Već tri nedelje vozim rolere svakog dana. Ovo su promene koje sam uočila

„Nastavljam da trčim u svom udobnom, ručno izgrađenom vakumu, u svojoj nostalgičnoj tišini. I to je prilično divna stvar. Bez obzira na to šta bilo ko drugi kaže“, napisao je Haruki Murakami u svojoj knjizi What I Talk About When I Talk About Running. Ja nisam neko ko trči. Štaviše, moglo bi se reći da sam celi život prezirala trčanje. Ali uprkos tome, ovu knjigu sam upila u jednom dahu, jer citati koje Murakami u njoj deli sa čitaocima mogu da se primene na celi život, a ne samo na trčanje. Takođe, nakon čitanja, razumem piščevu potrebu za trčanjem. Razumem nagon za bavljenje fizičkom aktivnošću koja nas čupa iz naše zone komfora i tera da svaki dan dođemo kao bolja verzija sebe.

Nikada nisam bila neki vrsni sportista, ali čim se nekoliko dana krećem manje nego obično, počinjem da primetim umor i ukočenost u telu. A zatim me obliva nervoza. Kao da me ujede luda bubica koja me tera da se pod hitno pokrenem. Tokom godina probala sam mnoge aktivnosti od joge i pilatesa do vežbi sa tegovima i vožnje bicikla, a vremenom sam shvatila da je upravo raznovrsnost ono što mi je potrebno da ostanem disciplinovana kada je u pitanju vežbanje. A u poslednje vreme, umorna od svih vežbi koje sam ponovila stotinu puta, odlučila sam se da se vratim jednoj od svojih prvih ljubavi – vožnji rolera. Rolere godinama vozim relativno često, ali u poslednjih mesec dana ka njima sam gravitirala više nego prema bilo kojoj drugoj vežbi i vozila ih svaki dan. I da, to je jedna od najboljih odluka koje sam napravila.

Svakog leta me, bez greške, obuzme melanholija, ili summertime sadness. Naravno, to se retko dešava u periodu kada sam negde blizu obale, ali čim se na neko vreme nađem zarobljena u gradu, gde sunce topi asfalt i u vazduhu se ne oseti so, obuzimaju me negativne misli. Tako sam jedne večeri, prezasićena sadržajem sa mobilnog telefona i mračnim mislima iz sopstvenog uma, a previše rastresena da čitam, odlučila da stavim slušalice u uši i obiđem nekoliko krugova na rolerima. Rezultat? Kući sam se vratila kao preporođena, umorna ali zadovoljna, a u glavi mi se vrteo onaj trend sa društvenih mreža: I almost forgot that this was the whole point.

Getty Images

Prednosti vožnje rolera za mentalno zdravlje

Iako sam uglavnom slušala Lorde, muzičarku koja definitivno nije poznata po najpozitivnijim tekstovima, njen glas koji sam volela celi život u kombinaciji sa osećajem slobode koji je neminovan kada klizite na rolerima bili su sve što mi je bilo potrebno. Poslednjih nekoliko dana čak je i vreme bilo na mojoj strani, noći su bile poprilično sveže i ja sam jedva čekala zalazak sunca i pad temperatura s kojim bih se uputila u vožnju rolera. Nakon vožnje, kao i sa svakom fizičkom aktivnošću koja ubrzava otkucaje srca, osećala sam se kao da stres napušta moje telo i ostavlja me u savršenom, bezbrižnom stanju. Kardio aktivnosti poput rolera podstiču lučenje endorfina, hormona sreće, zbog čega je to verovatno najbolji izbor vežbe za dane kada se ne osećate preterano raspoloženo. I ja zaista mogu da potvrdim da se nakon treninga uvek osećam bolje. Takođe, vožnja rolera zahteva da budete prisutni u trenutku, a ne zarobljeni u mislima i to-do listama, zbog čega ova vežba pomaže u smanjivanju anksioznosti. (U šta sam se uverila odlazeći na rolere u trenucima kada sam se osećala posebno rastreseno.)

Prednosti vožnje rolera za fizičko zdravlje

Rolerima sam se vratila zbog mentalnog opterećenja, a s redovnom vožnjom sam počela da primećujem i fizičke rezultate – prava win-win situacija. Da li ste znali da u toku vožnje rolera aktiviramo više od osam većih mišićnih grupa? Naravno, fokus je na donjem delu tela, zbog čega je vožnja rolera savršena vežba za sve koji žele da toniraju mišiće na nogama, ali ne treba zaboraviti ni da se u toku vežbanja aktiviraju i mišići trupa. Vožnja rolera neće sama tonirati stomak, ali može pomoći u njegovom učvršćivanju, jer je u toku vežbanja fokus na održavanju ravnoteže. Već nakon sedam uzastopnih dana vožnje, primetila sam da su mi mišići na nogama izraženiji, ali nisu bili bolni, kako obično bude nakon vežbi snage, ma koliko se istezala nakon treninga. Takođe, vožnja rolera stavlja manji pritisak na zglobove od trčanja, zbog čega je odlična alternativa za sve koji ne vole da trče – oprosti, Murakami!

Razlog zbog kog sam vožnju rolera uporedila s trčanjem jeste taj što sam iz dana u dan sebi postavljala veće ciljeve. Više krugova. Brža vožnja. Sitni pomaci svakog dana. To ne samo da mi je pomoglo da se fizički osećam jače i zdravije, nego je vožnju rolera učinilo beskrajno zabavnom, jer je postala poput malog dnevnog izazova, nakon kog se osećam sveže i srećno. Baš poput Murakamija, osećala sam se da sam izgradila svoj mali vakum, mentalni prostor u koji mogu da odem kada mi je potrebno da se iščupam iz haosa sopstvenih misli i svakodnevnog života. A ako taj duševni mir dolazi ruku pod ruku s izvajanim nogama, mislim da je svima jasno zašto je baš vožnja rolera idealna letnja aktivnost.