Kako mi je putovanje pomoglo da preoblikujem tugu i zašto je to bilo moje najvažnije putovanje

U četrdesete sam ušla dekapitulirana (trudila sam se da pronađem lepši izraz započinjući ovu temu, ali uprkos trudu, mislim da me obezglavljenost i dalje najbolje opisuje.) Dogodio mi se potpuni raspad privatne emotivne situacije, prekid dugogodišnjeg partnerstva izmakao mi je sve pod nogama, doslovno i figurativno. Iako se nije radilo o smrti bliske osobe (to sam doživela u dvadesetima, i mislim da je i dalje nemerljivo najgori oblik suočavanja sa gubitkom), ovakav životni scenario je za mene bio vrlo sličan. Obuzela me je beskrajna tuga koja je trajala nedeljama, mesecima, (pa i koju godinu), činilo se da nikada neće otići, a osećaj je bio kao da ste u stalnom padu (a nikako da tresnete, samo propadate). Bilo je razloga zbog kojih je vredelo živeti i trgnuti se, ali moja glava i telo su naprosto bili beskrajno tužni. I jedva su se pomerali. Trebalo je tu tugu ozbiljno shvatiti i tako joj pristupiti.

Shvatila sam da što smo stariji to nam suočavanje sa tim scenarijima na koje baš nismo računali, češće dolazi, ili nam barem sve teže pada. Fizički gubici, emotivni gubici, raskidi, razlazi, opraštanja, bolesti, sve su to teška stanja koja nas bacaju u tugu. Mary-Frances O’Connor, američka psihološkinja i neuronaučnica, poznata po proučavanju tuge i njenih posledica na um i telo, u svojoj novoj knjizi The Grieving Body, objašnjava tugu „kao bilo koji gubitak dela sebe“, naglašava je kao prirodnu reakciju na gubitak, posebno gubitak voljene osobe.“Tuga može biti povezana i sa našim identitetom, vrednostima, svakodnevicom i željama“, kao nastavak definicije govori mi Santina Kuzmić, stručnjakinja za logoterapiju. „Život nakon tuge više nije isti, ne više u onom obliku koji smo poznavali jer ono što nam trenutno nedostaje, toga više nema i osoba treba svoj život da usmeri prema novom i drugačijem. Svaka tuga nas uvek zove na prilagođavanje.“ Velike tuge su uvek povezane sa ljubavlju, a razumevanje njihovog procesa je ključno za emotivno isceljenje.

Susret i prihvatanje tuge

Kada mi se dogodio taj životni emotivni nered, isplanirala sam putovanje sa prijateljicom. Iako su nam avionske karte već bile u džepu, ona je nažalost u zadnji čas morala da otkaže. Za mene to nije bila opcija, znala sam da ću morati sama tri nedelje u Meksiko. Biću iskrena; pojma nisam imala šta radim i kuda idem. Iako sam u sebi osećala zahvalnost da to mogu da uradim, bila sam potpuno nesposobna da doživim to putovanje kao srećan trenutak. Bila sam brod bez kormilara, kapetan ga je napustio, a uređaji za navigaciju su zakazali. Samo sam driftovala i kretala se okolo bez plana i programa, ali sam se kretala. Doživela sam lepih prizora, upoznala putem dobrih ljudi, ali su moj pogled i um, bili potpuno prazni. Tek ću nekoliko godina nakon toga (da, tuga traje), shvatiti da je to bilo moje najvažnije putovanje. „Tuga je most koji nas vodi do rastvaranja onog što treba da pustimo ili onoga što treba da prebolimo. Ona je poziv na unutrašnji rad. Ako joj pristupimo sa prihvatanjem, ona može biti katalizator ličnog rasta – poziva nas da ponovo izgradimo smisao, pronađemo novu ravnotežu i razvijemo novu unutrašnju snagu, govori mi Santina.

Savremene teorije o žalovanju, čini se, priznaju legitimnu ulogu koju putovanja mogu imati u procesu tugovanja. Engleski izraz griefcation lepo sažima ideju putovanja koje pomaže u procesu tugovanja. Istraživanja, uključujući ona Mary Frances O’Connor, pokazuju da putovanja mogu da budu podrška u nošenju sa gubitkom, toliko da je griefcation proglašen i wellness trendom u putovanjima za 2024. Iako neuronaučni dokazi još uvek nisu opsežni, O’Connor objašnjava da „tugovanje zahteva težak zadatak odbacivanja karte koju smo koristili za snalaženje u životu“, a putovanje na daleka mesta može nam pomoći upravo u tome, da tu kartu obnovimo i prilagodimo. Santina se nadovezuje sa idejom kako „gubitak često duboko menja osobu, a putovanjem doslovno menjamo prostor, ritam, perspektivu, što može olakšati unutrašnji prelaz“.

