Posetili smo novi showroom brenda Radostan u kome vintage nameštaj postaje eklektična scenografija

Koreni. Duboko usađeni, a nevidljivi oku. I poreklo, i sećanja, zaboravljeni običaji, mirisi i reči, sve je u njima što nismo birali, a nosimo kao sopstveno utemeljenje. Neki rastu iz kamena, neki iz zemlje, neki iz tkanine, ali svi znaju put do nas. O tome razmišljam kada prvi put zakoračim u impresivni Settlement Radostan showroom. U Resavskoj ulici u Beogradu, u jednom saloncu iz snoviđenja smestio se njihov novi multifunkcionalni prostor sa pažljivo odabranim vintage i antikvarnim komadima nameštaja, kao i izuzetnim dizajnerskim predmetima. U težištu je, naravno, ćilim – onaj koji odražava prepoznatljivi identitet brenda.

Odmah na početku razgovora sa Marijom i Uglješom, osnivačima Radostana, kažem im da mislim da zasigurno svaki od ovih komada ima i sentimentalnu vrednost za onoga ko ih bira, a oni se nadovezuju da se kod izbora vodi scem, doživljajem i instiktom a manje svrhom i značenjem ornamenata. Jezik ćilima beži izrecivom a način na koji oni komuniciraju iako simbolički svakako nije verbalni. Zbog toga je ovaj prostor još značajniji: da se oseti, udahne, dodirne, prepozna. Nema tu baš mnogo mnogo logike, kao ni u jednoj drugoj ljubavi. Srce predvodi to snažno ognjište u nama, a odabrani komad postaje parče doma koje nosimo u neki novoizgrađeni život, stan ili grad.

„Moj otac je kolekcionirao pirotske ćilime, a meni je to bio hobi za vreme studija na Akademiji likovnih umetnosti. Jurili smo sajmove antikviteta, antikvarnih tekstila. Učili konzervaciju. Redovno bili u Turskoj’’. Na zidovima su izloženi ogromni pirotski ćilimi iz kolekcije kao svedočanstvo scenografske instalacije koju su u saradnji sa Stefanom Jovanovićem nedavno izvodili za potrebe otvaranja. Kolekcija broji 410 ćilima, od kojih je 20% neotuđivi deo rastuće zbirke.

Pričam im kako sam imala prijatelja toliko poznatog u uskim beogradskim krugovima, da većina nikada ne bi ni znala da nije iz ovog grada. Sve dok ne uđu u njegov stan gde je prva stvar koja se ugleda u dnevnoj sobi – pirotski ćilim. Uglješa i Marija nadovezuju se da sve veći broj mladih ljudi prepoznaje ovakve dragocenosti, i ima potrebu da ispriča priču o svom identitetu, iako je do nedavno u kolekcionarskom svetu bila samo starija populacija. „Menja se drastično odnos prema etnografiji i nasleđu, što je dobar pokazatelj, nekada je bio dosta dominantan proces tribalizacije i ljudi su se stideli svog porekla. Takođe, u našoj istoriji nema čak ni određenog kontinuiteta u tom poreklu, uvek smo imali oštre rezove. Od Otomanskog carstva, Habzburga, komunizma… tako da nam je misija u oblikovanju prostora bila da angažujemo elemente dizajna svakodnevnog prostora kroz ikonične komade različitih epoha uglavnom proizvedenih na prostorima zajedničkog nam govornog područja. Imamo elemente orijentalnog salona, industrijalizma pedesetih koji se oslanja na nasleđe Bauhausa, pa elemente secesije sa Thonetom koji je imao proizvodnju u Varaždinu, dakle sve što smo imali u kontinuitetu od jednog veka na prostoru bivše Jugoslavije.’’

