News
Remek-delo dugogodišnjeg kreativnog partnerstva, Fondacija Valentina Garavanija i Giancarloa Giammettija, po prvi put otvara vrata za javnost 25. maja na rimskom trgu Piazza Mignanelli. Osnovana sa ciljem da sačuva i podeli nasleđe koje su zajedno gradili, fondacija odražava njihovu istrajnu posvećenost lepoti, umetnosti i filantropiji. Nalazi se odmah pored prostorija Valentino ateljea, u zgradi nekadašnje vatikanske škole i štamparije koju je koristila Propaganda Fide — dikasterijum Svete stolice zadužen za širenje vere.
S izborom novog pape, Vatikan je ponovo u centru pažnje, ali ovde se ne radi o božanskoj intervenciji, već o božanskom dizajnu. Prostor, blistav do nebeskog sjaja i nazvan PM23 (po svojoj otmenoj adresi: Piazza Mignanelli 23), pretvoren je u novo kulturno svetilište Rima. Otvoriće se izložbom visokog sjaja pod nazivom „Horizons—Red“, koju je kurirala istoričarka mode i stila Pamela Golbin, zadužena za izbor arhivskih modnih komada, dok je istoričarka umetnosti Anna Coliva selektovala umetnička dela.
Iako kardinalno crvena priziva duh apostolske raskoši u pravom trenutku, ona je pre svega boja koju Valentino smatra svetinjom — toliko ključna za njegov rad da bi zaslužila sopstveni Pantone broj. „To je dijalog između boje koja u opusu gospodina Valentina predstavlja umetničko delo za sebe i izbora radova u kojima crvena postaje filter kroz koji umetnici izražavaju svoju poetsku viziju,“ rekla je Pamela Golbin. Za razliku od fondacija Pinoa i Arnoa, koje uglavnom prikazuju privatne kolekcije, Fondacija Valentina Garavanija i Giancarloa Giammettija ide drugim putem: biće to prostor za izložbe, radionice, razgovore i kulturne programe, otvoren za različite glasove, oblasti i zajednice.
U uzvišenom dijalogu visoke mode i likovne umetnosti, legendarne crvene haljine Valentina prikazane su među pažljivo odabranim delima moderne i savremene umetnosti, pozajmljenim iz muzeja, privatnih kolekcija, kao i iz lične kolekcije Giammettija i Valentina. Među izloženim umetnicima nalaze se Jeff Koons, Gerhard Richter, Helen Frankenthaler, Picasso, Rothko i Basquiat, između ostalih. „Danas ima mnogo izložbi koje povezuju umetnost i modu, ali nisu uvek zasnovane na dijalogu,“ primetila je Golbin. „Ovde smo uzeli temu koja je suštinska za nasleđe gospodina Valentina i pozvali obe strane da na nju odgovore.“
Izložba je organizovana oko pet tematskih celina. Crvena: u orbiti lepote; Površina crvene; Crvena i identitet; Emocionalni pejzaži; i Oneirični horizonti i prati dugogodišnju vezu italijanskog dizajnera sa bojom strasti i moći, od prve haljine sa Fieste 1959. do poslednje toalete sa njegovog oproštajnog showa 2008, kao i poslednjeg komada koji je kreirao za Nataliju Vodianovu 2011. godine. „Njegov vizuelni jezik bio je jasno definisan od samog početka,“ istakla je Golbin. „Zbog toga je njegov repertoar večan. Mogu zamisliti da će mnogi posetioci poželeti da ponesu neku od ovih haljina sa sobom.“
Kao predsednik i glavni kreator Fondacije VG, Giancarlo Giammetti sada sedi u kancelariji smeštenoj u istoj palati na Via Condotti gde je održana prva Valentino revija 1959. godine, svojevrsni povratak kući. Prostran i raskošan, prostor odiše atmosferom high-conclave. Zamislite kardinale kako tiho prolaze, zadivljeni kontrastom između izlizanih fresaka i moćnih savremenih remek-dela koje je Giammetti sakupljao decenijama: pomalo uznemirujući Bacons, monumentalni Kiefers, lisergični Damien Hirsts, drhtavi Calderovi mobilijari. Potpuno ravnodušan prema toj muzejskoj veličanstvenosti, sedi za radnim stolom od tamnog kvarca, nalik komadu glečera. Obasjan suncem, sa srebrnom kosom, zrači autoritetom i stilom koji bi mogao da blagoslovi visoku modu jednim pogledom.
