„Kad ne bih bio umetnik, bio bih pop zvezda.” Umetnik Karlo Štefanek u razgovoru sa Aleksom Jovanovićem otkriva kako je počeo da se bavi umetnošću, svoju ljubav prema muzici i da li je „preko“ baš uvek bolje.
Pre nešto više od godinu dana započeo sam jedno, poprilično nesvakidašnje poznanstvo koje se vrlo brzo razvilo u, rekao bih, izuzetno produktivno prijateljstvo. Karlova i moja saradnja krenula je spontano, od uzajamnih komplimenata na račun naših radova, do dugih razgovora o umetnosti, idejama i ličnim iskustvima. Kada smo shvatili da su naši radovi, iako vizuelno različiti, u svojoj suštini iznenađujuće slični, bilo je prirodno da započnemo zajedničko stvaranje. To nas je na kraju dovelo i do izložbe. Jedan od radova koji je proizašao iz tog procesa bio je performans/video rad u kojem Karlo i ja noćimo u galeriji, i to baš 14. februara. Prilično zabavno, ako mene pitate. Ta noć ostala je kao neka vrsta otvorenog razgovora koji se, čini mi se, i dalje nastavlja. Mnogih pitanja koja Karlo promišlja u svom radu, o telu, identitetu i prostoru za queer umetnost, dotakli smo se još tada. Ovaj intervju, vođen povodom Pride Montha, samo je nastavak tog dijaloga.
Njegov rad nikada nisam doživljavao kao hladan, iako bi možda na prvi pogled mogao delovati distancirano. Još manje kao isključivo konceptualan. Pre bih rekao da Karlo stvara prostor za ranjivost, neizvesnost i tišinu koju ne pokušava da ispuni objašnjenjima. Telo, identitet, pogled drugih i onaj unutrašnji… kod njega se sve to prepliće, ali bez nametanja narativa. Razgovarali smo o njegovom stvaralaštvu, o tome kako queer identitet prolazi kroz rad, i o onim mestima između umetnosti i života gde se sve prepliće. A možda i najviše o onome što se dešava kad umetnost ne nudi rešenja, već te tiho navodi ka pitanju koje još uvek ne znaš da postaviš.
Dizajn kao razređivanje sopstvenog identiteta
Želeo sam da počnemo od samog početka njegovog stvaralaštva to jest zašto je počeo da se bavi umetnošću i da li se seća tog trenutka. „Nije bio jedan trenutak, više kao niz odluka da nastavim raditi ono što mi je dolazilo prirodno. Meni je, međutim, trebalo vremena da dopustim da se proglasim se umetnikom. Oduvek sam crtao i slikao, a onda sam počeo da plešem, pevam u horu. Kasnije sam mislio da ću se baviti dizajnom. Zapravo, moje prvo ozbiljnije obrazovno iskustvo bilo je na Parsons School of Design u New Yorku, gde sam se odmah zaljubio u dizajnerski proces. Nakon povratka iz New Yorka, upisao sam fakultet dizajna u Amsterdamu. Tamo sam ubrzo shvatio da me najviše privlači upravo početni korak dizajnerskog procesa, istraživanje i konceptualizacija, pa sam se tako opredelio za branding. Tamo je, upravo tokom studija, i nastao prvi rad iz autoportretnog serijala Self-titled (2022–). U serijalu režiram sopstveni lik mehanizama poput mistifikacije i autofikcije. Kasnije, kada sam hteo da imam još javniji i direktnij odnos sa publikom, taj autoportretni serijal počinjem da izvodim kroz performanse. Sa tim početnim performansima sam se vratio malom Karlu koji je oduvek hteo da bude izvođač, i jednom kad sam to osvestio, ubrzo sam shvatio da je moj odabir dizajna bilo razrađivanje sopstvenog identiteta u nešto što ima siguran profesionalni okvir.”
