Izložba u Skoplju donosi specifičan pogled na jugoslovensku punk subkulturu

Priznajem, premlada sam da bih zaista osetila šta je punk značio tada, u realnom vremenu, na ovim prostorima. Nisam bila tu kada su fotografije, fanzini, koncerti i skvotovi gradili jednu od najautentičnijih subkulturnih scena u bivšoj Jugoslaviji. Ipak, od kad znam za sebe, punk mi je bio blizak kao pojam i kao duh, ne nužno kao muzika, čak ni kao estetika, koliko kao stav. Kao upornost da se društvu kaže „ne“, da se izmakne pravilima, da se telo i identitet izmaknu normi. Zato mi je ova izložba pod nazivom „PUNK. SUBKULTURA. SOCIJALIZAM. ARHIVI I FOTOGRAFIJE IZ SLOVENIJE“, koju je kurirala Marina Gržinić u saradnji sa Slavčom Dimitrovom i koju možete pogledati do 13 .jula, važna ne samo kao pregled prošlosti nego i kao ogledalo sadašnjosti.

Izložba, koja otvara ovogodišnji Skopje Pride Weekend u Muzeju savremene umetnosti, donosi opsežnu arhivu slika, dokumenata i znakova jedne scene koja je postojala kao kontrapunkt tadašnjoj socijalističkoj svakodnevici. Ali ona nije muzejski mrtva stvar – ne deluje kao vreme koje je prošlo, kao nešto zatvoreno. Naprotiv. Gržinić je u razgovoru pomenula da arhiv vidi kao živo tkivo, koje se može čitati višeslojno: kao autentični zapis osamdesetih, ali i kroz današnje queer i feminističke optike. To je možda i najvažnije, da ono što je nekada bio bunt protiv države, partije, svakodnevice, danas progovara u borbama protiv kapitalizma, fašizma, nacionalizma, protiv sve agresivnijih desničarskih diskursa koji se vraćaju.

Siniša Lopojda, Laibach, Novi rok, Ljubljana 1982

Na moje pitanje kako je pristupila balansiranju između istorijske dokumentacije slovenačke pank scene i njene reinterpretacije u savremenom queer i feminističkom kontekstu, Marina Gržinić odgovara: „Pristupila sam arhivama kao mestu otpora, ali i kao živom tkivu koje je moguće čitati višeslojno – kako kao dokument vremena, tako i kroz savremene queer i feminističke optike. Nije bilo dileme oko toga da li „ostaviti“ te arhive u prošlosti. Upravo suprotno – bila je to šansa da ih aktiviramo iz sadašnjosti. Današnje čitanje ne briše njihovu istorijsku autentičnost, već je obogaćuje: subverzivne geste, estetika otpora i politička urgentnost punk fotografije iz 80-ih snažno odzvanjaju današnjim pitanjima identiteta, tela i pripadanja..“

Upravo ta mogućnost višeslojnog čitanja arhiva čini ovu izložbu veoma relevantnom u savremenom diskursu. Punk je tada bio više od muzike, bio je prostor političke artikulacije koja je u sebi već nosila začetak onoga što danas zovemo spojem klasne borbe, antiautoritarizma, seksualne i rodne transgresije i sličnost između tog tadašnjeg otppra i savremenih borbi queer i feminističkih zajednica protiv kapitalizma, nacionalizma, fašizma danas je više nego vidljiva. „Punk je bio deo levog fronta, neraskidivo povezan sa klasnom borbom i kritikama autoriteta. Danas, queer i feminističke borbe protiv kapitalizma, fašizma i nacionalizma ne mogu se razumeti bez te istorije otpora. Punk je tada artikulisao ono što danas nazivamo intersekcionalnošću: glas protiv više oblika represije. On može biti referentna tačka i inspiracija, ne kao nostalgični artefakt, već kao aktivna metoda političkog mišljenja“, objašnjava Gržinić.