Photo: Ljubica Stojanović

Nedavno je izašao dokumentarni film Ej, Salaši, Maje Uzelac, a koji je zapravo omaž jednom vremenu sporosti, bliskosti i zanatstva. Bilo je tu pregršt umetničkih kadrova tkanja – posebno ćilima, gde zapravo po prvi put saznajem da je ova praksa postojala i na rodnom mi severu. Davanje novog smisla starim komadima je smisao, podsećaju me Uglješa i Marija dok rasprostiru pred a mnom jedan po jedan vojvođanski ćilim – potpuno drugačiji od onih pirotskih, u jarkim, razigranim bojama i cvetnim dezenima poput onih koje ćete naći na omiljenoj trikotaži.

U njihovom prostranom salonu, ćilim percipiramo izvan uobičajenog konteksta, kao što su salaši ili etno-sela. Transponovan je u nešto drugačije okruženje, ne nužno novo, ali svakako neočekivano, kao platforma za susret i kohezivni element različitih sfera. Zato je ovaj showroom ujedno predviđen i kao izlagački prostor, sa najraznovrsnijim izborom ćilima: makedonskim, sarajevskim, timočkim, sandžačkim, a svih pažljivo čuvanih i po potrebi restauriranih od strane Marije i Uglješe. Tehnike tkanja, poznavanje ornamenata i šara, kao i razlika među njima – posebna je nauka koja će vas u ovom prostoru uvući u jedan novi, fascinantni svet.

Posebno se ističe mural Marije Vidović koja inkorporira elemente postojeće gipsane plastike u imerzivnu instalaciju. Tu su i ikonične Rex stolice Nika Kralja koje se okupljaju oko orijentalnih stolova/peškuna, objedinjujući dašak mode beogradskog salona s početka 19. veka i udobnu jednostavnost 60-ih. Malo dalje, Thonet stolice br. 811 iz Varaždina stoje uz bok meblo lampama i Lupina stolicama iz 50-ih, čije ogoljene konstrukcije otkrivaju samu srž njihove dizajnerske misli. Na velikim vratima portala koji galerijski deo odvaja od imerzivnog salona sa muralom stoji rukom ispisan program sa nedavnog otvaranja: nema timelinea. Svi ovi slojevi, koji potiču iz različitih kulturnih politika na Balkanu, stapaju se u jedan jedinstven prostor. Stvaraju utisak kao da su se linije vremena i prostora stopile u jednu ravan.

Ovo preplitanje ne poništava poreklo, već otvara mogućnost novih pregovora o identitetu, gde se tradicija i modernost susreću i stvaraju autentičnu celinu a kultura sećanja ne podrazumeva istorijski revizionizam. Iznad kamina od majolike sa pozlaćenim detaljima, snažnim simbolom kosmopolitskog duha, ponosno stoji uspravljen ćilim sa motivom drva života na zidu. Oni nisu samo predmeti; oni su fragmenti društva i predstavljaju odraz njegovih nastojanja.

U Radostanu je sve pomno promišljeno, svaki detalj je konstruisan za pogled. Već pri ulasku, prepoznatljivi oblici obaviće vas atmosferom pripadnosti: onaj sinestetički doživljaj kao kada vam neki poznati miris vrati sveukupnost doživljaja koje za njega vezujete. Iako u osnovi dućan ćilima, postavljen je kao multifunkcionalni prostor, s namerom da sami vremenom ispišemo njegovu namenu.

On je istovremeno i galerija, i foto-studio, i muzej, možda i okruženje za tajanstvenu fine-dining večeru, baš kao što i svaki od ovih vintage komada nameštaja može da posluži kao scenografija: zadatak je Radostan zajednice da iskoristi njegovu modularnost, prilagodljivost i eklektičnost za različite interdisciplinarne saradnje, a u skladu s kulturom i vrednostima brenda. Bitno je samo da su ideje vizionarske, baš kao ova Marijina i Uglješina, a prostor je tu da pretvori svaku vašu viziju u opipljivu stvarnost.

Photo: Ljubica Stojanović; Zumbul Studio