Jasno mi je o čemu Karlo govori, a to se i jasno vidi u njegovim radovima. Ceo proces osvešćivanja njegove želje za ovim pozivom gradi njegov identitet i mislim da publika to može da oseti. Zato je nekako prirodno sledilo pitanje o radovima u kojima se queer identitet ne pojavljuje samo kao tema, već više kao neka vrsta pulsa. Da li je oduvek bilo važno da to bude jasno prisutna komponenta, ili se to prirodno provuklo kroz vizuelni jezik?
„Prvo želim da definišem šta za mene znači queer. Na queerness ne gledam kao oznaku za moju fluidnu seksualnu orijentaciju, već kao teorijski okvir. To verovatno proizilazi iz odbijanja da se smestim u bilo kakvu unapred zadanu identitetsku kutiju, ili da govorim isključivo onima koji se već nalaze unutar iste. U Zagrebu ne moraš biti gej da bi bio “queer”. Ovde je dovoljno da si neoženjen, samohrani roditelj, ili da kao dečak nosiš roze… U tom smislu, queer se ne mora posebno naglašavati u radu, to već oblikuje način na koji gledam, osećam, biram šta da pokažem. Queer u mom radu nije ukras, nego optika.”
Kada smo kod queer iskustva, zanimalo me je i kako izgleda trenutni umetnički prostor kada govorimo o queer umetnicima? Da li postoji više prostora, više podršk ili je to i dalje borba za vidljivost, samo sad upakovana malo drugačije?
„Primetio sam da queer tematika postaje sve zanimljivija i da se sve više istražuje, ali s obzirom na trenutnu situaciju u svetu, gde se isti sadržaj sve češće zabranjuje, teško je ne sumnjati u stabilnost te podrške. I zato umetnici u svom radu moraju biti što hrabriji, glasniji, direktniji. Takođe, nije više samo stvar u tome da budemo viđeni, nego i kako nas vide i ko određuje taj kadar. Tu borba i dalje traje.”
Karlov vizuelni jezik u sebi nosi nešto istovremeno nežno i direktno. Nekad deluje krhko, skoro ranjivo, a već u sledećem trenutku brutalno iskreno. Ta dinamika deluju mi kao važan element njegovog stvaralaštva. Zanimalo me je šta on misli o tome, koliko je dvosmislenost i dualnost bitna u njegovom radu i pristupu.
„Mene zanima trenutak kada nešto mekano postane neugodno, i obrnuto; kad te nešto što deluje grubo zapravo zagrli. Nežnost i brutalnost se ne isključuju i dolaze jedna s drugom. Tako na primer, u radu FAG režiram pucanje pištoljem u sopstveni portret, metkom na kojem je ugravirana reč koja me progonila čitav život. Neko bi na prvu rekao da je to isključivo agresivan rad — i da, sam čin je neminovno nasilan, a i video koji izlažem stalno reprodukuje neugodan zvuk pucnja. Ali nežnost je u detaljima, ako neko odluči da ih vidi. Taj autoportret je, recimo, snimljen tik nakon plakanja. To je takođe čin reaproprijacije u kojem sam konačno ja taj koji ima kontrolu, koji uništava reč, koji se od nje oslobađa. Puno razmišljam o tome kako izložiti emociju, a da je ne spektakularizujem. Bitno mi da je ona prikazana onako kako se ona pojavljuje u stvarnom životu. Ne bežim od realnosti, čak ni kada je surova, neugodna i teško varljiva, odatle i dolazi ta krhkost koju spominješ.”
Sada kad je Pride Month, čini mi se da svi odjednom žele da “slave queer identitet”,mediji, brendovi, institucije. Ta pažnja se pojavi jednom godišnje, pa nekako iščezne. Kako ti to vidiš? Da li misliš da takav trenutni fokus može da pomogne umetnicima, ili ti se ponekad čini da skreće pažnju sa onoga što je zaista važno?
„Radije bih da nas ne “slave”, već da nas zaista slušaju. Nemam problem s pažnjom, ali imam problem sa uslovima pod kojima ona dolazi. Moj identitet nije “promotivna akcija.” Ali, isto tako razumem da vidljivost može pomoći mlađim ljudima da se lakše prepoznaju, pogotovo u regiji sa jako malim brojem javnih queer osoba, i to ne potcenjujem. U umetnosti je to još zamršenije.
