Nakon povratka sa otvaranja u Splitu, Vlasta Delimar sela je sa Josipom Bubaš i podelila svoje misli o starenju, seksualnosti i autentičnim iskustvima tela. Fotografije: MARKO SUVIĆ
Rad Vlaste Delimar poznavala sam, naravno, i pre nego što sam je lično upoznala kada me je pozvala da učestvujem u njenom performansu „Dolina“. To je bilo izazovno i intenzivno, urodilo je iskrenim i beskompromisnim performansom, ali i odnosom koji nastavljamo tokom godina. Vlasta je hrabra, ponekad hirovita, posvećena, no pre svega osoba koja pomaže, sluša i nema straha ni pred sistemom ni pred biologijom. Nalazimo se u Zagrebačkom plesnom centru, u koji ulazi u jarkozelenoj košulji i matching naočarama. Dugo se nismo videle i razgovor pomalo luta između ličnog i profesionalnog, baš kao što luta i naša koncentracija koja pokušava da se prilagodi prvim letnjim vrućinama.
Josipa: Hvala ti što si došla u Zagrebački plesni centar. Znam da ti baš i nije bilo praktično s obzirom na to da pripremaš novi performans. Stalno si aktivna. Kako si, šta te zanima sada?
Vlasta: Nisam baš dobro, pre devet dana mi je uginuo pas i jednostavno ne mogu to još uvek da prihvatim. Na racionalnom nivou, ok, ali na emotivnom nivou to je katastrofalno za mene. Za mene je to bio natprirodan odnos zato što je životinja vrlo iskreno biće zahvaljujući kojem čovek može svašta da nauči. Uz to, prošle nedelje sam bila u Splitu, gde sam imala predstavljanje rada kroz filmove i performans u izlogu galerije Galić. Izvela sam „Pravo na orgazam nakon 69“ budući da sam sad u toj fazi. Bilo je predivno, dugo nisam doživela takav razgovor sa publikom nakon otvaranja. Ostali smo u razgovoru i raspravi još nekih dva sata, dok nisam rekla da više ne mogu, ali bilo je stvarno vrlo, vrlo konstruktivno za publiku, vrlo edukativno. Bilo je dosta mladih sa Akademije, pretežno devojaka, što mi je bilo jako drago. A performans je isti kao i „Pravo na orgazam iznad 60“, samo što sada imam više godina. Uvek se odvija u javnom prostoru, u nekom izlogu. Stojim u izlogu odevena i držim u ruci papir na kojem piše ta rečenica: „Pravo na orgazam nakon 69“, u ovom slučaju. Do sada je to za mene jedan od uspešnijih performansa i jedan od performansa kojem je publika najviše naklonjena. Nema ružnih reakcija i komentara.
Josipa: Misliš li da nema negativnih reakcija zato što ljudi danas drugačije pristupaju seksualnosti, zato što nema eksplicitne golotinje ili zbog važnosti same teme? Mislim da si, na našoj sceni, prva otvorila ta pitanja.
Vlasta: Čini mi se da sam zaista otvorila jedno važno pitanje. Prilazile su mi žene koje bi mi zahvaljivale na tome što guram tu problematiku jer se o tome baš ne priča. Seksualnost u starijoj dobi je na neki način tabu tema ili izaziva zaziranje. Stvarno mislim da je to razlog zašto mi i žene i muškarci daju podršku.
Josipa: U tvome radu mi je zanimljivo to što vrlo dosledno polaziš uvek od sebe, baviš se sopstvenim iskustvom. Sada je to orgazam u starijim godinama, u nekom trenutku to je bila trudnoća, pa ljubavna ili seksualna iskustva, a zajedno smo radile i projekat kojim si takođe otvorila temu o kojoj je kasnije počelo više da se razgovara u javnosti, a to je porodično nasilje. Iako teme vučeš isključivo iz sopstvenog iskustva, ipak kao da „namirišeš“ stvari koje postanu i društveno aktualne.
