O prednostima solo putovanja, i lekcijama koje je tokom njih naučila, razgovarali smo sa Tinkom Kalajžić koja je sama proputovala zemlje poput Brazila, Indije i Nepala.
Tina KovačičekAvgust 4, 2025
Moja prva prava solo avantura dogodila se u Bangkoku gde sam sletela bez jasnog plana, sa rancem na leđima i tremom u želucu. Bio je to moj test hrabrosti i snalažljivosti, koji je vrlo brzo prerastao u životni stil, govori mi Tinka Kalajžić čija putovanja pratim već godinama. Ona se, kao i mnogi koji su se otisnuli na solo putovanja, zasitila čekanja da se drugi organizuju. U jednom trenutku jednostavno sam izgubila strpljenje i bukirala tu avionsku kartu. Priznaje mi da su je na početku mučile sumnje i pitanja poput Jesi li ti normalna? Šta ti je ovo trebalo?, ali onda su stvari počele da se slažu i malo po malo, putnička magija je počela da deluje. Nakon više od decenije lutanja svetom, ponekad me uhvati nostalgija za onim osećajem kad nešto doživljavaš prvi put, mislim da se takvi trenuci više nikad neće ponoviti na isti način. Onaj prvi susret sa svetom, kad ti je sve zanimljivo i intrigantno, a ti potpuno naivna, neiskusna i beskrajno otvorena prema svemu. Što može biti predivno, ali i opasno, u zavisnosti od situacije.
Odmah joj postavljam i pitanje postoji li mit o ženskim putovanjima kao opasnima i da li je vreme da ga srušimo? Istina je da rizici postoje, ali oni postoje i u vašem kvartu. Ključno je biti oprezna, ali ne i paranoična, i ostati otvorena za lepotu susreta, spontanosti i iskustava koje ti takvo putovanje može doneti. Putovanja za mnoge ostaju najlepši oblik učenja, Tinka i ja se slažemo u tome, pri čemu solo putovanja pružaju svojevrsnu slobodu koju nećete osetiti ako putujete u grupi. Nakon prve solo avanture, punih pet godina sam svake zime odlazila negde daleko, često bez tačnog plana, i ostajala na putu po nekoliko meseci do pola godine, priča mi Tinka koja je na jednom od putovanja upoznala svog sadašnjeg partnera, Argentinca Juliana, koji je živeo sličnim nomadskim načinom, pa su se iz solo putnika pretvorili u putnike u paru. Međutim, uprkos tome, Tinka i dalje neguje svoja solo putovanja. Ove godine mi se u život uvukla jedna duža solo epizoda, tri meseca Brazila, i bilo je zanimljivo prisetiti se kako je to kad si sama na putu. Baš zato bila mi je idealna sagovornica na temu zašto solo putovanje često može ispasti bolje nego kada putujete u grupi.
Privatna arhiva
Ono najposebnije kod solo putovanja je što nikada ne znaš kako će se razviti. Ne možeš da predvidiš koga ćeš sve sresti, kuda će te put odvesti i kakva će se vrata otvoriti samo zato što si u tom trenutku bila otvorena za razgovor, pogled ili kratki kompliment. Meni se redovno događalo da krenem u jednom smeru, a onda susret sa potpuno nepoznatom osobom preokrene ceo plan. U Kostarici sam, na putu prema Montezumi, srela čoveka koji mi je usput spomenuo Santa Teresu – zvučalo je toliko dobro da sam u istom trenutku promenila smer. Na kraju sam tamo ostala tri meseca jer jednostavno nisam mogla da odem. U Indiji, nakon ležernog razgovora na plaži, umesto planirane posete severu, završila sam na desetodnevnoj Vipassani – i do danas ne znam kako sam izdržala svih 10 dana u ćutanju. U Brazilu su me nepoznati ljudi pozvali kod sebe kući i ugostili kao da sam član porodice, a nismo imali ni jednog zajedničkog poznanika. Kada putujem sa partnerom, takve situacije gotovo da se ne događaju. Niti ja imam toliko potrebu da prilazim drugima, a ni drugi meni.
Solo putovanja su oslobađajuća jer ti omogućuju da u potpunosti pratiš isključivo svoj ritam. Budiš se kad želiš, ne kad onom drugom odgovara. Jedeš kad si ti gladna, ne kad ogladne ljudi oko tebe. Menjaš planove kako god ti dođe bez ikakvog pojašnjenja i opravdavanja… Radiš tačno ono što ti u tom trenutku želiš, bez prilagođavanja tuđim željama, raspoloženjima ili tempu, što može biti posebno iscrpljujuće kada si deo veće grupe. Nekome to možda može zvučati sebično, ali dok ne iskusiš putovanje u solo aranžmanu, teško možeš osvestiti koliko često, čak i nesvesno, u društvu pristaješ na stvari koje ti uopšte ne odgovaraju. Ali eto Kad već svi idu, ići ću i ja… ili Kad već oni to toliko žele, prilagodiću se... Jednom kad osetiš kako izgleda kada je baš sve po tvom, često postane izazovno vratiti se grupi i prilagođavati konstantno drugima.