Pomalo ošamućen okolinom punom raskoši, seo sam s njim da razgovaramo o fondaciji, njegovom slučajnom, sudbinski tačnom susretu sa gospodinom Garavanijem, slobodi stvaranja — i, naravno, o lepoticama koje su ostavile trag u posvećenosti ovog dvojca visokoj modi.
Photo: Courtesy of Whatever Milan
Odakle je potekla ideja za osnivanje Fondacije?
Valentino i ja smo osnovali fondaciju 2016. godine, počevši od njenog filantropskog dela, fokusiranog na humanitarne organizacije koje pomažu bolesnima, starima i deci. Zapravo, trenutno gradimo veliki paviljon u bolnici Bambino Gesù u Rimu. Jednom sam otišao da posetim nekoga tamo i zatekao se na ogromnom betonskom dvorištu, usred paklene rimske letnje žege, gde su deca sedela napolju, čekajući pregled sa svojim roditeljima, u naručju svojih majki i očeva. Nije postojala nijedna prostorija dovoljno velika da primi stotine mališana koji svakog dana dolaze u tu bolnicu. Zato u tom dvorištu gradimo veliki klimatizovani paviljon, gde deca mogu i da se igraju. Pošto bolnica pripada Vatikanu, radovi su bili privremeno zaustavljeni zbog Konklave, ali uskoro će biti nastavljeni. Bolnici Policlinico Gemelli donirali smo medicinsku opremu tokom pandemije, i nastavljamo da ih podržavamo. Dakle, Fondacija je nastala pre svega iz želje da pomogne i da se vrati zajednici.
Onda sam počeo da razmišljam da je možda došlo vreme da se i naš rad sačuva od zaborava. Ali, da budem iskren, muzeji mode me uglavnom rastuže, deluju mi kao mesta puna beživotnih voštanih figura. Zato sam želeo da nađemo način da to učinimo uzbudljivijim, da unesemo malo strasti, da bude privlačno. Počeli smo sa temom koja je za nas ključna: crvenom, bojom koja slavi Valentinovo nasleđe i njegovu duboku povezanost sa umetnošću. Ali kada gledamo unapred, pred nama su projekti koji će biti znatno više usmereni na obrazovanje, što je drugi veliki stub Fondacije. Već sada postoji mnogo veza sa umetnicima iz različitih oblasti koji rade na budućim inicijativama.
Photo: Courtesy of Whatever Milan
Zašto baš crvena boja, odakle potiče Valentinova strast prema njoj?
Kaže da su mu, dok je bio student u Parizu, roditelji poklonili putovanje u Barselonu. Otišli su u pozorište, gde je video prostoriju potpuno dekorisanu u crvenoj boji, crveni geranijumi i cveće na balkonima, prelepe Španjolke obučene u crveno. Kada sam ga upoznao, njegov atelje je već bio u ovim prostorijama u Via Condotti, gde se sada i nalazimo, i crvena je tada već bila prisutna kao lajtmotiv. Odmah je postala ono što bismo danas nazvali logom, oblik vizuelnog identiteta pre nego što je taj pojam uopšte postojao. Ali nijansa je morala da bude tačno određena, sa blagim primesama narandžaste, gotovo poput mandarine. Ako nije bila savršena, Valentino bi insistirao da se sve ponovo napravi, besprekorno, iznova i iznova.