Postoji rizik da queer umetnici postanu fetišizovani ili dekorativni, ili se pak očekuje da zauzmemo mesto isključivo u temama o traumi i seksu.
Pa evo, i ovaj intervju radimo za Pride Month, što već dosta govori. S jedne strane, zahvalan sam što mi se daje prostor. S druge strane, jasno mi je da taj prostor dolazi u paketu s trenutkom. Moj identitet je prepoznat kao relevantan, ali i kao potencijalni alat. Moja umetnost se bavi identitetom, pa je ta vrsta eksponiranosti do neke mere neizbežna. Ipak, ne mislim da je sve to nužno loše. Samo zahteva jako dobar filter. Bitno mi je da zadržim svest da nisam pozvan jer sam jedini takav, nego zato što takvih još uvek ima premalo u centru… I nije da nemamo šta da kažemo kad prođe jun.”
Meni su, kao umetniku, neki radovi izuzetno važni. Pomogli su mi da se oblikujem, da se jasnije pozicioniram na sceni, ali možda još više, da u sopstvenoj glavi lociram ko sam, šta želim od umetnosti i zašto mi je ona uopšte potrebna. Karlo je već pomenuo neke svoje radove, pa se pitanje da li je i kod njega bilo slično samo nametnulo kao sledeće. Postoji li rad koji mu je posebno važan? Možda zato što je kroz njega rešio nešto lično, ili zato što je osetio da je napokon uspeo da kaže ono što je dugo tinjalo negde unutra?
„Rad o kojem trenutno najviše razmišljam se zove 139 Letters to Noa Marlo. Nastao je prošle godine, kada je trebalo da provedem 139 dana u New Yorku — najduži boravak tamo do tada. U tom trenutku je prestala komunikacija sa osobom koju sam voleo i sa kojom sam godinama živeo, Noom Marlom. Umesto razgovora, počeo sam da mu svakodnevno pišem pisma. Uz svako pismo, snimao sam i autoportret u vrtu u kojem sam tada boravio, kao neku vrstu dnevnika — ti portreti beleže vreme, promene u prirodi i u meni. Ta pisma mu nikada nisam poslao. Prvi put su prikazana na izložbi u Groningenu, na kojoj se, sasvim neočekivano, pojavio i sam Noa. Rad se sastoji od pisama, performansa i fotografija, a uskoro će biti predstavljen i kao publikacija. Nedavno sam neka pisma podelio drugim umetnicima, čiji radovi rezonuju sa njihovim sadržajem, i nastao je film koji okuplja njihove video interpretacije. Iako ga nazivam autofikcijom, ovo je verovatno moj najintimniji rad do sada.”
Pošto je Karlo, uslovno rečeno, rastrzan između tri grada, Njujorka, Amsterdama i Zagreba, što zvuči kao idealan balans, ali verujem da ima pored očitih prednosti nosi i određene poteškoće. U tom užurbanom načinu života deluje mi kao da nije lako pronaći mir, uklopiti se i jedno mesto nazvati domom. Ta tri grada su potpuno različita, ne samo po tempu života, već i po kulturi, pristupu umetnosti, svakodnevici. Zanima me kako sve to utiče na osobu. Da li je van Balkana zaista bolje? Ima li više prilika? Jer često nam se ovde u Beogradu, čini da je „preko“ sve lakše: više sadržaja, više podrške, veće mogućnosti za kvalitetnu umetničku produkciju i izlaganje. Pa sam hteo da čujem kako to njemu izgleda. Da li Zagreb utiče na njegov rad? I da li je stvarno bolje negde drugde, ili je to samo ona stara priča o tome da je trava u tuđem dvorištu uvek zelenija?