Vlasta: Ceo moj umjetnički opus je autobiografski i mislim da je to jedino pošteno, da prvo polazimo od sebe, od svog iskustva. Ne mogu da prenosim tuđe iskustvo, nešto što ne poznajem, ne bi to bila ista energija. Tema dođe spontano. Vidiš u kakvom trenutku života si ti, kakva je situacija oko tebe, na koji način žena ili zajednica živi, i onda vidiš da tu nešto ne štima. Kada sam bila u drugom stanju, napravila sam fotografiju sebe pred sâm porođaj, da se vidi to moje žensko telo koje se malo izobličilo u trudnoći. Naravno da telo u trudnoći ne može izgledati kao da se tu ništa ne događa. Ipak to biće koje nosiš u sebi ima 3-4 kg, pa mora se to negde videti. Mnoge žene imaju zazor od trudnoće jer razmišljaju šta će se dogoditi sa njihovim telom vizualno.
Mene nikada nije bilo strah od transformacija tela, ni izgleda. Uvek sam pratila svoje telo, od prvih dana kada sam odlučila da ga pokažem. Uvek sam ga posmatrala kao živu skulpturu koja kroz godine sa starenjem doživljava transformacije. Sve su to fenomenalne promene koje treba prihvatiti i u kojima treba uživati, a ne da se zbog toga loše osećate.
Josipa: Da, zanimljiva mi je ta odluka za samoizlaganjem, gotovo bez filtera. Čak ti je i naziv retrospektive bio „To sam ja“, što pokazuje da celi opus nosiš svojom ličnošću, iskustvom, telom, ne pravdavaš se i ne pojašnjavaš teorijom, ekologijom, politikom iako je sve što radiš vrlo politično, ali istovremeno i jako lično, kao da time ističeš kako je ljudsko iskustvo sa svim transformacijama zapravo art. Fascinantno mi je to poverenje koje imaš sama u sebe, u tome je velika snaga i hrabrost.
Vlasta: Spomenula si hrabrost, ali ja to ne bih nazvala tako. Kao osnovka sam odlučila da budem umetnica, ali nisam znala kako će ta moja umetnost da izgleda jednog dana. Zapravo, čak nisam ni znala šta to znači biti umetnica, ali mi je dolazilo intuitivno. Sve ovo što si nabrojala bih zapravo povezala sa elementarnim načinom života. Kad sam upoznala Jermana, Demura i Marteka, oni su se bavili elementarnim procesima. Martek u poeziji, Jerman je radio elementarnu fotografiju, Demur je radio elementarno slikarstvo, pa je možda mene to povuklo da počnem da razmišljam isto na elementaran način. Čak govorim o elementarnom kuvanju, razmišljanju, na način da i u kuvanju moramo imati elementarno jelo, bez ikakvih dodataka, bez ikakvih komplikovanja. Zato mi se čini da je moja umetnost sve vreme elementarna, a vučem inspiraciju iz sebe. Evo, ja bih to tako nekako objasnila. Imaš osnovni element, imam svoje telo, koje je elementarno, ali ono zapravo ima niz mogućnosti. Konačno, i ti možeš reći nešto o tome, kao teoretičarka i kao performerka. Baviš se, kroz teoriju, pokret i prostor, telom. Na koji si način ti došla do toga i za šta ti svoje telo koristiš?
Josipa: Kako dolazim iz teorije, iz istorije umetnosti, uvek mi se činilo da znanje koje se tamo produkuje ili usvaja ostaje samo na jednom, neiskustvenom nivou. Kada sam počela ozbiljnije da se bavim pokretom, potvrdila sam sebi da telo otvara drukčiji registar spoznaje koji racionalno često zanemarujemo. Iskustvo rada s prostorom i pokretom pa i iskustvo tela otvara neki novi registar bivanja, nešto što je puno ranjivije i nekako poroznije.