Govori mi i kako neki stručnjaci to nazivaju i „terapijski prostor liminalnosti“, mesto između starog i novog, gde može doći do uvida, isceljenja i regeneracije. (lat. limen znači prag, „kulturni antropolozi koristili su reč liminalnost kako bi opisali prostor/vreme između obredne smrti i ponovnog rođenja koji se događa u ritualima inicijacije“). „Spomenuti prelazni prostor često započinje osećajem gubitka, krize, straha, besmisla i svešću da više nema povratka. U tom procesu odustajemo od starih značenja i ulazimo u prostor marginalnog gde nova iskustva još nisu kreirana. Tuga često stvara zatvoren krug emocionalne stagnacije: isti ljudi, mesta i rutine podsećaju na gubitak. A putovanje, aktivira nove neuralne puteve, stimuliše dopamin, može pomoći u smanjenju kortizola (stresa)“, objašnjava Santina.

Putovanje kao transformacija tuge

Putovanje ne briše bol, ali stvara novi kontekst u kojem je bol moguće drugačije doživeti. Zbog čega postoje i različita grief-related putovanja, koja mi u nastavku tumači Santina.

Fizička putovanja kao beg ili odmak

„Odlazak daleko od svakodnevnih mesta i rutine često pruža nužan predah od stalnih podsetnika na gubitak. Iako ponekad deluje kao pokušaj bega, ovakvo putovanje zapravo otvara prostor za predah i novi pogled.“

Primer: spontani odlazak na put nakon razvoda, selidba u drugi grad ili zemlju, jednostavno, potreba da se „udahne nešto novo“.

Hodočasničko putovanje

„Put sa dubljom duhovnom ili simboličkom svrhom. Nosi energiju traženja, poniznosti i unutrašnje obnove.“

Primer: Camino de Santiago je odlazak na posebno sveto mesto, a možete se odlučiti za bilo koje lično mesto koje vezujete uz osobu za kojom tugujemo

Putovanja  namenjena povratku korenima

“ To su putovanje na mesto detinjstva, u rodnu kuću, ili mesto ‘gde je sve počelo’. Ono vam može pomoći u emocionalnoj integraciji.“

Putovanja povratka sebi

„Tuga nas često ‘skine do kosti’, i osoba se okreće svom unutrašnjem putovanju. To može biti psihoterapija, meditacija ili duhovna praksa.“

Primer: terapeutska ili retreat putovanja na koja se odlučujemo kako bismo istražili unutrašnje procese ili se samo umirili

 Egzistencijalno putovanje

„Ta putovanja pokušavaju da pronađu odgovore na pitanja: Ko sam ja sada bez tog odnosa? Šta moj život sada znači? U čemu je vrednost patnje? Ovo je često tihi i duboki proces, gde osoba redefiniše svoj identitet, vrednosti i životnu svrhu.“

 Ritualna putovanja

„To može biti čin odlaska na mesto sećanja, nošenje predmeta, pisanje pisama osobi za kojom tugujemo, ili neki mali sitni rituali kojima na putovanju ‘zatvaramo’ poglavlje i otpuštamo.“

Kreativna pozivnica za putovanje

„Neki ljudi krenu putem stvaranja; napišu knjigu, snime film, počnu da slikaju, stvaraju muziku. To je unutrašnje putovanje kroz izražavanje boli.“

Primer: bilo koje putovanje ili destinacija koje vas zove zbog kreativnog izražavanja

Volontiranje ili putovanje pomoći

„Neki ljudi nakon gubitka osete potrebu za davanjem drugima, potrebu da pomognu. To takođe postaje oblik isceljenja.“

Primer: sudelovanje u volonterskim kampovima pa i pridruživanje nekoj od volonterskih zajednica

Iako je moje solo putovanje u Meksiko bilo putovanje bez kormilara, bilo je jako važno jer se odnosilo na prihvatanje tuge, prihvatanje celog jednog dugačkog procesa koji je tek bio preda mnom. Nisam morala da budem ništa drugo od onog ko i šta sam bila na tom putovanju. Uz kratke trenutke znatiželje, bila sam pogubljena i praznog pogleda. Zagrljaj tog stanja vodio me prema izlasku iz njega, i nečem novom. Zapravo nisam osetila kada sam finalno tresnula jer je to sve vreme bilo jedno veliko dno. Opraštanje od starog života još uvek traje, to je kod mene spor proces, ali se optimizam vratio u moj vrt. Sada ponovno planiram solo putovanje koje će ovog puta imati sasvim drugu vrstu delovanja na mene. Jako mu se radujem.

Kako nam poručuju sa bloga Travel Psychologist, koji je osnovala Dr. Charlotte Russell, klinička psihološkinja, „putovanje tokom tugovanja može biti duboko isceljujuće, pod uslovom da budete nežni prema sebi. Birajte smirenost, prirodu, fleksibilnost i smislenost, i dozvolite sebi da osetite dok otpuštate.“