Gde ste vas dvojica zapravo upoznali? Oko tog susreta postoji neka vrsta misterije…
Upoznali smo se na Via Veneto. Sedeo sam za stolom u Café de Paris, kada je prišao i pitao da li može da mi se pridruži. Bile su to šezdesete, a Via Veneto je bila srce la dolce vite, neprekidna modna pista glumaca, reditelja, slavnih…pravi Holivud na Tibru. Ja sam tamo bio neka vrsta pozera, pošto je moj otac imao radnju u jednoj sporednoj ulici, pa sam redovno visio po svim otmenim barovima, često čekajući da krenem u noćni klub iza Via Veneta koji se zvao Il Pipistrello, a otvarao se tek u 11 uveče. U jednom trenutku prišao mi je vlasnik bara i pitao da li jedan mladić može da mi se pridruži, jer je lokal bio prepun. Taj mladić bio je Valentino. Posle me je zamolio da ga povezem kući jer nije imao auto, ja sam tada vozio neku staru, izubijanu krntiju, daleko od šik limuzine. Tek je stigao iz Pariza i rekao da još uvek razmišlja na francuskom. Ja sam francuski učio u školi, bez mnogo uspeha, ali sam se pravio da ga govorim. Rekao sam: „Oui, bien sûr, je parle français.” On me pogledao u fazonu „da, važi“, i odgovorio: „U redu, od sada pričamo samo na francuskom.” I eto, do današnjeg dana, mi i dalje međusobno govorimo francuski.
Ljubav je došla malo kasnije. Nisam baš puno učio i često sam odlazio na odmore. Imao sam svoju kabinu u La Canzone del Mare na Kapriju, moji roditelji su bili prilično velikodušni. Valentino mi se pridružio tog avgusta na Kapriju, i tu je naša priča zapravo počela. Bio je neverovatno zgodan kad je bio mlad.
Photo: Courtesy of Whatever Milan
Lepota je oduvek bila srž Valentinovog pogleda na svet. Na ulazu u izložbu nalazi se veliko ogledalo, pored dela Jeffa Koonsa, koji je napravio umetnik Joseph, sa njegovom rečenicom: „Volim lepotu, nije moja krivica.“ Neka vrsta mantre koja je vodila njegov estetski izraz. Jedan od ključnih motiva ove izložbe upravo je zasnovan na tome. Kako vi doživljavate lepotu i kako se taj doživljaj menjao kroz godine?
Lepota dolazi u mnogim oblicima. Nije u pitanju samo estetska lepota, da li je nešto lepo ili ružno na osnovu vizuelnih kriterijuma. Radi se o nečem apstraktnijem: lepoti davanja, velikodušnosti, lepoti koja inspiriše i rađa novu lepotu, lepoti koja može da pomogne mladima da stvaraju, lepoti sna. To je apstraktna ideja, neka energija koja vodi ka kreativnosti ili može da umiri duh. Pošto se zovemo Valentino, naravno da nas je oduvek vodila estetska harmonija, i taj panel sa ogledalom sa njegovom rečenicom ostaće zauvek kao neka vrsta portala. Ali kroz Fondaciju želimo da govorimo i o drugim vrstama lepote, da pošaljemo poruku ohrabrenja, inspiracije i obrazovanja mlađim generacijama.
Danas su standardi lepote drugačiji, mada ponekad imam utisak da nedostaje mera i ravnoteža u formi. Zanimaju me novi jezici izražavanja, čak i ako nisu lako razumljivi, i fasciniran sam veštačkom inteligencijom i njenim kreativnim mogućnostima, mnogo crtam pomoću AI, i to mi prija. Rad koji smo Valentino i ja stvarali dešavao se u vremenu kada su kreativna ograničenja bila drugačija i mnogo manje nametljiva nego danas. Najvažnije što sam uradio bilo je da obezbedim Valentinu slobodu: slobodu da radi ono što želi i u šta veruje. A kada smo shvatili da sloboda više nije moguća, povukli smo se.
Sloboda da se kreativno izraze je ono što današnjim mladima najviše nedostaje, za to moraju da se bore. Nažalost, mislim da priča poput naše, o dvojici momaka bez para koji su krenuli od nule, danas više ne bi mogla da se ponovi. Bila je to neka vrsta startapa pre vremena, nešto što je bilo ispred svog doba. Na početku smo radili iz stana na Via Gregoriana, koji smo iznajmili od jedne dame sa mnogo mačaka i miris je bio užasan. Ipak, žene poput Elizabeth Taylor, Marella Agnelli i Mia Acquaron dolazile su kod nas da ih obučimo, važne žene tog doba koje su čule za nas. Jackie [Kennedy] je došla kasnije, kada smo već bili malo uhodaniji, mačaka je tada bilo manje. Do tada smo se preselili na Piazzu Mignaneli, ali smo zauzimali samo poslednji sprat.