Vlasta: Da, meni je recimo strašno važan prostor, a znam da je i tebi isto. Recimo, tvoj performans, koji ja nisam viela uživo, u Osijeku kada si radila na stepeništu, na onim gelenderima. Na koji način si ti iskoristila, odnosno ukomponovala svoje telo nasuprot stepenica i onoga gelendera, to je fenomenalno!
Josipa: Govoriš o trosatnom performansu „Horror Vacui” koji sam tom prilikom izvela u sklopu Festivala Barutena u osječkom Muzeju likovnih umjetnosti. U njemu sam tokom tri sata improvizovajući istraživala odnos tela i celog prostora MLU-a, koristeći telo, reč, glas. Zanima me kako pustiti telo u odnos sa prostorom bez nekog preteranog predumišljaja. Imamo osete koji neprestano prikupljaju informacije koje telo prerađuje, a velikog dela tih aktivnosti nismo svesni. Tim performansom sam htela da stvorim situaciju u kojoj telo direktvno prima iz okoline i istovremeno joj vraća, da stvorim feedback loop u kojem teloum postaje protočan, gde ima što manje upliva racija, automatizma i ega. U suštini sam se bavila percepcijom i sudelovanjem u prostornoj dinamici. To radimo svakodnevno, ali nismo toga svesni. Htela sam da što više očistim telo za sve što je u prostoru pa da bih to mogla da primim i onda ponovno dam spoljašnosti i stvorim kontinuiran dijalog. Na neki način, isto prilično elementarno iako ne privatno.
Vlasta: Meni je super to kad prvi put uđem u neki galerijski prostor, najpre moram dobro da ga proučim i „sprijateljim“ sa njim. I onda ti se otvori kao da je živo biće. Neki umetnici zaziru od prostora, da im je grozan, ne znaju šta da naprave sa njim, sve im smeta. Ja ne, ja kad uđem u prostor, i onaj „najgori“ prostor uspem, neću reći pokoriti, ali sprijateljimo se i onda ti taj prostor naprosto šapne ili ti pomogne da zajedno, kroz tu zajedničku sinergiju napravite ambijent. Zapravo radimo slične stvari, osluškujemo, to je jako važno, osluškujemo taj prostor.
Josipa: Apsolutno, jer ako ulaziš u prostor sa gotovom idejom, često možeš eliminisati neke mogućnosti koje tamo čekaju, jednostavno ih ne primetiš jer si nekako sama ispred sebe. Naravno da neka ideja postoji, ali treba je nežno prizemljivati. Kada radiš sa telom, vidi se šta je nekako nakalemljeno iz glave, a šta je nastalo u kontaktu sa trenutkom i prostorom izvedbe iz trenutka.
Vlasta: Stvarno je divno kad možeš u celom tom procesu baš da uživaš.
Josipa: Puno parametara je potrebno da neki rad stvarno zaživi. Na primer, mislim da se to dogodilo sa tvojim zadnjim radom u Štaglincu. Tamo si radila festival Moja zemlja Štaglinec, a kao grand finale srušila si kuću i zakopala temelje na mestu gde je bila sazidana. Meni je to kao čin i pročišćenja i nekakvog oslobađanja, ali i sađenja novog semena. Kako je priča sa Štaglincem u suštini počela?
Vlasta: Moj otac je bio užar, pravio je užad, konopce i u mestu Štaglinec kraj Koprivnice je imao svoju radionicu užadi. Kada je umro, nisam imala pojma šta da radim sa tim jer sam zapravo mrzela tu radionicu zato što smo kao deca morali da radimo s njim i on je imao ideju da bi mi trebali i mogli da nastavimo to da radimo. Međutim, naravno, moje ideje su bile drugačije. Htela sam da budem umetnica, a ne da pravim užad, iako bi i tu možda moglo nešto da se napravi, no, eto, na kraju sam ipak nešto napravila. Pet godina nakon njegove smrti, putovala sam u Beograd vozom i kroz prozor sam gledala nepregledna polja kroz Slavoniju i Srbiju, koja su mi izgledala prekrasno. U jednom trenutku pomislila sam: „Pa i ja to isto imam!“ Kad sam se vratila u Zagreb, razgovarala sam sa kustosom Marijanom Špoljarom da bih mogla ipak na toj mojoj zemlji, koja mi je ostala, nešto da napravim. A on mi je predložio da napravimo radionicu. I tako smo ti mi organizovali prvi Štaglinec, nas troje, Milan Božić, Galeta i ja, da vidimo ima li to uopšte smisla. Došlo je par ljudi iz Koprivnice i pozvali smo ljude iz Zagreba jer u Koprivnici nema publike, i tako je krenulo. Potom se nakon dve godine to pretvorilo u Međunarodni performans festival, na koji sam pozivala doslovno ljude iz celog sveta, i svi su hteli da dođu iako nismo imali novca.
