Nekada je postojao radoholizam. Danas postoji rad bez granica koji je još štetniji jer je plod straha, a ne ambicije. Ali, da li je moguće izvući se iz toga?
Meg WaltersAvgust 13, 2025
Jeste li i vi među onima koji ujutru, čim se probude, imaju naviku da proveravaju poslovne mailove na telefonu? Među onima koji ne uzimaju pauzu za ručak, već ostaju zalepljeni za radni sto jer jedenje ispred računara štedi vreme? Ili među onima koji nastavljaju da odgovaraju na mailove na putu sa posla kući i, nakon večere, ponovo sedaju za posao kako bi dovršili sve što nisu uspeli tokom dana, a možda, kad su već kod toga, i odradili nešto unapred za sledeće jutro? Ako je odgovor potvrdan, dobrodošli: zvanično ste postali član kluba „rada bez granica“, čije članove karakterišu praktično beskrajni radni dani.
Ako vas to može utešiti, znajte da ste u dobrom društvu. Microsoftov Work Trend Index pokazuje da je broj sastanaka izvan tradicionalnog radnog vremena od 9 do 18 sati porastao za 153 %, a onih nakon 19 sati za 46 %, dok prosečan zaposlenik pošalje ili primi više od 50 poruka dnevno izvan radnog vremena. Čak je identifikovan i novi „treći vrhunac“ radne aktivnosti, koji se događa oko 22 sata.
„Klasičan beskrajni radni dan počinje oko 6 ujutru, kada zaposleni proverava e-mail samo nekoliko sekundi nakon što otvori oči i pre nego što uopšte pogleda partnera sa kojim deli krevet“, kaže Bree Groff, autorka knjige Today Was Fun: A Book About Work (Seriously). „Što se tiče samog radnog dana, njega karakterišu stalni prekidi i, posledično, ograničena dostupnost vremena za koncentraciju.“ Taj podatak potvrđuje i već spomenuti Microsoftov Work Trend Index, prema kojem radnike u proseku svaka 2 minuta prekine neki sastanak, e-mail ili poruka. „A posao se nastavlja i uveče“, nastavlja Groff. „29 % aktivnih zaposlenih izjavljuje da ne mogu da se odvoje od svog sandučića e-pošte pre 22 sata. I naravno, tu je i rad vikendom, jer nijedan dan zapravo nije ‘neradni’.“
Ali, trenutak: nismo li ušli u eru zdravih radnih navika koje promoviše uvek uticajna Generacija Z? Granice, jasna komunikacija, prioritet mentalnom zdravlju i slične stvari? Nije li Generacija Z uvela prakse poput task-makinga – umeća pretvaranja da ste uvek prezaposleni, zatim quiet quittinga, gde zaposleni namerno smanjuje svoj radni angažman na minimum bez formalnog davanja otkaza, ili pak mikro-penzionisanja, koja se sastoje od uzimanja kraćih ili dužih pauza od posla kako bi se posvetilo nečem drugom, bez nužnog čekanja na tradicionalnu penziju? Činjenica je da, iako Generacija Z teži odbacivanju takozvane hustle culture (kulture izgaranja u kojoj je posao apsolutni prioritet) kao i svih toksičnih modela koji iz nje proizlaze, širenje beskrajnog radnog dana sugeriše da je uticaj te kulture prilično teško iskoreniti.
„Rad bez granica je manje seksi rođak hustle kulture“, kaže Groff. Zapravo, čini se da pojava prvog ukazuje na to da potonja ne samo da još uvek postoji, već se pretvara u nešto još podmuklije. Jer, koliko god štete hustle kultura nanela, ona je barem podrazumevala postojanje cilja: ljudi su se trudili kako bi uspeli, kako bi napredovali u karijeri. Rad bez granica, s druge strane, retko je plod izbora; to je jednostavno prilagođavanje klimi koja vlada u firmi. Proizlazi iz uverenja da se mora raditi unedogled samo da bi se sačuvalo radno mesto. Drugim rečima, ako je prihvatanje radoholičarske kulture bilo poput pokušaja postizanja visokog rezultata u videoigri koja je, iako toksična, bila uzbudljiva i angažujuća, rad bez granica je ekvivalent igri „Uhvati krticu“: to je puka reakcija na uočene pretnje, glupa, teskobna i iscrpljujuća igra.
Ali zašto se to događa? Ako je Generacija Z toliko protiv hustle kulture, kako to da se toliko mladih ljudi nalazi zarobljeno u beskrajnom radnom ciklusu? Prema Groff, sve zavisi od kulture pojedinog radnog mesta: „Nažalost, rad bez granica je zadana kultura u mnogim kompanijama“, objašnjava stručnjakinja. „Ne krivim one koji su se našli u mlinu rada bez granica. Kao pojedincu, teško je suprotstaviti se sistemu koji deluje frenetično i iscrpljujućim ritmom. Drugim rečima, kada svaki dan imate 117 e-mailova u sandučetu, što je prosečan broj prema Microsoftu, šta drugo možete da učinite osim da date sve od sebe da ih pročitate i na njih odgovorite?“
Zaista, jednom kada se na radnom mestu nametne model beskrajnog radnog dana, vrlo je teško distancirati se od njega na individualnom nivou. „Zamislite zaposlenog koji najavi svoju nameru da uzme dvosatnu pauzu poslepodne ili da se isključi u 18 sati, dok ostatak tima radi do kasno u noć“, kaže Groff. „U najmanju ruku, kolege bi ga prozvali lenštinom i sebičnjakom.“
Ipak, štete uzrokovane radom bez granica su opipljive. Groff u tom pogledu spominje:
Ali da li postoji nešto što možemo učiniti kako bismo uspostavili zdravije radno vreme? „Rešavanje problema rada bez granica je složeno, jer je on plod iskrivljenog sistema koji je danas uveliko prevladao“, kaže Groff. „Ali to je takođe problem sa kojim se možemo suočiti, jer govorimo o ljudskom sistemu, a to znači da mi, kao ljudska bića, imamo moć da donosimo drugačije odluke.“
Nažalost, problem bi prvenstveno trebalo rešavati na nivou vodstva. „Na primer, lider je taj koji bi trebao da prilagodi svoja očekivanja radnom vremenu i dostupnim resursima, recimo tako da svoje zahteve komunicira na vreme, umesto u zadnji tren, čime prisiljava članove svog tima da rade unedogled“, kaže Groff. „I opet je lider taj koji bi se trebao da se odupre porivu slanja poruka nakon završetka radnog vremena, dovodeći svoje podređene u situaciju da moraju da odgovore.“ Ovde veštačka inteligencija (AI) može biti od koristi: „Trik je u tome da je iskoristite za upravljanje zadacima tako da zaposleni završe s poslom u 18 sati, umesto da nastave da rade van radnog vremena.“
A što se tiče zaposlenog? Postoji li nešto što oni mogu da učine sa svoje strane? U tom pogledu, Groff predlaže sledeće:
