Hvala ti, živote!

Uvek mi bude teško kada neko umre. Nije to samo iz razloga što me kao čoveka obuzme ogromna tuga, već zato što ne mogu da zamislim da nekoga zaista više nema među nama. Godinama unazad, primetio sam da postajem sve neutešniji, jer ne samo da postajem svedok nečije smrti, već gledam kako celo jedno vreme koje bar još uvek dobro pamtim umire i odlazi u nepovrat. Tako sam se osetio pre neki dan, dok sam na zadnjem sedištu taksija, skrolujući društvene mreže, saznao da je umrla Gabrijela Gabi Novak. Nizale su se njene crno-bele fotografije, jedna za drugom, sve više i više, iz sekunda u sekund, neko je delio svoju tugu i inserte i delove pesama sa emotikonom slomljenog srca. Zamolio sam taksistu da se povežem sa njegovim zvučnikom i da ako je moguće zajedno odslušamo jednu od njenih pesama umesto minuta ćutanja. I tako je krenula “Sve što znaš o meni” jedna od mojih omiljenih. 

Leto je čudno godišnje doba za umiranje, zar ne? Mislim, ruku na srce, nije ni jedno, ali zima i jesen ipak bolje podnose suze od uzavrelih meseci kada mislimo da ništa ružno ne može da se desi. Kada se nedavno desila tragična smrt velikog jazz muzičara Matije Dedića, razmišljao sam samo o njoj, u glavi mi je bilo šta sada radi njegova majka u staračkom domu, ko je došao da joj saopšti tu užasnu vest, kako je Gabi Novak sada nakon što je izgubila sve one koje je toliko volela, kakav je osećaj ostati potpuno sam na ovom svetu? I sada, nakon dva meseca, i njeno srce je zauvek stalo.

Međutim, mislim da velike dive ipak ne umiru — one se polako gase, kao svetla pozornice posle poslednje pesme. Odlaze tek kada publika prestane da ih doziva, a u slučaju Gabi Novak, smrt definitivno nije kraj, ona je samo početak njene besmrtnosti. 

Jednostavno, postoje godine koje se ne mere kalendarom, već pesmama. Tadašnje jugoslovenske pozornice bile su mesto na kojima je svaka reč imala težinu jer je bila izgovorena iz stomaka, ne iz kalkulacije. U jednom takvom vremenu počela je i karijera Gabi Novak. Uprkos teškim životnim okolnostima, Gabi je, uz majčinu ljubav i podršku, pronašla svoje mesto u muzici. Svoj izvanredan talenat pokazala je kao članica OKUD-a Jože Vlahović, a svoj prvi posao pronašla je u Zagreb filmu kao prepisivačica, da bi kasnije posuđivala glas animiranim filmovima. Sudbina ju je nekako odmah sprovela do scene, pa joj je tako jedna novogodišnja proslava donela prve javne nastupe i otvorila vrata uspešne muzičke karijere. Svoju veliku ljubav, a kasnije i supruga Arsena Dedića, upoznala je 1958. godine ispred televizijskog studija u Zagreba. Njihova veza nije bila ljubav na prvi pogled, već se polako i sigurno razvijala kroz godine prijateljstva, zajedničkih muzičkih saradnji i nežnih osećanja. On je napisao veliki broj kompozicija za nju, a njihova simbioza poslovnog i privatnog života bilo je nešto zaista posebno. 

Ja ne mogu ni da zamislim razmene njihove slave. Pokušajte da stvorite tu situaciju u glavi u kojoj se dvoje nadarenih ljudi “slučajno” pronalaze, zaljubljuju i ludo vole, nerazdvojeni pored partitura, dovršavaju jedni drugom rečenice i strofe, bez potrebe da objašnjavaju šta je ko mislio ili želeo da kaže….

Prosto, sigurno su mogli sve – uz pomoć klavira i glasa. Oni su sasvim sigurno bili mnogo više od bračnog para, kao jedno svemoguće biće koji su na tako dobar način znali uhvatiti duh vremena i pretvoriti ga u večnost. Nostalgija za tim godinama nije samo tuga za izgubljenim vremenom. To je sećanje na period kada je umetnost disala punim plućima, kada su pesme imale dušu, a ljudi vreme da je čuju. To je zapravo jedna prijatna melanholija koja ne traži povratak, nego zahvalnost što smo postojali u tom svetu — makar i samo kroz priče, ploče, stare plakate i požutela pisma. Mene glas Gabi Novak podseća na sve to, vraća me poput time machine u neke glamurozne večeri kojih više nema kada se znao red, kada se vodilo računa, kada niste mogli da stenete pred kamere ako niste uber nadareni ili ukoliko nemate šta da kažete. Njen celokupni opus, posvećen temama ljubavi i jakih emocija gotovo da ne postoji prilika kada ne može da se sluša. Iako tužne i melanholične melodije koje stvarala vode vas direktno u srž strasti, uvlače vas u vatru, u požar emocija i pred sam kraj refrena, poput spasioca vas izvlače i daju vam neobjašnjivu nadu da je moguće preživeti apsolutno sve, pa i te najgore trenutke kada patimo zbog ljubavi. Za nekog ko je sa takvim žarom i setom otpevao evergreen hit “Pamtim samo sretne dane”, siguran sam da život nije bio lak i da ga poznaje sasvim dobro u svakom smislu te reči. Međutim, u njenim pesmama nije bilo žurbe za refrenom niti potrebe da publiku osvoji brzinom — ona bi osvojala pauzama. Iščekivanje. Stanka između dva stiha bila je jednako važna kao i sam stih. U toj pauzi mogli ste da čujete sopstveno srce, šum grada ispod prozora, i možda, ako ste imali sreće, dah osobe do koje vam je stalo.

I baš kao što naslov jednog njenog albuma glasi “Pjesma je moj život”, Gabi Novak je zaista bila posvećena muzici sve do samog kraja. Kada god ste imali priliku da je vidite ili da je slušate, znali ste da ne pravi kompromise, da živi svaki delić svoje pesme i da vam se poverava sa scene kao da se oduvek znate. Upravo ta intimnost, ta esencija iskrenosti koja krasi svaki njen nastup, koncert ili interpretaciju najveća je vrednost celokupnog opusa Gabi Novak. Hvala ti živote, na tome.