Josipa: Pa da, institucije retko pomažu, često uslove stvaraju pojedinici. Ovde je na delu bila kolegijalnost.
Vlasta: Da, i nikad nisu rekli „ne“. Uvek su umetnici prihvatali poziv i rad za malo novca jer su znali da stvarno toliko imamo, da smo iskreni. Festival je trajao 11-12 godina i za to vreme postao legenda. „Ako nisi bio na performans festivalu u Štaglincu, onda nisi cenjen.“ Ozbiljno, takve su priče. Znači, ako si performer umetnik, moraš biti kod Vlaste Delimar u Štaglincu. I onda nakon te decenije i više rada, pogoršalo mi se stanje sa kukovima i išla sam na operaciju. Više nisam mogla da budem tamo aktivna, a Milan Božić, moj partner i ja smo doslovno radili sve sami uz pomoć Marijana Špoljara, ali pretežno smo svu logistiku, sve odrađivali sami. Naljutilo me je što nam u početku Ministarstvo kulture uopšte nije pomagalo. Kasnije s počeli da nam pomažu, a čak smo i od Grada Zagreba kroz nekakvu međugradsku saradnju dobijali nešto novca, ali to je bilo gotovo beznačajno. Uistinu smo postali veliki i imali veliku vidljivost, i stvarno smo uložili puno truda, no ništa. Tako sam se umorila, a novac je ostao na istom. I onda me je to sve toliko iscrpelo pa sam rekla: „E ne mogu više.“ I to je bio zadnji rad. Odlučila sam da ću sve energije koje su se skupljale godinama i u toj radionici mog oca, znači u toj kući, i s nama, sve srušiti, zakopati i neka ta sva energija počiva ispod zemlje. I zaista, ti kada dođeš tamo, kao da osetiš tu energiju koja sad ispod zemlje izvire spolja. Kuća je zakopana i sad je tamo livada koja spava i koja širi svoju novu energiju. Čak sam sa udrugom Domino razgovarala o tome da otvorimo, napravimo staklenu kuću pa da bude kao plesni centar. Ima jedna scena u Wendersovom filmu o Pini Bausch gde usred šume jedan par pleše u staklenoj kući. Ja sam rekla, evo to mi je životni san. Da se tamo napravi staklena kuća sa plesnim centrom. Možda se jednog dana i to dogodi.
Josipa: Staklena kuća, prelepo. Sad kad pričamo o toj prirodi tamo i kad si počela ovaj razgovor o psu, koji je nastradao… Setila sam se performansa u kojem si ubila kokošku. To je izazvalo dosta bure. I sad, s obzirom na to što si pričala o odnosima sa životinjama, i koliko te one mogu naučiti, evo, kroz tu neku prizmu zanima me zašto si ubila kokošku?
