Ako volite estetiku Wesa Andersona, ovi umetnici biće vaša sledeća opsesija

Kada govorimo o estetici Wesa Andersona, zapravo govorimo o pogledu na život. Hoćete li ga pronaći ispred Slovenačke filharmonije u Ljubljani, HNK u Splitu ili Galerije savremene umetnosti u Subotici (ovaj odabir nikako nije slučajan), dešifrovati arhitekturu poput knjige, a život lucidno secirati – zavisi samo od toga koliko daleko može da dosegne vaša imaginacija. Zajednica ljudi inspirisana Andersonom davnih je dana osnovala Accidentally Wes Anderson platformu, u okviru koje je izašla i čuvena knjiga 2020. godine (s pomenutim regionalnim zdanjima koja se lako mogu zamisliti u njegovim filmovima).

Najnoviji film Wesa Andersona, The Phoenician Scheme, nakon premijere na Kanskom festivalu, stiže u bioskope širom sveta, otvarajući novo mesto u njegovom kreativnom univerzumu. Kao i The Royal Tenenbaums, The Grand Budapest Hotel, The French Dispatch, Asteroid City, novi film donosi niz prepoznatljivih momenata omiljenog američkog režisera: likovi su neobični, porodice šarmantno disfunkcionalne, a način isporuke dijaloga hladnokrvan. Vizuelni jezik dopunjuje narative Andersonovih filmova i čini ih još impresivnijim: u svim svojim šarama, simetrijama i kontrastima.

Za sve ljubitelje Wesa Andersona, u nastavku izdvajamo 7 umetnika, fotografa i kreativaca koji će vas uvući u svoj nekonvencionalan, vrlo promišljen i jedinstven svet.

Florine Stettheimer

Mnogo pre Andersona, Florine je oslikavala sva zadovoljstva i ćudljivosti visoke klase u Njujorku. Njene kombinacije boja izgledaju poput poslastica, međutim scene koje kriju vrlo su progresivne: na prelazu iz 19. u 20. vek prikazivala je rodno-fluidne figure i naga tela sa otvorenošću i radošću. U svoj svojoj raskoši, njeni motivi uključuju ogromno cveće koje nadmašuje ljudske figure ili robnu kuću punu tkanina i žive energije. Anderson je u svom radu takođe fokusiran na bogato okruženje, od dečaka u Rushmoru do imućne njujorške porodice u srcu The Royal Tenenbaumsa. Međutim, novac ne rešava probleme njegovih likova, već služi kao polazna tačka za izgradnju bujnih vizuelnih svetova (dok kače Renoara na svoje zidove ili kupuju kartu za Indiju).

Florine Stettheimer
Spring Sale at Bendel’s , 1921
„O’Keeffe, Stettheimer, Torr, Zorach: Women Modernists in New York“ at Norton Museum of Art, West Palm Beach

Martin Parr

Vraćamo se u sadašnjost u kojoj je gotovo nemoguće da niste čuli za britanskog fotografa Martina Parra, poznatog po jedinstvenom pogledu na svakodnevni život, koji kroz njegov objektiv postaje i šarolik i satiričan. Njegove fotografije, ispunjene jarkim bojama i neobičnim detaljima, hvataju momenat između nostalgije i kritike modernog društva, a svaki od njegovih junaka, uključujući i one s covera za dokumentarni film I’m Martin Parr, mogao bi da prođe kao Andersonov. Parrova pažnja usmerena ka banalnim predmetima i scenama donosi estetiku koja odražava suptilnu ironiju i dubinu, slično kao što Anderson u svojim filmovima kombinuje vizuelnu savršenost sa složenim emocionalnim narativima. Njegov rad, u svojoj vizuelnoj energiji i složenosti, sjajno komunicira sa Andersonovom estetikom, predstavljajući siroviji, ali podjednako poetičan pogled na svet.

Martin Parr, ‘The Last Resort’. 1983-85.

