Sve što mi je trebalo da prekinem toksičnu vezu sa hranom

Čudno mi je da razmišljam o hrani kao nečemu toksičnom, pogotovo kad je reč o onoj ukusnoj. Neupitno je da su određene zalihe kalorija i masnoća, našem telu nužne. Lipidi ne služe samo kao izvor energije. Oni u našem telu imaju razne važne uloge. Neophodni su za funkcionisanje nervnog sistema, obavijaju i grade našu kožu i deo su mnogih metaboličkih procesa. Iako nam masnoće i šećer prve padaju na pamet kad se govori o toksičnom odnosu sa hranom, ovde je reč o nečemu mnogo širem. Toksičan odnos sa hranom nema veze sa kalorijama – on je u glavi.

Oduvek osećam posebnu ljubav prema hrani. Jedna sam od onih osoba koje kuvanje smiruje. Ispitni rokovi u studentskim danima uvek su bili popraćeni mojim eksperimentima u kuhinji – nekad uspešnima, u kojima je cela porodica uživala, a ponekad takvima da su završili u smeću.

Međutim, kuvanje mi je pomagalo da se fokusiram na nešto rešivo i pod mojom kontrolom, što je rezultiralo opuštanjem. Na moju žalost, taj odnos prema hrani kao metodi opuštanja, s vremenom se promenio, na gore.

Photo: Gabriela Rubino

Godinama sam se borila sa svojim porivima za hranom. Listala sam stranice knjiga u potrazi za kontrolom gladi. Pogledala sam sate i sate videa sa savetima o glukozi, kako se ponaša u telu i što sve možemo učiniti kako bismo ugasili tu želju za hranom kontrolišući glukozu. Iako su neki saveti delovali, barem na kratko, stvari nisu bile pod mojom kontrolom dok nisam postala svesna odakle dolazi ta moja iznenadna glad.

Mentalna glad

Čest uzrok moje želje za hranom nije biološke, nego psihološke prirode. Svaka nervoza rezultirala bi razmišljanjem o čokoladi. Situacije koje su mi bile nelagodne podstakle bi me na razmišljanje o omiljenoj pizzi. Moj mozak nastojao je da svaku neprijatnu emociju ugasi ugljenim hidratima i glukozom. „Evolucijski gledano, ljudski mozak se razvijao tako da traži sigurnost i izbegava bol. Hrana, posebno ona bogata ugljenim hidratima i mastima, kroz istoriju je bila ograničen resurs, pa je postala jedno od osnovnih sredstava kojima mozak postiže osećaj prijatnosti i stabilnosti“, objašnjava mi Anđela Đinđić, doktorka psihologije, specijalizovana za odnos sa hranom i mentalnim zdravljem koje može biti narušeno zbog iste.

Poveznica između emocija i hrane takođe je socijalno i kulturno uslovljena. „Osim toga, potpuno je prihvaćeno da za hranu vežemo emocije: slavimo rođendane tortom, tešimo se čokoladom, povezujemo se sa drugima uz večeru. Upravo zato smo skloniji da koristimo hranu ne samo za zadovoljavanje fizičke gladi nego i kao sredstvo za nošenje sa neprijatnim, ali i prijatnim emocijama. Kad smo pod stresom na poslu, posegnemo za grickalicama. Kad smo usamljeni, naručimo pizzu ‘za utehu’. Nakon napornog dana otvorimo frižider ne zato što smo gladni, već zato što tražimo trenutak mira“, dodaje psihološkinja.

Photo: Lauren Mayfield

Postanite svesni emocionalnih okidača

Upravo tako bilo je i kod mene. Čak bi i mali izvori nelagode podstakli moj um na mentalno kopanje po frižideru. Komplikovan e-mail na koji mi se ne odgovara? Moje misli me podsećaju da bih mogla da pojedem onu čokoladicu za krizne situacije. Izrazito težak i dug dan? Vreme je za hamburger. Ima proteina, zar ne? Utoljena mentalna glad bi zapravo rezultirala grižom savesti. Osećala sam kao da moje telo upravlja mnom, umesto da ja upravljam njime. „Takve situacije ne treba osuđivati, već razumeti. One su pokazatelji da se iza ponašanja kriju dublje emocionalne potrebe“, objašnjava Anđela. 

Kad sam počela da proučavam svoje misli i primećujem obrasce pojavljivanja i iznenadne gladi, moje telo kao da je shvatilo da nema nikakve biološke osnove za glad i ona bi u tom trenutku nestala. Odjednom mi je postalo lako da upravljam tom lažnom glađu.

„Prvi korak prema zdravijem odnosu sa hranom jeste osvešćivanje. Tek kada postanemo svesni sopstvenih obrazaca zbog kojih posežemo za hranom, možemo da započnemo proces promene. Baš kao što si ti doživela ‘aha-moment’ kada si shvatila da je tvoj osećaj gladi u glavi – mentalni i emocionalni osećaj neprijatnosti koji si pokušavala da umiriš“, ističe Anđela i dodaje da osim tog trenutka osvešćivanja, postoji još jedan ključni faktor u upravljanju toksičnim odnosom sa hranom. „Važno je naglasiti da obrasci ponašanja u odnosu sa hranom nisu urođeni. Oni su naučeni i kao takvi mogu se promeniti“, naglašava doktorka psihologije.

Photo: Emerald Anna

Saveti za prekid toksičnog odnosa sa hranom

Nakon što osvestite koji su psihološki trenuci vaši okidači za hranom, posebno onom as malo nutritivne vrednosti, Anđela preporučuje još šest saveta kako prekinuti toksičan odnos sa hranom:

1. Filtrirajte informacije o ishrani: Ne pratite svaki trend sa društvenih mreža. 
2. Jedite svesno: poslužite sebi hranu, sedite za sto, umirite um i telo i usmerite pažnju na ono što jedete.
3. Ne preskačite obroke: Redovnost je temelj biološke i emocionalne stabilnosti.
4. Ne delite hranu na „dobru“ i „lošu“: Hrana nema moralnu vrednost.
5. Zaboravite na dijete: Umesto restrikcija, negujte odnos u kojem hrana postaje sredstvo brige, a ne kazne.
6. Učite da prepoznate različite vrste gladi: To je vjština koja se razvija i jača kroz praksu.

Takođe, osvestite da ovaj proces nije jednostavan i ne morate sami da prolazite kroz njega. Dobro je obratiti se stručnjaku za pomoć dok odnos prema hrani nije preuzeo kontrolu nad vašim životom. Ponekad nam nedostaje razumevanje od osoba iz naše svakodnevice, ali nemojte se time obeshrabriti. Podeliti svoje iskustvo sa osobom koja će vas saslušati, podržati i ne osuđivati, može biti prvi korak da se suočite sa problemom i naučite kako da ga rešite.