17 vrednih lekcija Paola Sorrentina koje smo zabeležili na masterclassu u Sarajevu

Teško mi je da poverujem Sorrentinu kada kaže da je po prirodi vrlo lenj. Rođen u Napulju, već s prvim dugometražnim igranim filmom L’uomo in più 2001. ušao je u takmičarski program Međunarodnog filmskog festivala u Veneciji, nakon čega je usledeo čitav niz njegovih izuzetnih ostvarenja. Le Conseguenze dell’amore, Il Divo, This Must Be the Place, vizuelno raskošni, višeslojni i melanholični, prikazani su u Kanu, baš kao i La grande bellezza, s kojim je osvojio Oskara, Zlatni globus, BAFTA za najbolji film na stranom jeziku, kao i tri nagrade Evropske filmske akademije. U ovom nezaustavljivom kreativnom stvaralaštvu, lenjost se više čini šifrom za tiho promišljanje nego stvarno stanje. A neke kontemplacije, kao u The Hand of God, bile su i sasvim lične.

Dobitnik Počasnog Srca Sarajeva, italijanski redatelj Paolo Sorrentino, na 31. Sarajevo Film Festivalu održao je masterclass na kome je otkrio kako nastaju njegovi filmovi. U dvorani Bosanskog kulturnog centra, publici je priredio zabavnih, iskrenih i pronicljivih 90 minuta, baš kao i u svojim filmovima. Kao nekom ko je nedavno bio u žustroj raspravi vezanoj za njegov prošlogodišnji film Parthenope, Sorrentinovi su mi stavovi umnogom rasvetlili njegove namere i ciljeve, poput onog da film mora da nas stavi u situaciju da nakon odgledanog, ne razumemo ili ne odobravamo baš sve vezano za same likove i radnju. Po mišljenju italijanskog reditelja čija je realnost uvek na ivici sna, samo loši reditelji stvaraju ostvarenja sa kojima se identifikujemo.

Sarajevo Film Festival

Sorrentino se ovih dana sprema za svetsku premijeru svog najnovijeg filma La Grazia, koji će se takmičiti za Zlatnog lava na predstojećem Filmskom festivalu u Veneciji. Publici u Sarajevu priznao je da se ovde oseća kao kod svoje kuće jer u sebi nosi istu tugu kao i ovaj grad, a narednih dana u sklopu programa „Posvećeno“ (Tribute to) biće prikazana kompletna retrospektiva njegovih filmova. U nastavku izdvajamo 17 njegovih vrednih uvida o kojima ne prestajemo da razmišljamo nakon održanog masterclassa.

1. „Većina mojih filmova počinje od likova jer se zaljubim u neke ljude iz svog života, počnem da ih zamišljam u različitim situacijama, i onda želim da ih predstavim. A onda, kada gledam lokacije, bolje razumem kako da ih oblikujem kao likove.’’

2. „Moji filmovi su o osećanjima, ne o zombijima i drugim katastrofama. Prikazuju ljude, njihove probleme i unutrašnji svet. Kako to predstaviti na platnu? Film je tu dobar jer na raspolaganju imate niz trikova – muziku, glumce, svetlo, kameru… Možete poput mađioničara da stvorite iluziju. No, i mađioničar ne radi ništa magično, samo se koristi trikovima. Tako i zaljubljenici u film. Problem je u tome što te trikove ne možete da naučite iz knjige, morate ih znati i osećati“

3. „Kada sam imao 18 godina bio sam depresivan kod kuće, sav bezvoljan. Nisam znao šta bih sa sobom. Ipak gledao sam dosta filmova, pa sam pomislio da je to posao koji možete da radite, a da zapravo ne radite ništa. Otišao sam u knjižaru i kupio dve knjige. Jednu kako napisati scenario, a drugu kako da snimite film.“

4. „Brzo sam shvatio da ti ne treba poseban kapacitet za snimiti film. No, bile su mi potrebne godine da razumem da je za dobar film potrebna širina i stvarno znanje o nekim stvarima“.

5. „Ne volim da imam ciljeve. Ne prija mi ideja da moram da radim nešto novo. Sedim kod kuće i ne radim ništa, i onda mi odjednom padne nešto na pamet, što postane opsesija, pa kažem: ‘U redu, hajde da snimimo film o toj opsesiji.’“

6. „Brzo snimam, jer jedva čekam da odem kući. Zato često koristim dve ili tri kamere, pa redovno snimanje završim dva-tri dana pre roka. Producenti me obožavaju jer im štedim novac, a ja samo želim da odem kući da gledam fudbal.“

7. „Posvetiti dva sata svog života filmu, čini mi se previše. Kao i pesme,koje moraju biti do 3 minute, film ne bi smeo da bude predugačak.“

8. „Kada sam imao 14 godina i kada je Maradona stigao u Napulj, prvi put sam razumeo šta znači spektakl. On nam je pokazao, meni, ljudima iz Napulja, šta je to veliko, neverovatno izvođenje. I to isto sam otkrio kroz film – mogućnost da se napravi veliki spektakl.“

9. „Fellini mi je pokazao da se čovek kroz život stalno kreće kao kroz zemljotres, i da je taj život jako strašan, ali da sve to treba gledati kroz humor. To je ono što volim kod njega, što pokušavam da ukradem od njega i inkorporiram u moje filmove. Takođe, Fellinijev film je sjajan jer nije savršen. Postoji deo kada vas zaista umori, kada u sebi govorite – hajde dalje, ali onda dođe drugi sjajan deo. Film mora biti nesavršen, baš poput života.“

10. „Muzika je nešto što pojačava naše sentimente. Kada pišem, slušam muziku jer tada imam osećaj da stvaram nešto jako moćno.“

11. „Ne volim filmove u kojima likovi previše pate, više volim Wolt Disney filmove (smeh). U redu je kad pate, ali ne mnogo, a i lenj sam za snimanje tih scena jer su one vrlo naporne. Odlično to radi Scorsese.“

12. „U Sarajevu se osećam kao kod kuće, ja sam veoma tužna osoba i osećam taj sentiment ovde.“

13. „Sva umetnost je na kraju rezultat bola i patnje. Sreća i zabava nisu loši, ali od njih nikada ne nastane umetničko delo zanimljivo srcu.“

14. „Šta bi moji saradnici rekli o radu sa mnom…. Ne znam, verovatno bi nešto slagali. Miran sam 3 sata i onda sam par minuta lud. Teško mi je da radim sa mnogo ljudi. Rekli bi da jako brzo završavam stvari i da imaju mnogo slobodnog vremena u radu sa mnom (smeh).“

15. „Film mora da vas stavi u situaciju da ne razumete ništa. Ako na kraju sve razumete o likovima i radnji za mene su to komercijalni filmovi. Mislim da sa filmovima ne treba da se poistovećujete, to je ono sto rade loši reditelji, treba da promenite svoj pristup gledanja filmu.“

16. „Cinični ljudi su uplašeni od života, to je maska koji stavljaju da bi išli kroz život – plaše se da otkriju istinu da su veoma fragilni.“

17. „Život je neka vrsta – bla, bla, bla. I ispod tog bla, bla, bla – mi živimo. Mi smo heroji sopstvenog života.“