Kakve veze drvo smokve i Sylvia Plath imaju sa Gen Z snovima?

I’ve been tearing around in my fucking night gown, 24/7 Sylvia Plath, peva Lana Del Rey u jednoj od meni omiljenih pesama, Hope is a dangerous thing for a woman like me to have – but i have it. Upravo ovi stihovi bili su moja karta za plovidbu u svet Sylvie Plath, spisateljice i pesnikinje melanholičnije i od Lane – i bila sam očarana. Ne znam da li se išta ostavlja isti utisak na jednu devojku kao što je činjenica da i neka druga takođe prolazi kroz slične boljke. Nedugo nakon čitanja njene poezije, koja je tako očigledno inspirisala stvaralaštvo Lane Del Rey, uzela sam da čitam The Bell Jar, preveden kao Pod staklenim zvonom, zaista potresan roman o tome šta znači biti žena i boriti se sa dihotomijom društvenih pritisaka i sopstvenih očekivanja. I mnogo mi se dopao.

Plathin roman prati devetnaestogodišnju Esther Greenwood, studentkinju koja je upravo dobila praksu u prestižnom njujorškom magazinu. Međutim, ono što je u početku delovalo kao uzbudljivi život odraslih, polako se pretvara u noćnu moru usled mnoštva očekivanja koje društvo ima od ove mlade žene, a koja se sukobljavaju s njenim željama i snovima. „Videla sam svoj život kako se grana preda mnom, poput zelenog smokvinog drveta iz priče“, piše Sylvia, nabrajajući različite životne puteve kojima njena protagonistkinja Esther može da krene. Od uspešne književne karijere, preko posla u uredništvu, do srećne porodice, ona vidi sve opcije onoga što može da postane u budućnosti. Međutim, preopterećena raznolikom mogućnostu izbora, na kraju se ne odlučuje ni za šta. „Videla sam sebe kako sedim u dnu ove smokve i umirem od gladi, samo zato što nisam mogla da se odlučim koju od smokvi ću da izaberem.“ I ova predivna, teška metafora, naročito rezonuje s generacijom Z, mladim ljudima koji u svojim dvadesetim već žale za propuštenim prilikama, deleći svoja razmišljanja na društvenim mrežama.

Povezano: Quarter-life crisis, FOMO i druge anksiozne agonije

Courtesy of Warner Bros.

Danas me ova metafora pogađa mnogo više nego kada sam prvi put pročitala The Bell Jar, jer tada kao da sam bila odlučnija i sigurnija u to što budućnost nosi. Sada sa 24 godine, kao da već primetim posledice propuštenih prilika, nošena sveobuzimajućim utiskom da sam si odlukama koje sam donela pre par godina zacementirala budućnost. To je to, moja smokva, a sad s njom mogu jedino da pravim pite. Ipak, s druge strane verujem da sam još mlada, da imam vremena da probam sve što poželim i da nikada zapravo nije kasno za potpunu promenu. I baš ta dvojakost, strah i nada koji se u mojim mislima prepliću kao u gore pomenutoj pesmi Lane Del Rey, čini da se osećam bespomoćno i da ne radim ništa po pitanju ovih osećanja. Sylvia je ovom slikovitom metaforom uspela savršeno da dočara težinu nesigurne budućnosti, snova i želja koje se gube pod pritiskom društvenih (i sopstvenih) očekivanja, koje nas stežu poput čvora na želucu ne dozvoljavajući nam da okusimo nijednu od smokvi pred nama.

Mrzim što ne mogu da ne znam svaki jezik na svetu, završim svaki fakultet, pogledam svaki film ikada snimljen, upoznam sve ljude, pročitam svaku knjigu ikada, imam 10 karijera i sviram sve instrumente. Takve i slične natpise (prečesto) viđam na društvenim mrežama i redovno ih podelim sa svojim prijateljicama, jer baš poput ovih korisnika, i mi se osećamo isto. Sve imamo bar 3 jezika otvorena na Duolingu i streak koji zamrzavamo već 5 dana, jer od posla, fakulteta, vežbanja, druženja, veza i raskida ne stižemo da rešimo kako se na italijanskom kaže „Tvoja mačka pije kafu“. (Il tuo gatto beve il caffè, za sve koje zanima.) U vreme kada kao mlade žene imamo toliko mogućnosti, vrlo je lako izgubiti se u kovitlacu onoga što same želimo i onoga što drugi očekuju od nas. A uvek postoji i taj strah da ćemo za 30 godina pogledati unazad u svoj život i poželeti da smo sve uradili u potpunosti drukčije.

Courtesy of Touchstone Pictures

Kao da nam, kao što je bio slučaj s Esther, sopstveni potencijal zabija nož u leđa. One najsrećnije od nas odabraće svoju smokvu, ni ne znajući da sa njom konzumiraju i crva koji će kroz par meseci da joj šapuće da je smokva na višoj grani bila slađa. A nikada nećemo znati da li je zapravo tako. I zanimljivo je upravo to što ova metafora kao da nije zaobišla nikoga – The Bell Jar čita i Sabrina Carpenter, i ja iskreno ne mogu da zamislim da ona razmišlja o tome da je negde pogrešila u svojim izborima, dok puni arene i nosi couture kreacije krojene po meri, ali možda bi ona baš volela da piše za Vogue ili da poput Nare Smith pravi domaće žitarice i Coca Colu, dok se njena deca igraju u dvorištu sa suprugom koji uvek ima čačkalicu u ustima.

Paraliza izbora je jedna od velikih boljki današnjice, a ne reflektuje se samo na tome koju kafu ćemo danas izabrati – za šta, usput rečeno, meni takođe treba 10 minuta da presudim, jer šta ako naručim macchiatto, a danas bi mi cappuccino baš lepo legao? Međutim, preplavljene strahom i anksioznošću prouzrokovanim očekivanjima drušva, ponekad zaboravljamo da je količina izbora koju imamo danas zapravo privilegija. Brojne žene pre nas borile su se upravo za to da mi danas možemo da budemo šta god poželimo: astronautkinje, domaćice, umetnice, dizajnerke, uzgajivačice koza, majke, otkačene tetke iz inostranstva… Mogućnosti su gotovo beskonačne. A odlučiti se za bilo šta osim za ono što istinski želimo i osećamo u datom trenutku bilo bi nepošteno prema ženama koje su došle pre nas i pred sobom nisu imale toliko opcija.

Sofie Rasmussen

Ono što Plath ne pominje u svom romanu, i za šta sam ja naučila da je jedini način za nositi se s ovom teskobom, jeste spoznaja da je vremena sasvim dovoljno i da u bilo kom trenutku svog života možemo da počnemo ispočetka. Ne trebamo da budemo robovi svojih odluka i ne treba da se stavljamo u jedan kalup, ma koliko to društvo želelo od nas. Istina je, ne možemo da pojedemo baš svaku smokvu na svetu, ali mislim da u toku života možemo da sakupimo jednu lepu korpicu voćki, nošene onim što nama deluje kao pravi izbor.