Danas je najveće ograničenje za mlade dizajnere to što moraju da pripadaju nekoj grupi, kako inače da opstanu u poslu? Stalna smena kreativnih direktora na čelu brendova pokazuje koliko je cinizma u načinu na koji se moda danas vodi. Strast i energija nekoga ko je godinama uz tebe više izgleda nije važna tim brendovima.
Photo: Courtesy of Whatever Milan
Živeli ste u vremenu punom kulturnih uticaja i velikih promena. Ko je inspirisao vaš rad? Da li su postojale ličnosti koje su uticale na vaš put?
Bili smo kao dve sunđera, spremni da upijemo sve što dolazi iz društva, iz onoga što se dešava oko nas. Učili smo neverovatno mnogo jer su nas ljudi voleli zbog naše nenametljive prirode, neka vrsta naivne harizme. Kasnije smo se, naravno, dosta promenili i razvili! Naučili smo sve, od toga kako se aranžira cveće na stolu do toga kako da se držimo.
Diana Vreeland bila je izvanredna mentorka. Zvala nas je „dečaci“ i dolazila bi u Rim samo da pogleda naše revije, preko Consuelo Crespi, ona je tada radila za Vogue. Rim je tih godina bio dom neverovatnih imena visoke mode: Patrick De Barentzen, Roberto Capucci, Simonetta Fabiani, princeza Galitzine i Consuelo je sarađivala sa svima njima. Preko nje je Valentino prvi put otišao u Ameriku. Njena sestra nas je upoznala sa Jackie Kennedy, koja ju je videla u Valentinovoj haljini, neka vrsta efekta ambasadorke brenda, pre nego što je taj izraz uopšte postojao. Svake sezone išli smo u Njujork da prodajemo kolekcije, i nikada nismo dopustili da nam uspeh udari u glavu. To je lekcija za mlade: arogancija ne vodi nigde. Nekoliko Instagram fotografija ne čini te dizajnerom. Imali smo onu vrstu skromnosti kakvu imaju ljudi koji zaista žele da uče.
Diana nas je upoznala sa tadašnjom novom američkom kulturom, s njom smo išli da gledamo mjuzikl Hair, koji je bio radikalan i revolucionaran, a ona ga je obožavala. Bila je oduševljena tom predstavom! Preko nje smo upoznali Babe Paley i Capote’s Swans, koje su postale naše klijentkinje. Truman Capote sam upoznao na jahti Marella Agnelli, bili su veoma bliski iako nas nisu pozvali na čuveni Black and White Ball. Još uvek nismo bili dovoljno važni.
Babe Paley je bila najlepša i najotmenija žena koju smo ikada obukli, već je bila bolesna, ali nas je ipak primila u svom stanu na Petoj aveniji, gde je u hodniku visila Picassova slika Boy Leading a Horse. Taj monumentalni rad vas je dočekivao čim uđete. Dočekala nas je u turbanu i pidžami od braon šarmez svile. To je bio čisti stil, sa velikim S. Žene poput Nan Kempner, Gloria Guinness, to je jedan svet koji više ne postoji. Oduvek smo voleli lepotu, stil i glamur, obojica smo jako vodili računa da naši domovi budu elegantni, čak i kad smo bili mladi i bez mnogo novca. Tako smo, kada je trebalo da opremimo stanove, išli u Ulicu Via dei Coronari u Rimu, gde su se mogli naći antikviteti po niskim cenama, i angažovali lokalnog stolara da nam pravi nameštaj, za nas je on bio kao Peter Marino. Jednom, ne sećam se da li je to bilo kod mene ili kod njega, jer smo uvek živeli u odvojenim stanovima, došla je u posetu supruga Henryja Fonde, grofica Afdera Franchetti, vrlo šarmantna žena i dok sam je pratio do lifta, uskliknula je: „Divno, sve ove krntije.“ Valentino i ja smo se samo pogledali, zatečeni.
VOGUE RECOMMENDS