„Zagreb sam napustio s osamnaest. Odrastajući ovde, ono što me najviše inspirisalo jeste bila želja da odem. A kad sam napokon stigao na tzv. Zapad, shvatio sam da trava zaista jeste zelenija, ali samo zato što je fejk. To razočaranje je bilo ključni trenutak u formiranju mog pogleda na svet, pa i na umetnost. Moj odnos sa Zagrebom je uvek bio napet i kad napustiš grad s kojim imaš nešto nerešeno, kad-tad moraš da mu se vratiš. Za mene, taj povratak ne znači pomirenje, više se radi o stalnoj konfrontaciji. I u tome postoji ogroman potencijal za stvaranje. Lakše je biti umetnik negde drugde, tamo gde te niko ne poznaje. Ali baš zato mi je Zagreb najizazovniji jer me ovde sve podseća na ono što sam bio, i to izaziva najdublje pukotine. Jedan deo mog performansa auto-protesta Against Self, koji sam izveo prošlog juna, bio je upravo pokušaj tog razračunavanja.”
Vraćam se da bih mogao otići; odlazim da bih se mogao vratiti. Ta neodređenost mi je najbliža definiciji doma
„Danas Zagreb, Amsterdam i New York za mene čine tri različita uporišta. U Zagrebu sam se formirao, u Amsterdamu sam prvi put osetio slobodu, u New Yorku imam porodicu, pa mu se vraćam kad god stignem. Scenski, Zagreb danas možda nema veliki broj savremenih izvođača u polju samog performans arta, ali ima ono nešto sirovo, duboko, istorijski ukorenjeno, što mene intuitivno vuče. U Amsterdamu se puno radi na relaciji tehnologije i tela. New York je potpuno drugačiji; sve je teatralno, preterano, i često namerno “cringe.” I meni je to sve jako inspirativno. Zapravo, najviše se događam između tih mesta. Vraćam se da bih mogao otići; odlazim da bih se mogao vratiti. Ta neodređenost mi je najbliža definiciji doma. Biti stranac ovde i onde, ili se barem tako osećati, izoštrava pogled. Postaješ turista svega, uključujući i samog sebe. Gledaš pažljivije, primećuješ više, držiš svet na dovoljnoj udaljenosti da ga zapravo vidiš.”
Kad smo već pomenuli Zagreb, nisam mogao da se ne setim naše zajedničke izložbe i razgovora te večeri. Tada smo dosta pričali o performansu i ulozi tela u umetnosti. Za mene je telo pre svega način komunikacije, bilo da je u pitanju slika, video ili sam performans. U trenucima stvaranja često ga posmatram kao alat, nešto kroz šta govorim, ali i od čega se u isto vreme donekle odvojim. Zanimalo me je da li je to slično i kod Karla. Da li se odnos prema telu u njegovoj umetnosti menja? I uopšte, kako se menja odnos prema sopstvenom telu kroz vreme? Čini mi se da se taj odnos menja kako odrastamo, a rekao bih da je kod queer umetnika to još složenije, intimnije, i političnije u isto vreme.
„Telo je svačiji prvi jezik, a ujedno i najnesigurniji alat. U performansu moje telo je sredstvo, protivnik. I ne znam da se uvek nositi s njim. Znam da ga zlostavljam, zanemarim, sabotiram. Ali pre svakog performansa, bez greške, pripremim telo. Nekad postim danima pre izvedbe, kupam se u tišini i mraku, odem na masažu ako mogu. Sve da bih ga uskladio sa sobom pre nego što ga opet iscrpim. Nedavno sam u performansu Something Like Time (In the Event Of) prvi put izveo rad potpuno nag. Taj čin nije bio provokacija, već organski nastavak koncepta koji sam hteo da istražim do kraja — bio je to, jednostavno, jedini način da u potpunosti otelotvorim izdržljivost, izloženost i ranjivost. Performans je trajao četiri sata, samo zvuk metronoma, mog odbrojavanja, bela kreda i sopstvena koža. Nekad na prašnjavom podu, nekad na prstima, nekad trčeći od zida do zida, ostavljao sam tragove vremena po prostoru i po sebi.”
