanajuato u Meksiku i Bolzano Film Festivalu. Zasnovan na ličnoj i istinitoj priči, film prati Stefana koji se prvi put nakon smrti svoje majke vraća kući kako bi sa porodicom proslavio bakin rođendan. Vođen željom da završi film o njoj i pomogne povređenom psu, povratak postaje početak njegovog suočavanja, ali i puta ka isceljenju. Sa Stefanom se sastajemo neposredno nakon projekcije i pre nego što započnemo zvaničan razgovor, osvrćemo se na taj motiv – je li suočavanje bilo polazna tačka?

Tog maminog poslednjeg leta, napravio sam njene dokumentarne snimke na Borskom jezeru. Tako sve počinje. Suočavanje ne samo sa gubitkom, nego i strahovima, iziskuje mnogo vremena. Vrlo je važno da to vreme prihvatimo kao svog prijatelja, da ništa ne požurujemo jer je potrebno proći kroz svaki delić tog suočavanja. To znači da iz dana u dan prevazilazimo nove izazove i imamo te male pobede unutar sebe. I svakako ne potiskivati emocije, sećanja i dešavanja, razmišljam, jer to nas uvek negde sačeka. I nikada se ne iskomunicira, dodaje Stefan. Tuga nije najjednostavnije i najlepše osećanje, ali ako je prihvatimo, posle nje može da bude još samo više ljubavi, to je nešto što sam ja zapravo kroz ceo taj proces shvatio – postao sam saosećajniji. Gledao sam kadrove moje mame dok je još sve bilo jako sveže i emotivno reagovao, u tom trenutku nije bilo prostora da se ja kreativno izražavam, to je tek došlo vremenom. Ali sam prihvatio taj osećaj, nisam se sklanjao, i bavio sam se njim. Tada ne znaš, ali vremenom ćeš to uspeti da pretvoriš u nešto lepo. Upravo sam to upio od mame i njenog načina na koji se ophodila prema životu – neku vrstu prisutnosti. Svako ko ju je upoznao i na tri minuta, zauvek bi je se sećao, jer je ostavljala taj jedan snažan utisak koji je inspirativan, ne samo za film, nego život uopšte.

Najinteresantniji, ali i najteži segment snimanja filma bio je što u njemu glume Stefanovi članovi porodice. Boško, Đorđe, Budimir, Ljiljana, Marina, Ana, Vidak, Jana, Jakov, Lija. Iako je scenaristička struktura bila jasna i definisana, nije želeo da im je nameće. Naprotiv, želeo je da budu potpuno svoji i autentični. Pre svega, nisam želeo da u filmu imam podelu na prošlost i sadašnjost. Dok je moja porodica delila svoja sećanja vezana za mamu, osećao sam njenu snažnu prisutnost, i želeo sam da je publika takođe oseti, tako da se ta dva protoka vremena prepliću. Bilo mi je veoma važno da oni budu ono što jesu – nisam im dao da čitaju scenario, ali sam pričao s njima o tome koja je namera i želja kada su u pitanju određene scene, kako bismo mogli da ih postignemo – imali smo čak i neke glumačke probe, ali sve je to bilo vrlo postepeno. Na snimanju smo gledali na te situacije svi zajedno, a ono što je mene brinulo zapravo jeste kako ću sad sačuvati sve svoje ideje, a opet ostaviti sve realnim i uspeti da prikažem pravi duh i energiju svoje porodice. Zato sam u nekom trenutku morao da otpustim ideju o kontroli.

U filmu, oni se okupljaju oko zajedničkog cilja, završetka izgradnje kuće kraj jezera. Koliko je ta gradnja zapravo čin traženja smisla, a ne zaklona? Ovaj film je mogao da ode u različitim pravcima, mogao je da bude mnogo poetičniji, mnogo neposredniji, bez narativnih linija. Kada se desi gubitak, za to suočavanje treba puno vremena, i postoji određeni, progresivni sled događaja. Želeo sam da sažmem to vreme, ali kroz neke male događaje, ne one krucijalne, vezane za samu situaciju. Sve što se dešava u filmu se zapravo desilo. Moja mama je stvarno želela da napravi tu još jednu dodatnu sobicu u kući, da ima više prostora za porodicu, to je bila njena želja, i mi smo se samo nadovezali na to. 

Ovo je momenat u kome se vraćamo na to koliko je težak povratak u dom u kome je praznina nakon odlaska naše osobe gotovo opipljiva. Mnogo je teško biti u prostoru koji nas vezuje za ljude koji su otišli. Neko će ući u taj prostor posle 30 godina, neko nikad, važno je da se bavimo time čak iako u taj prostor ne ulazimo. Ako to nije način da sačuvamo odnos s bližnjima koji su otišli, na koji način ćemo ga onda imati, jer važno je da on postoji. Prostor sam po sebi je imao jak uticaj na mene, pogotovo mamin gde je ona provela to leto, pa onda i naš stan u Boru. Posle godinu i po dana sam došao po prvi put od njene smrti i nije bilo jednostavno, osećanja su bila podjednako intenzivna kao da sam došao posle mesec dana. Koliko god da ne dolazite, svaki put kada dođete biće kao da ste došli po prvi put. U tom smislu, želja da budem blizu mame bila je sve jača. 

Ono što vrlo brzo shvatite kada izgubite onoga koga volite, jeste da će vas kroz život tuđi gubici istih tih ljudi, boleti gotovo kao sopstveni. Jer znate kako mirišu te rane, jer ste postali ultrasenzitivni na taj bol i ne želite ga nikome. Za kraj, pitam ga, šta nam zapravo ostaje nakon tog jednog čitavog puta preboljevanja koji se zapravo nikada ne završava? U našem slučaju, porodica je postala mnogo bliža, a odnosi mnogo snažniji. Ovakvo iskustvo na Sarajevo Film Festivalu ne bih mogao da zamenim ni sa čim na svetu – oni sada imaju priliku, neću reći da se osećaju važnim, ali da im se neko novo iskustvo dešava u životu. Isto tako, da i oni vide koliko je ono što je mama imala za nas, snažno i posebno za sve. Razlog je to zašto na ovaj film ljudi reaguju s podjednakom jačinom i na različitim krajevima sveta. On probija kulturološke standarde i norme, univerzalan je dok govori o odnosu s porodicom, o odnosu prema prirodi i toj nekoj životnoj filozofiji koju je moja mama imala. Sada možemo još više da je volimo i da na taj način živimo. I baš to predstavlja taj vetar – mamin, silan, nezaustavljiv.

Photo: Nikola Krtinić