Vlasta: Da, radila sam performans gde sam je zaklala, kako mi kažemo u našem jeziku – to je interesantno, kažemo da je nismo ubili, nego da smo je zaklali, zapravo stvarno je zakoljemo nožem. Opet sam napravila nešto vrlo elementarno, a to znači da sam pripremala tu kokošku za jelo, kao što to rade ljudi i dan-danas na selu. To je radila moja mama, to je radila moja teta. Išla sam opet od tog elementarnog. I opet iz sopstvenog iskustva jer me je moj otac dok sam bila devojčica naučio kako se to radi, rekao mi je jednog dana: „Sad ćeš i ti naučiti kako se kolje kokoška“, i objasnio mi je sve. Ceo proces, moraš da uradiš znalački, da se životinja ne muči, i posle proces kako se kokoška dalje priprema, kako se čisti perje itd. Nisam ništa izmislila i nisam radila zbog nekog spektakla i neke atrakcije, nego sam naprosto pokazala jedan elementaran proces u proizvodnji hrane. Znači, ako moraš da jedeš, šta bi ti, recimo, Josipa, uradila, da se nađeš negde i da nemaš baš ništa da jedeš, a jako si gladna?
Josipa: Pa, nemam pojma, nešto bih pojela, valjda.
Vlasta: Ali da ste, recimo, u prostoru ti i kokoška.
Josipa: Pa, verovatno bih je pojela. Ili bih jela travu budući da ne jedem meso. Možda bi kokoška pojela mene, ko zna?! (smeh). Ali da, razumem. Ne mogu ni da zamislim više u ovom kontekstu u kojem živimo da moram da ubijem neko biće kako bih preživela.
Vlasta: Ljudi nisu ni svesni koliko su licemerni, koliko obožavaju da jedu tu piletinu, koliko obožavaju da jedu svinjetinu, teletinu, a pojma nemaju kako je došlo do toga.
Josipa: Slažem se. Kad već govorimo o kontradikcijama, izjavila si da te feministkinje ne vole. Kako to objašnjavaš?
Nisam sigurna. Ja sam itekako aktivna u svom radu, samo što to mnoge feministkinje drukčije tumače. Ne prepoznaju da se Vlasta Delimar zaista od prvog dana itekako bori za nepravednosti koje postoje u društvu u odnosu na nas žene, samo je jednostavno ne prepoznaju.
Josipa: Misliš li da je to zato što si u nekim fazama ili radovima puno radila sa seksualnošću? Da li je to bilo malo off za feministički diskurs? Uvek si bila jako senzualna i direktna u tome, nisi skrivala seksualnost.
Vlasta: Može biti, zato što je već u samom mojem prapočetku sa radom „Kurac volim“ bilo neverovatno koliko su me žene napadale. Ali to samo govori o njima, da svoju seksualnost nisu uspele da osveste, emancipuju, jer žena mora emancipovati svoju seksualnost.
Josipa: Ali što znači emancipacija seksualnosti? Mislim kako je možda tumačeno da seksualnost koju koristiš, koristi istu pojavnost kao i ono protiv čega je feminizam išao, koja je locirala ženu kao objekat iako si ti itekako samosvesno baratala seksualnošću.
Vlasta: Opet ću se vratiti na elementarno. Znači, seksualnost je naša biološka potreba i tu uvek odvajam erotiku od seksualnosti. Seksualnost je stvarno jedna naša biološka potreba, orgazam, ne? Orgazam je naša najjača telesna senzacija. Nećemo je negirati jer je ona jako važna. Svaki lekar, od lekara opšte prakse, psihologa, psihijatra svako će reći da je orgazam jako bitna stvar za naše telo. To su neke tako važne elementarne stvari i za žene i za muškarce, ne znam zašto ne govoriti o njima. Zato smo mi verovatno bili u nekim nesporazumima jer kad se tiče ovih nekih društvenih nejednakosti, naravno da sam tu prva koja se borila.
Josipa: Znam da si uvek jasno istupala i otvarala teška, feministička pitanja.