Something like time (In the event of), performance, 4h, Self-titled (2022-), 2025
„Telo u performansu mi je način da vratim vlasništvo nad sobom, ali ne vlasništvo u smislu moći, nego odgovornosti. Ima dana kada ne mogu da ga gledam. Ima dana kada ga slavim. Ne verujem u čisto prihvatanje, već u telo kao stalnu pregovaračku zonu.”
Još jedna velika borba koju, verujem, svi umetnici vode sami sa sobom, ja svakako, a pretpostavljam i ti, jeste ona sa temama koje su nam važne, ali još uvek ne uspevamo da ih „uhvatimo“ u svom radu. Kao da su stalno tu negde, prisutne, ali uvek malo izmiču. Postoji li neka takva tema i kod tebe? Nešto što ti je blisko, ali još nije pronašlo svoj oblik u radu.
„Identitet. Iako je možda to i jedina stvar kojom se stalno bavim. Možda baš zato. Pokušavam da ga napadnem sa svih strana, rodno, nacionalno, seksualno, religijski, jezično, vremenski. Identitet se mora stalno razgrađivati i sastavljati da bi bio stvaran. Autofikcija i performans mogu najviše pobeći od jednoznačnosti, i čini mi se da je identitet ovde najslobodniji. Pokušavam da razumem sebe, ali samo do tačke koja neće blokirati rad. Jer previše samosvesti je ponekad najgori neprijatelj u stvaranju.”
Znam da nam je obojici Marina Abramović veliki uzor, stalno se vraćamo na nju u razgovorima. Ali, koga još pratiš? Ima li umetnika, savremenih ili iz prošlosti, koji te inspirišu? Ili možda jednostavno, smire misli?
„Od umetnika iz prošlosti, uvek mi se vraćaju Egon Schiele, Louise Bourgeois, Joseph Beuys. Naravno, Marina Abramović i Mladen Stilinović. A onda i Andy Warhol i Felix Gonzalez-Torres. Debelo kasnim, ali moje nedavno otkriće je Sands Murray-Wassink. Njegov rad mi je neuredan, nežan, čudan, predivan. Uvek mi je važna moja Vlasta Delimar. Od mlađih regionalnih umetnika posebno cenim Ilju Simina, Marlen Ban, Ines Borovac, Maju Simišić — različiti su, ali svi imaju nešto nefiltrirano u radu, i to volim. Na međunarodnoj sceni pratim Joan Horracha, Billy Morgan, Benjamina Francisa, Nicholasa Sancheza/Wonderful Cringea, Jensa Hulsa. Sve su to umetnici čiji radovi kao da dolaze iz nekog nemira.”
Za kraj, nešto što mi je često na umu i o čemu lično obožavam da pričam, muzika. Znam da je važna mnogima, ali u queer svetu definitivno ima još dublju i bitniju ulogu. Kao prostor identifikacije, oslobađanja, bekstva, ali i zajedništva. Da li je muzika imala uticaj na tebe, u formiranju identiteta, u radu? Imaš li neke muzičke zvezde kojima se stalno vraćaš, bilo vizuelno, emotivno, kako god?
„Moja mama mi je prva pustila Madonnine spotove. Kasnije i Lady Gagu. Odrastao sam uz te žene koje nisu bile samo talentovane, već jasne, nezaustavljive, pametne. Za mene su pop dive bile prva lekcija o slavi, ikonografiji, performansu i kontroli. Ako me prostalkujete na Spotifyju, videćete da imam playlistu za svaku priliku. Ponekad kreiram i playliste za određene radove. Muzika mi uvek ide u studiju. Uvek pevam pod tušem. Kad ne bih bio umetnik, bio bih pop zvezda.”
Fotografije: David Bakarić
Kreativna i tehnička produkcija: Marlen Ban
Lokacija: Autoelektrika Štefanek
Moda: VICKO RACETIN Spring/Summer 2025 & Spring/Summer 2024
VOGUE RECOMMENDS
