Ko danas ima pravo da bude lep?

„Ej, šta se dogodilo sa Lindsay Lohan?“, pitanje je koje se promigoljilo u moj živahni inbox pre nekoliko dana, upakovano sa dokaznom fotografijom koja insinuira da glumica odjednom izgleda „neprepoznatljivo“. „Nemam pojma, kaže da jede ukiseljenu cveklu“, odgovaram nakon brzopoteznog googlanja, izostavljajući čudotvorne sastojke koje je takođe nabrojala, a koji uključuju šargarepu, jabuku, limun, maslinovo ulje i đumbir. Ne spominjem ni hladan peškir kojim odmah nakon ustajanja razbuđuje obraze. Christina Aguilera isto izgleda senzacionalno. I Kris Jenner. Kao da dele DNK sa Benjaminom Buttonom.

Otkako svedočimo promenama na licima i telima zvezda, slavne žene se kunu u moć korenastog povrća i dosledne skincare  rutine, a pod pritiscima radoznalog puka, kako bi dokazale da su potpuno „prirodne“ pokazuju nam rezultate ultrazvuka, rendgenske slike svojih gluteusa pa čak i to da nisu ni trepnule na detektoru laži. Da li nam poznati i slavni duguju da javno izlistaju sve specifikacije svojih kozmetičkih zahvata, pitanje je oko kojeg nikad nećemo pronaći konsenzus. Što se mene tiče, njihovo je pravo da odluče šta će podeliti i kada, ali teško mi je da ozbiljno shvatim tvrdnje da su za novu strukturu jagodičnih kostiju zaslužne chia semenke i mokri peškiri. Sa druge strane, Kylie Jenner na TikToku deli sve detalje svog boob joba koji meni, koja o tome nemam pojma, zvuče kao šifrovani kodovi koji su se slali preko Berlinskog zida. 445 cc, moderate profile, half under the muscle!!! Silicone!!! Garth Fisher!!!, otkriva Jenner vrckavo, a devojke joj zahvaljuju i šalju joj virtualni high-five. Sveti gral savršenog poprsja koje ‘izgleda prirodno’, konačno je otkriven. 

Iako korisnice društvenih mreža smatraju potez Kylie Jenner plemenitim činom, činjenica je da preuređivanje poprsja u luksuznoj klinici na Beverly Hillsu kod doktora Fishera ne može mnogo njih da priušti. Upravo je to misao koja mi, poput rodea, jaše po glavi poslednjih dana. Delile slavne žene sa nama specifikacije svojih estetskih updatea ili ne, sve veštiji kozmetički zahvati i ine intervencije podižu standarde lepote do novih, frustrirajućih nivoa. Poput Chanela ili Prade, nositi „potpis“ Dr. Fishera ili Dr. Levinea, u čije se zlatne ruke kune klan Jenner je statusni simbol.

Da bi se zadovoljili minimalni standardi lepote, potrebno je sve više vremena i novca. Ali ako je lepotu moguće kupiti, a jeste, šta to znači za one koji je ne mogu priuštiti? 

Iako društveni konstrukt, lepota nije samo pitanje ukusa, već i svojevrsni društveni kapital. Brojna psihološka i sociološka istraživanja potvrđuju da je fizička privlačnost u direktnoj korelaciji sa nizom društvenih privilegija. Ljudi koje drugi smatraju privlačnima lakše pronalaze posao, brže napreduju u karijeri, više zarađuju, ređe su strogo kažnjavani na sudovima i generalno su društveno prihvaćeniji od onih koje društvo ne percipira toliko oku prijatnima. Ako imate neku super zgodnu prijateljicu, onda verovatno znate da ne plaća kazne za prebrzu vožnju i da, nekim čudom, non-stop rešava nerešivo. Iako pretty privilege, kao oblik kognitivne pristranosti koji je najčešće nesvestan, daje privlačnim osobama nezaslužene prednosti i povlašteni tretman, ono oko čega se možemo složiti jeste da se radi o nejednakosti koje ne proizlaze iz truda, veština ili ličnog izbora nego iz biološke slučajnosti. Ili, ako je reč o lepoti potpomognutoj estetskim zahvatima, onda to znači dodatno produbljivanje klasnih razlika. Nejednakost se više ne ogleda samo u broju nekretnina, arsenalu dizajnerskih torbica, pristupu boljem obrazovanju i zdravstvenom osiguranju, već i u odsustvu bora i elegantnim konturama nosa. Oni koji lepotu mogu da priušte, novcem kupuju još jednu društvenu privilegiju koja „manje srećnima“ ostaje nedostupna. Možemo se praviti da nije tako, ali u svetu koji (previše) vrednuje lepotu, značajno odstupanje od društvenih standarda može ozbiljno da utiče na životne ishode.

Ako je uloga socijalne države da pomogne onima kojima je svemir podelio “lošije karte”,  kako bi barem donekle izjednačio njihove šanse za uspeh i sreću, mislim da je sasvim opravdano pitati: zašto je lepota izuzeta iz tog okvira? 