Vlasta: Uvek sam se bunila, od malih nogu, već u svojoj kući sam se bunila protiv te nepravde, nejednakosti između moje mame i tate. To je prva stvar koju vidiš. I onda nadalje sa momcima. Jermanu sam, kad me pitao hoću li da se udam za njega, rekla samo pod uslovom da zadržim svoje prezime. Kada sam počela da živim sa Martekom, rekla sam mu da će sam da pegla svoje košulje. Znači, to su te neke stvari za koje se moraš izboriti u svojoj kući i to moraš napraviti. Od pranja sudova, vaspitanja dece, sve to se mora nekako uskladiti. Sve ja to uzimam u obzir, da se ne misli kako samo mašem parolama. Seksualnost je jedna elementarna biološka potreba, onda idemo dalje na te neke društvene situacije, ravnopravnosti. Sigurno da se ne mogu složiti s time da muškarci imaju veću platu i veća primanja. Ali kad je feminizam u pitanju, treba imati dijalog i s tim nesretnim muškarcima. Ne mislim da tu treba puno teoretisanja.
Josipa: Da, iako teorija obogaćuje razumevanje, ali nije sama sebi svrhom. Teorija je pomogla u razumevanju položaja žene i imaginaciji boljih mogućnosti. Urađeno je puno, ali očito se sad vraćamo unazad. Danas su klinci konzervativniji od svojih roditelja i čini se da se za neka prava naprosto moramo ponovo izboriti.
Vlasta: Sad hoću nešto reći u vezi toga. Recimo, što se tiče pobačaja, meni već ozbiljno idu na živce sve te akcije protiv pobačaja. Žena ima pravo na svoje telo i odluku o pobačaju, to se podrazumeva, međutim, problem je i zašto se ne govori o zaštiti da ne dođe do začeća? O tome se jako malo govori. Zašto se ne prebacimo malo na muškarce i na edukaciju i na njih pa da i oni snose odgovornost?
Josipa: Da, ali to je stvar obrazovanja koje zagovara konzervativne vrednosti. Veronauka pre građanskog i seksualnog vaspitanja!
Vlasta: Upravo, gde je to? Uvek je sve na ženi, a danas stvarno postoji bezbroj načina i za muškarce. To je po meni jako važno. I pravo na abortus, ali i edukacija za sve.
Josipa: Volela bih da malo popričamo o projektu koji si radila sa Vesnom Stilinović, koja je dramska glumica i ceo je svoj radni vek u varaždinskom HNK-u. Projekat „Prema dostojanstvu (starenja)“ je stvarno prekrasan, obišao je celu regiju, primljen je bez pogovora i sa oduševljenjem. Znači li to da Vlasta koja je mlada, trudna, seksi i provokativna u toj svojoj senzualnosti izaziva kontroverze, a Vlasta koja se bavi istim temama, samo iz perspektive nekih drugih godina, postaje bespogovorno prihvaćena?
Vlasta: Dakle, taj performans-predstava, tako smo to nazvale jer ja dolazim iz performansa, a ona dolazi iz predstave, vrlo je jednostavan. Podeljen je u dva dela – moj i njen, a htele smo da problematizujemo starost i starenje jer time se posljednjih desetak godina bavim. Nismo htele da idemo u neku patetiku da smo mi sad jadne ostarele žene, nego smo htele da pokažemo da smo mi žene koje imaju neke godine, ali smo još uvek radišne i da itekako imamo još nešto da pokažemo i uživamo u toj našoj starosti i starenju. Meni je to pitanje postalo važno još pre više od deset godina dok sam posmatrala svoju ostarelu majku. Zanimalo me je da vidim šta to znači starenje, kako se ponašamo, kakav odnos imamo prema tome i možemo li nešto naučiti od tih naših starijih, možemo li učiniti da ta starost bude dostojanstvena. D ne moramo više da se osećamo loše, nego da pokažemo kako starost može biti isto tako lepa i zanimljiva i da ne moramo da se pokrijemo po glavi po sistemu: „Ja sam stara i ja više ništa ne vredim, ja više ne funkcionišem u ovoj društvenoj zajednici.“ Mnogi ljudi kad odu u penziju se osećaju beskorisno, usamljeno, napušteno i kao da nikome više ne trebaju. Mislim da je to najviše ponižavajuće, ta „beskorisnost“.
