Poetika ljubavnih trouglova i zašto je nemoguće skrenuti pogled

Da li je ljubav linearna ako žudnja ne živi na dozvoljenim mestima? Ako se prepliće, mrsi, preliva i krije; ako sedi u pogledima koji ne smeju da budu uzvraćeni; ako jedna osoba nikada neće biti dovoljna, a dve su uvek, uvek, previše?  Čini se da u geometriji čežnje, ljubavni trouglovi – oštri, neravnomerni i neizbežni – imaju najljudskiji oblik. Trougao je, na kraju krajeva, najjednostavnija figura koja donosi nestabilnost. Par je u balansu, trougao gubi ravnotežu. Naginje se, izdužuje, menja strane ili se ultimativno ruši. Treća tačka osuđena je da unosi nemir, jer u jednostavnost emotivne površi unosi kompleksnost za koju nema mesta. A upravo se u njoj otkriva ono dubinski ljudsko. 

Nikada se u ljubavnim trouglovima ne radi o izboru između dvoje ljudi. Reč je, ultimativno, uvek o nama: strast ili mir, fantazija ili realnost, sigurnost ili rizik. Treći ugao nije tek još jedna romantična opcija – to je verzija života koji može biti življen, eksternalizovani unutrašnji konflikt. Zato jeste i mora da bude napet. Zato mu se vraćamo. Ne kao izvoru zabave, već kao objektivu kroz koji vidimo sebe. U svojoj biti, ljubavni trougao ne govori o ljubavi, već o nemogućnosti postojanja u okviru celine i tome šta se dogodi kada se žudnja podeli, osujeti ili iskreno pogleda, poput odraza u ogledalu.

U središtu je bura

Ana Karenjina ispašta, Getsbijeva Dejzi se povlači slomljena, gospođa Bovari umire, a  „Casablanca” i The Graduate” i dalje gledamo sa knedlom u grlu. U klasičnim ljubavnim trouglovima, osoba između dva ljubavnika ona je koja izvlači deblji kraj. Poput šarke na vratima koja vuku na suprotne strane, ona stoji u mestu nesposobna da se pokrene jer su krivica, neodlučnost i potreba breme koje se teško nosi na plećima. U trouglu se mora izabrati jer je nemoguće imati sve, a nesnosno ostati bez ičega.  

Opijajuća kombinacija, a ništa manje retka i u današnjoj pop kulturi. Zbog toga i nije čudno što smo toliko burno reagovali na „Call Me By Your Name”, „The Worst Person in the World” i „Y tu mamá también”, što je monolog Nikol Kidman iz „Eyes Wide Shut” momentalno postao kultni klasik i što smo ove godine sa tolikim žarom iščekivali svaku epizodu serije „Severance”.

„Pogledao me je dok je prolazio. Samo brzi pogled. Ništa više. Ali jedva sam mogla da se pomerim […] I pomislila sam, ako me želi, makar samo i za jednu noć, spremna sam da ostavim sve […] Bilo je čudno jer si mi ti istovremeno bio draži nego ikada. I u tom trenutku moja ljubav prema tebi bila je istovremeno i nežna i tužna.” kako nam objašnjava Nikol Kidman kao Alis Harford poetika se ovde krije u tenziji između želje i ograničenja. U tamnom vilajetu se uvek pitamo: šta ako smo doneli pogrešnu odluku? Šta ako izgubimo oba? Šta ako taj drugi život zauvek ostane u senci pređašnjeg? I koliko god racionalni bili po prirodi, odgovor zasigurno neće biti logičan.

Odraz ili iluzija?

Kako kažu: troje je gužva, a često se ta treća strana u ovoj geometriji smatra pretnjom. Ona je, na kraju krajeva, ta koja unosi haos. I mada to može biti tačno, nekada je istina više suptilna i simbolična. Treći je refleksija žudnje protagoniste, žudnje koje ni sama ili sam i dalje nisu svesni, ili deo sopstva koji je potisnut ispod površine. Od romantičnih komedija à la „Bridget Jones”, preko Bertoluccijevog arthouse filma  „The Dreamers”, pa sve do novog A24 filma „The Materialist” koji će obeležiti leto 2025. i o kom zujimo već mesecima, ovaj konflikt identiteta prisutan je duž svih žanrova i medija, i tu planira i da ostane.