Michael Johansson

Svaka od njegovih skulptura ili instalacija mogla bi da se nađe u Andersonovom kadru. Michael kombinuje svakodnevne objekte (ormare, televizore, stolice, kofere i različit kancelarijski pribor) složene u savršeno simetrične forme (poput Rubikove kocke), u upečatljivoj paleti boja. Osnovni principi njegovog stvaralaštva su: sistem, red, arhivski duh, nostalgična urednost, naširoko prepoznati kako na Bijenalu u Veneciji, tako i u brojnim muzejima širom Evrope.

Self Contained 2010, installation view: Umedalen Skulptur, Galleri Andersson/Sandström, Umeå (SE)

Nguan

Nguanove fotografije Los Anđelesa, Tokija i Singapura idealizuju usamljenost života u ovim gradovima. Umetnik uživa u samoći raštrkanih mesta i daje im toplinu pažljivo komponovanim kadrovima, ali i suptilnom, prigušenom paletom boja koja neodoljivo podseća na Andersonov stil. Njegov objektiv pronalazi čoveka koji se odmara na toboganu i dugu na stambenim zgradama, podsećajući na Frojdovu definiciju melanholije: osećaj gubitka bez jasne ideje šta je nestalo. I Andersonovi likovi su melanholični dok žude za ljubavlju, povezanošću i prošlošću.

Nguan

Nicolas Party

Kao i Anderson, Nicolas u svom radu koristi zasićenu paletu boja i fantastično okruženje. Njegova ambiciozna praksa izmišljanja svetova obuhvata slike, murale, instalacije i skulpture. Ova alternativna stvarnost ispunjena je portretima u električno plavoj i crvenoj boji, sa ljubičastim i žutim kruškama i odvažnim pejzažima. Nadrealizam i švajcarsko pejzažno slikarstvo iz 19. veka vidno utiču na rad koji izgleda vrlo savremeno: u tom kontrastu je i sva njegova lepota. Budući da je i multitalentovan (bavio se i grafitima, osmišljao scenografiju za koncerte…), njegove izložbe su uvek višeslojne, omogućavajući nam da bar na kratko pobegnemo od stvarnosti.

Nicolas Party Untitled, Red Portrait, 2017, Baldwin

Dean West

Rođen u Australiji, a sa bazom u SAD-u, ovaj fotograf usmerava svoj objektiv ka dinamičnim letnjim prizorima kao što su: autobuska stanica ispred zgrade sa prugastim tendama, iskrivljena palma ispred galerije u Los Anđelesu i mnogi drugi za koje nam se čini da ih nikada ne bismo primetili – osim u jako dobrom raspoloženju. U Deanovim kadrovima, oštar hiperrealistički stil spaja se sa neobičnim ili neočekivanim detaljima, stvarajući osećaj zemlje u kojoj je sve malo pomalo pomereno iz ravnoteže. Anderson na sličan način balansira između normalnog i apsurdnog, kako kroz svoju estetiku, tako i kroz unutrašnje drame likova.

Dean West, ‘Bus In Pieces’

Nathalie du Pasquier

Jedna od osnivačica legendarne dizajnerske grupe Memphis, Nathalie du Pasquier već decenijama gradi osobenu slikarsku praksu u kojoj geometrija i boja dobijaju novu narativnu snagu. Njene slike odišu arhitektonskom preciznošću i tihom razigranošću, kombinujući naizgled jednostavne oblike s kompleksnim prostornim iluzijama. Grafički elementi, višedimenzionalnost i snažan osećaj za ritam boja i oblika podsećaju na scenografiju Wesa Andersona, a njeni radovi, izlagani u najvažnijim evropskim institucijama kao što su Camden Arts Centre u Londonu, Kunsthalle Wien i Palazzo Reale u Milanu, ostavljaju vidljivi uticaj na mlađu generaciju slikara koji tragaju za savremenim izrazom kroz retro senzibilitet.

Nathalie du Pasquier, 2018 ©