Zato izbor autora i radova nije bio neutralan, vođen je namerom da se isprave istorijske nepravde i otvore prostori za glasove koji su ranije ostali nevidljivi. „Selekcija autora i radova vođena je željom da se otvore prostori koji su ranije bili prećutani ili marginalizovani“, kaže Gržinić. „Punk scena, kao i mnoge druge subkulture, često je istorijski predstavljena kroz mušku prizmu. Ovom izložbom želimo da dekonstruišemo taj pogled i osvetlimo prisustvo i agens ženskih, queer i feminističkih aktera, kako kroz same fotografije, tako i kroz narativ koji ih prati.“

Dušan Gerlica, Pankrti, MENZA, Student campus, Ljubljana, 20 April 1979

U tom smislu, izložba u Muzeju savremene umetnosti u Skoplju prevazilazi samo lokalni kontekst i postaje deo šire, postjugoslovenske queer mape. Sama Gržinić, kao filozofkinja, teoretičarka i kustoskinja, insistira na tome da njen kustoski rad nikada nije odvojen od teorijskog. „Ova izložba jeste produžetak mog rada na polju kritike kapitalizma, tela, postkolonijalnosti i evropske normalizacije. U tom smislu, ona je oblik vizuelne teorije, prostor u kojem se koncepti pretaču u materijalnu formu, dostupnu široj publici. Ona je, poput teksta ,argument, analiza i poziv na delovanje“, kaže ona. Njen lični odnos prema panku je duboko ukorenjen u ovoj izložbi. „Ja sam savremenica punka, rasla sam uz njega, a još više uz širu subkulturnu scenu. Od 1980. godine vodila sam Galeriju ŠKUC, a pre toga smo delovali kao grupa entuzijasta, na čelu sa Dušanom Mandićem“, priseća se Gržinić. Seća se i čestih dolazaka u Beograd, saradnje sa Srećnom galerijom, polaroidnom umetničkom praksom, kao i snažnog uticaja beogradskog feminističkog kruga oko Žarane Papić, koji je ostavio trag i u njenom teorijskom radu. „ Jasno je, da je slovenčka homoseksualna scena bila najvažnija za moj umetnički pogled, seksualnost, transgresivnost i borbe za socializam I ljudska prava svih.“

Međutim, ova izložba ne pokušava da slovenačko iskustvo proglasi univerzalnim. Naprotiv, svesno je postavljena kao jedno od centara šire YugoQueer scene. „Ljubljana jeste bila specifična – po infrastrukturi, kulturnoj politici, ali i radikalnoj umetničkoj sceni. Međutim, cilj nije da se slovenačko iskustvo predstavi kao univerzalno, već kao jedno moguće čvorište YugoQueer geografije“, kaže Gržinić. „Pokazujemo kako lokalno iskustvo može osvetliti šire postjugoslovenske procese. Kroz ovu izložbu, ne govorimo samo o Ljubljani, govorimo iz Ljubljane, ali sa svešću o mreži u kojoj smo svi povezani.“

Tone Stojko, The audience, Novi rock ’84, Ljubljana, September 1984. / Kept by the National Museum of
Contemporary History of Slovenia.

I to je možda njena najveća vrednost, sposobnost da kroz specifičan arhiv ponudi novu mapu identiteta, solidarnosti i otpora. Jer su festivali poput Skopje Pride Weekenda svojevrsna mesta političkog susreta. „Koncepti kao što su YugoQueer ili Queerslavia nisu samo teorijski, oni nastaju kroz susrete, izložbe, razgovore. Ovakve platforme otvaraju prostor za transnacionalne solidarnosti koje nadilaze državne, etničke i jezičke barijere – nudeći drugačiju političku imaginaciju postjugoslovenskog prostora“, kaže Gržinić.

U mesecu juna, mesecu Prajda, ova izložba deluje kao podsetnik da je punk i dalje prisutan – ne samo kao muzika ili vizuelna estetika, nego kao trajni metod mišljenja i borbe. Njegov duh, kao i duh queer otpora, ostaje živ u slikama iz prošlosti, u pitanjima sadašnjosti, u potencijalima budućnosti.

Bojan Radovič, The audience, Gymnasium, Novo Mesto, Slovenia, 10. June 1983