Privatna arhiva
Učiš se snalažljivosti. Kako dogovoriti prevoz dok je jezična barijera na snazi? Kako pronaći smeštaj usred noći bez pristupa internetu? Kako preživeti sa 3 dolara u džepu u kolumbijskom selu u kojem ATM ne radi, a ti okružena džunglom i narkotrafikantima pri čemu brodovi ne voze nedelju dana dok se more ne smiri? Kako rešiti izgubljeni prtljag na aerodromu? Šta uraditi kad dobiješ vaške u hostelu, a nema pored tebe mame koja ti raščešljava kosu iznad lavandina? Kako doći k sebi kad se razboliš i goriš sa temperaturom 41, a spavaš u hostelskoj sobi sa još 15 glasnih backpackera? I takvih situacija milion. A sve ih nekako na kraju ipak rešiš… Jer nemaš nikoga na koga možeš da prebaciš tu odgovornost. A na kraju shvatiš da te svaka od tih priča barem malo izgradila i da u sebi imaš snagu, prilagodljivost i domišljatost koje možda nisi bila ni svesna.
Na solo putovanjima naučiš da imaš poverenja, ne samo u sebe, već i u druge. I to često u potpune strance. Ljude koji ti pruže ruku kad si izgubljena, ponude ti prevoz, pozovu te u svoj dom, objasne ti gde si pogrešila put ili ti poklone ono što ti u tom trenutku najviše treba. U svetu prepunom vesti o opasnostima i nepoverenju, solo putovanja ti pokažu da su ljudi, u svojoj srži, često dobronamerni i spremni da pomognu. I svaki put kad ti netko spasi dan ne tražeći ništa zauzvrat, nešto se u tebi omekša. Povratiš veru u ljude. U ljudskost. U to da nisi sama, čak ni kad jesi. Nikada neću zaboraviti trenutak u Nepalu, kad je zemlju pogodio zemljotres jačine 7,9 po Richteru. Prvi put u životu stvarno sam osetila šta znači glad. I tada mi je prišao jedan Nepalac, podelio sa mnom jedinu jabuku i malo vode, iako je kraj sebe imao celu porodicu, a niko nije znao koliko ćemo još ostati na tom mestu dok se tlo ponovo ne smiri. Takvi postupci ostaju sa tobom zauvek.
Kad putuješ sam, svet posmatraš pažljivije – bez distrakcija, slušaš ljude, upijaš postupke i ritam mesta. U tišini primećuješ detalje koje bi inače propustio. Ta usmerenost otvara vrata različitim životnim pričama, podstičući dublje razumevanje i empatiju, posebno prema onima koji nemaju priliku da putuju. Solo putovanja tako ne obogaćuju samo tebe, već i tvoju društvenu svest, podstičući zahvalnost, saosećanje i smanjenje predrasuda.
Solo putovanja su savršena prilika da kreneš dublje da kopaš po sebi. Bez distrakcija, bez poznatih ljudi, bez automatizma svakodnevice. Krećeš na nepoznatom terenu iz nule i ne događa ti se toliko da nesvesno igraš uloge koje ljudi od tebe očekuju. U tišini solo putovanja počneš da primećuješ sopstvene obrasce – strahove, nesigurnosti, snagu, hrabrost, intuiciju. Nema nikoga da preuzme razgovor, odluku, organizaciju, sve dolazi od tebe. Počneš nekako spontano više da budeš u kontaktu sa sopstvenim unutrašnjim glasom. I kad ga jednom prepoznaš, teško ga je ignorisati kad se vratiš kući.
Privatna arhiva
Na solo putovanjima prirodno se otvoriš učenju jer si stalno uronjena u nepoznato. Učenje jezika postaje nužno – kako bi naručila hranu, rezervisala smeštaj ili zahvalila na gostoprimstvu. S vremenom, to malo znanja otvara vrata i srca, pa poželiš da naučiš još. Sama provodiš više vremena sa lokalnim ljudima, posmatraš njihove navike i vrednosti, učiš da kuvaš njihova jela, slušaš priče koje turističke grupe nikad ne bi čule. Kad nemaš svoje ljude oko sebe, prirodnije se uklopiš – ne kao posmatrač, već kao učesnik. I to je najveće bogatstvo solo putovanja.
Kad si sama u svetu, gubiš potrebu da sve filtriraš kroz poznato. Prestaneš da nosiš „naočare“ kulture iz koje dolaziš i počneš da gledaš stvarnost onakvom kakva jeste – drugačija, neobična, ponekad zbunjujuća, ali i fascinantna. Više ne upoređuješ stalno „kako je kod nas“, već posmatraš i učiš: kako ljudi ovde komuniciraju, vole, žive svakodnevicu, poštuju prirodu, odgajaju decu ili rešavaju konflikte. Tvoj svet se širi jer shvatiš da ne postoji jedan „ispravan“ način života. Ta spoznaja te menja iz temelja – postaješ otvorenija, tolerantnija, znatiželjnija. I kad se vratiš kući, neke stvari više ne uzimaš zdravo za gotovo jer znaš da se može i drugačije.