Znam, na prvu zvuči provokativno. Svaki čovek ima pravo na život, slobodu, sigurnost, i ugradnju noktiju jednom mesečno. Kao da je reč o sloganu kozmetičkog salona koji se „malo“ previše zaigrao sa reklamom. Međutim, iako isprva može da zvuči pomalo bizarno, pravo na lepotu kao element društvene pravednosti nije nova ideja. Ideja da je lepota ljudsko pravo seže još u pedesete godine prošlog veka kada je hirurg Ivo Pitanguy uverio tadašnjeg brazilskog predsednika Juscelina Kubitschka da je pravo na lepotu jednako važno kao i bilo koja druga zdravstvena potreba. Poprilično uverljivo tvrdio je da odstupanje od standarda društveno prihvatljivog izgleda može biti izvor psihološke boli te da bi država, ako želi da bude pravedna, trebala da se pozabavi sa ispravljanjem takvih nepravdi. U knjizi A Right to Beauty Alexander Edmonds priseća se lepljivih leta u Rio de Janeiru i kako Pitanguy ima maltene status svetca. Njegov napor da „učini svet boljim mestom“ i danas se slavi na karnevalima, „u procesijama samba plesačica u perju i bikinijima“.

No, za razliku od Brazila, gde je pristup kozmetičkim zahvatima osiguran kroz javni zdravstveni sistem, u većini zemalja estetske operacije se odobravaju isključivo kada su medicinski indikovane. Recimo, operacija nosa izvodi se zbog devijacije septuma, a blefaroplastika samo ako spušteni kapci ometaju vidno polje. Uši koji su previše odmaknute od glave smatraju se estetskim problemom koji ne treba da bude zdravstveno indikovan da bi se “popravljao”. Država će vam obično pružiti ruku i ponuditi rekonstrukciju ako ste zbog raka izgubili dojku ili ste preživeli nekakvu nesreću koja vam je narušila izgled lica, ali ako ste se sa nekom „nepovoljnom“ karakteristikom naprosto rodili – a ona vam ne ugrožava zdravlje – jedino što možete da uradite je da potražite sreću u privatnoj klinici. O sopstvenom trošku. Zašto? Jedna od uloga socijalne države je da pokuša da ublaži posledice nejednakih početnih pozicija. Znamo li da su neki zbog izgleda privilegovani, a drugi diskriminisani, zašto je fizički izgled izuzet iz te intervencije? S porastom popularnosti estetske hirurgije i fascinantnim mogućnostima koje ona danas nudi, za mene to samo znači da je rane koje je ostavio bič genetske lutrije moguće zaceliti samo ako imate novac. 

Horst P. Horst, Vogue 1936

U svetu koji često podseća na „diktaturu lepote“, praviti se da fizički izgled nije važan bilo bi čisto ignorisanje stvarnosti. Mislite li da fizički izgled ne može da bude izvor patnje, pitajte tinejdžerku sa aknama šta misli o tome. Ako socijalna država zaista želi da bude pravedna, možda bi trebala da razmisli o tome da redefiniše pojam „nepravedne startne pozicije“, evaluira poziciju fizičkog izgleda u produbljivanju klasnog jaza, i postavi pitanje: postoji li neke kategorije koje su sada izuzete iz računice, a zaslužuju društvenu podršku?

Međutim, iako ova ideja zvuči logično (nakon što smo prihvatili da i nije toliko provokativna), pravo na lepotu dolazi sa nizom etičkih zamki.

Ko bi i kako procenjivao prema kome svemir nije bio dovoljno darežljiv samo je jedno od pitanja. Ko bi činio taj Odbor za lepotu i šta bi značio estetski bare minimum? Da li bi takva mogućnost dodatno stigmatizovala one za koje bi procenili da odgovaraju meri? Da li bi veća dostupnost estetskih zahvata dodatno zacementirala postojeće kanone lepote i pretvorila nas u kopije? A šta je sa resursima? U zemlji u kojoj se termin za magnetsku rezonancu u Gospiću čeka sedam meseci, postoji li finansijski i vremenski okvir u koji staju estetske operacije nosa? I na kraju, gde je granica između želje i potrebe? 

Pitanja ima pregršt, ali to ne znači da ideju treba u potpunosti odbaciti. Rešenje se možda nalazi u kombinaciji pristupa: u individualnoj proceni slučajeva kod kojih je psihosocijalna šteta značajna (kao što već imamo u slučaju ušiju ili zečje usne), uz istovremeno ulaganje u osvešćavanje društva kako bi se destigmatizovale različitosti i smanjila težina postavljena na fizički izgled. Dok ovo pišem, čini mi se kao da sastavljam neki utopijski pamflet kojem se i sama podsmevam. Pazite, „treba smanjiti težinu postavljenu na fizički izgled“. Kako? Kako je to moguće učiniti kada živimo u svetu u kojem je doseći standarde lepote toliko važno da se estetski zahvati ukrašavaju feminističkom retorikom? Da li je stvarno reč o osnaživanju i izboru, ako je taj izbor dirigovan društvenim pritiscima, tema je koju ću ostaviti za neke kasnije pamflete. Izgled je naprosto važan. Toliko da ni moja komšinica u penziji više ne stavlja fotku sa unucima na Instagram ako se nije, kako ona kaže, „malo spopeglala“. Sa druge strane, estetske operacije i danas često dolaze u paru sa društvenom osudom. To je, uglavnom, i jedan od razloga zašto nisu svi otvoreni kao Kylie Jenner. Damned if you do, damned if you don’t – rekli bi naši stari. Možda je najpoštenije priznati da na većinu ovih dilema nemamo ni odgovore ni rešenja. Ako već znamo da živimo u društvu koje toliko vrednuje fizički izgled, jedino što možemo je da pokušamo da ga promenimo svojim izborom ili da se priklonimo konvencijama većine i igramo mudro kako nas svet ne bi šutnuo u stranu. Obe odluke dolaze sa nekim setom posledica. I jedna i druga mi se u ovoj nemilosrdnoj konstelaciji čine sasvim pošteno.