Uzmimo, na primer, prošlogodišnji film „Challengers” reditelja Luke Gvadagnina, gde nam je jasno da je kod Tashi, Arta i Patricka sav tenis o seksu, a sav seks o tenisu. U ovom ljubavnom trouglu požuda igra sporednu ulogu, dok se scena prepušta ambiciji, kontroli i identitetu. Taši nije samo objekat želje – ona je sila gravitacije koja oba muškarca vuče ka sebi dok, paralelno, iz obojice izvlači, koliko ono najbolje, toliko i ono najgore. Svaki odnos u ovom filmu iz junaka mami drugačiji aspekt njihove ličnosti, a odabir partnera pada u senku pred željom da se osvoji nova verzija sebe. Gem, set i meč.

Još je brutalniji ljubavni trougao u „My Brilliant Friend” Elene Ferante koji možda na prvi pogled obuhvata Lenu, Lilu i Nina, ali se zapravo sastoji od potpuno drugih činilaca. Dve prijateljice sukobe se oko ideje o boljem životu i begu iz siromaštva u kom su odrasle. Dok Lila predstavlja haos, kreativnost i britkost uma, nespremna da igra po pravilima, Lenu je vredna, popustljiva i odlučna da obrazovanjem i odobravanjem od strane društva prodre do njegovog vrha. Mada je Nino ključni muškarac u životima obe žene, ljubav prema njemu nikada nije mogla da se meri sa ljubavlju i zavisti koju osećaju jedna prema drugoj.

Istovremeno, nisu ni svi trouglovi romantični, već su odraz moći ili njenog manjka. „The Talented Mr. Ripley” na podijum uvodi i klasnu borbu umesto ljubavne, opsesiju umesto strasti.

U ovakvoj postavci ne iznosi se samo emotivni konflikt, već i društveni – ko je onaj koji bira, ko je onaj koji ostaje, a ko će u potpunosti biti izbrisan iz narativa?

U sve tri priče, trougao je dokaz fluidnosti identiteta. Ono što smo sa jednom osobom možda ne može da preživi u prisustvu one druge. A ponekad bol nije vezana za gubitak ljubavnika, već za gubitak one svetlije, vedrije i poželjnije verzije nas samih koja postajemo u tuđim očima. 

Zašto trougao opstaje?

U kulturi koja ceni razrešenje, srećne krajeve i sigurnost, ljubavni trougao svojevrstan je stub otpora. On je suštinski nerešiv, jer i kada neko „pobedi”, neko drugi gubi. Svaka donesena odluka puna je kajanja, a onaj koji odlazi najduže se pamti.

Taj manjak rezolucije u biti je ono što ljubavnom trouglu daje vanvremenski karakter. On nam govori kako ljubav nije prava linija, nego čvor, kako nismo uvek konzistentni, racionalni ili prisebni i kako je iskren prikaz ljubavi pogubniji i zamršeniji od onoga koji dobijamo u klasičnim medijima.

Ipak, opasno je smetnuti s uma i jednu neosporivu činjenicu – ljubavni trouglovi su uzbudljivi. Mame nas i na srebrnom tanjiru serviraju voajerizam i projekciju. Kroz film, književnost, televiziju i muziku, oni nas teraju da zajedno sa junacima otkrijemo šta nam leži na srcu – ljubomora, ranjivost, izdaja ili beg u nepoznato. U stvarnom životu, njihova pojava znatno je dramatičnija, jer neminovno provocira i testira naša shvatanja moralnosti. Ali ako bismo rekli da u nama ne izazivaju i neku vrstu empatije – lagali bismo. Jer ipak, ko od nas u nekom trenutku nije bio podeljen između dve stvari koje ne mogu da postoje istovremeno?

Živeti trougao

Ultimativno, primamljivost ljubavnog trougla nije u skandalu i iščekivanju, već u sposobnosti da osvetli najsirovije delove naših unutrašnjih života. On nas tera da se suočimo sa sopstvenom neodlučnošću, požudom i kontradiktornostima. Ne vraćamo se ovim pričama samo kako bismo saznali ko će sa kim na kraju završiti – mi im se vraćamo kako bismo osetili vrelinu mogućnosti i težinu odluka koje nikada nismo mogli ili smeli da donesemo sami.

Ljubavni trouglovi podsećaju nas da čežnja ne prati instrukcije iz scenarija. Da nas ponekad privlače različiti ljudi iz potpuno različitih, neshvatljivih razloga. I da ljubav, kao i sve u životu, svakome od nas znači nešto drugo. Jer se sastojimo iz frakcija, jer smo fluidni i jer nikada nećemo prestati da tražimo. Možda je trougao toliko važan i zato što iznosi još jednu veću istinu: da srce nije savršen krug. Ono nas vuče na različite strane, a najvažnije ljubavne priče ne govore o izborima, već o priznanju da smo sposobni da više stvari želimo istovremeno i da je ta želja sama po sebi svojevrsna vrsta poezije. 

Lipanjsko izdanje Vogue Adria možete kupiti i putem webshopa.