Josipa: U suštini, čovek može iskoračiti iz toga. Čini mi se da je velika opasnost od upadanja u određene obrasce, a treba uvek imati na umu da ne moraš da se ponašaš onako kako misliš da se očekuje.
Vlasta: Upravo sam to htela da pokažem. Ja sam znala da nađem mamu kako sedi u kući sama u mraku po zimi kraj radijatora i pitala sam je: „Mama, zašto ne radiš nešto, ne slušaš radio, ne gledaš televiziju?“ Ona mi je odgovorila: „Čekam da idem da spavam“. I rekla sam sevi da ne želim tako da završim, želim da osmislim svoj život u starosti. Toliko stvari možeš dok si zdrav. Da nisam umetnica, ne znam šta bih radila, možda bih i ja isto tako čamila u mraku kraj toplog radijatora i čekala da idem da spavam, nemam pojma. Ja ne mogu da zamislim život da nisam umetnica, stvarno ne znam šta bih, na koji bih način uopšte postojala. Tako da je ovaj rad sa Vesnom jako dobro prihvaćen jer su se ljudi nekako poistovetili i shvatili ozbiljnost starosti i starenja. Performans koji sam nedavno izvela u Bonnu u jednoj privatnoj galeriji zvao se isto „Pravo na orgazam nakon 69“, s time da sam ga izvela na način da sam u suštini uzela onu vizuru koju sam napravila u performansu „Magda“, gde se ja pojavljujem pred publikom u peleni za inkontinenciju. U ovom performansu, kad su ljudi došli, najprije sam se kretala u nekoj zgodnoj haljinici, najnormalnije odevena, i komunicirala s njima. Potom sam u jednom trenutku nestala i pojavila sam se sa kapom na glavi i u toj peleni. Samo pelena i obnažene grudi – ljudi su bili šokirani. Nastala je takva tišina, takva nelagoda. Da razbijem tu nelagodu, počela sam da pozivam ljude iz publike da se fotografišu sa mnom i opet niko nije hteo. Ja sam pretpostavila i to pa sam rekla nekim prisutnima koje znam, kao što je Andre Mirčev, da priđu. Zatim su mnogi počeli da prilaze, čak i nekoliko porodica sa decom. Znači, ta starost i starenje je jedna velika enigma koju isto treba razbiti i ja upravo radim na tome.
Josipa: Pogotovo sada kada nas kultura uslovljava da budemo što funkcionalniji. Ali i mimo toga, teško je kad gubiš sopstvene kapacitete. Čak i kada ti se dogodi neka glupa povreda, teško je suočiti se sa činjenicom da više ne možeš nešto što si mogla još juče.
Vlasta: Sad mi se desilo na ovom snimanju da sam pristala da se skinem do gole kože jer je to deo mog rada. Kad sam se skinula, cela ekipa je reagovala: „Pa ti još uvek dobro izgledaš!“ Rekoh: „Izgledam kako izgledam, ali zašto ste tako reagovali?“ Ja sebe doživljavam dobro, ne stidim se svog tela, svog izgleda, nisam ljuta na sebe zato što mi neki delovi tela vise, menjaju se — naprotiv. Dobro se osećam, a to je zdrav odnos, i onda to i drugi ljudi osete.
Josipa: U toj izjavi takođe vidim tvoju emancipaciju. Ponekad mi se čini da je najteže prihvatiti stvari kakve jesu, biti dovoljna samoj sebi, pogotovo ženama, zato, naravno, i cvatu različite industrije. Ti sebe voliš i prihvataš i nemaš nerealna očekivanja.
Vlasta: Od tela nemam, ali od radova imam. Sad sam se nečega setila — u prvim danima kada me Jerman učio da fotografišem, odmah me naučio i kako se razvijaju i izrađuju fotografije, pa sam ih dugi niz godina sama izrađivala. Sve fotografije iz 80-ih i 90-ih sam izrađivala sama, i to na fotopapiru koji danas više ne postoji. Kada bismo radili fotografije velikih formata, dnevnu sobu smo morali da pretvorimo u fotolaboratoriju. Čak smo razmeštali nameštaj, pomerali kauč da napravimo prostor i improvizovane kadice za hemikalije koje smo pravili od debelog najlona. Kad bismo razvili veliku fotografiju, s obzirom na to da smo imali dvorište, zakačili bismo je na konopac za veš i crijevom za vodu spirali hemikalije, pa je ostavljali da se suši na konopcu do jutra, a potom bismo je uneli unutra da se dodatno suši (smeh). Tako smo mi izrađivali fotografije. I radili smo ludosti, recimo, velike formate iz lajka formata. Pa su me profesionalni fotografi znali pitati odakle mi ta drskost da od malog negativa pravim format, ne znam, 150 x 100. Rekoh: vidite da može. Uvek sam bila drska.
Josipa: Pre bih rekla – slobodna u odnosu na stvari kojima si se bavila.
Vlasta: Biće da je tako. Sećam se jedne situacije kad sam iz Zagreba iz škole primijenjene umjetnosti odlazila u posetu roditeljima koji su od mene uvek zahtevali da se pristojno oblačim, po njihovom ukusu. Tata je tražio da nosim suknju, a ja sam samo rekla da se takvo odevanje kosi sa mojim pogledom na svet i da nema šanse. Potom smo se tako posvađali da sam otišla kući bez pozdrava i nismo se videli nakon toga mesecima. I u školi isto. Kada sam krenula na fakultet, na studije istorije umetnosti i etnologije, nakon tri godine studiranja počela sam već da uveliko da izlažem i jedan profesor mi je rekao: „Koleginice, ja vas više vidim golu u novinama nego na svojim predavanjima. Neću vam dati potpis, a ako nemate moj potpis, ne možete izaći na ispit.“ Ja sam u sebi rekla: „Fuck you“ i otišla sam s faksa. Samo hoću da dočaram, na koji način sam zapravo gradila svoju umetnost, beskompromisno. Nema tu odstupanja ako imaš neke svoje ideje. Znaš čime bih volela da završimo razgovor? Urmedij. Da li bi ti to možda mogla da objasniš?
Josipa: Urmedij je telo, primaran, kako ti kažeš elementaran medij. Iskustvo ne postoji bez tela, kao ni misao. Telo je u suštini jedini medij kojim možemo doživeti svet, ne možemo doživeti svet kao neku apstrakciju izvan iskustva tela. O tome su pisali mnogi, između ostalog i Shusterman. Bez tela, mi (za sada i koliko nam je poznato) nemamo kapaciteta da sudelujemo u svetu bez činjenice da sedimo, da pijemo vodu, da čujemo određene zvukove. Danas dosta živimo u virtualnom svetu i mislim da baš zbog toga telesnost ima neke nama skrivene kapacitete. Zapravo nisu skriveni, svi ih intuitivno poznajemo, ali ih uzimamo zdravo za gotovo i prelazimo preko svog tog bogatstva koje telo pruža. Umetnost je prostor gde možemo staviti pod lupu iskustvo koje ionako živimo i malo se poigrati njime, proširiti ga i detaljnije ispipati. Da odgovorim, konkretno: urmedij je ono što mi zapravo jesmo.
Vlasta: Hvala ti što si ovo ovako lepo objasnila. Nadam se da će tvoje pojašnjenje još više približiti i ono što ja radim sa svojim telom. Mi zapravo radimo istu stvar, samo je prezentujemo na drugačiji način. Moj je možda više ličniji, tvoj pristup malo više pojavan u smislu društvenog angažmana, ali to je u suštini to. Telo. Telo. Izgovorimo glasno: telo.
Fotografije: Marko Suvić
Moda: Petar Trbović
Kreativna direkcija: Filip Koludrović
Šminka: Saša Joković
Kosa: Milena Maršić
Asistent stilista: Dario Benički
Produkcija: Teona Miličević
