O TV hitu Sram bez filtera razgovarali smo sa rediteljkom serijala Jelenom Gavrilović. Fotografije: Jelena Janković

Jelena Gavrilović je jedna od onih osoba koju imate utisak da poznajete ceo život. Uvek neposredna, jednostavna, draga i ima šta da kaže. Otkad sam pogledao njen film Između granica koji je 2017. bio među najgledanijima na Beldocs festivalu, znao sam da se njena karijera neće zaustaviti tako lako. Rođena početkom devedesetih, pripada toj generaciji mladih ljudi koji su nekako preko noći odrasli i to se itekako oseća u njenom radu. U međuvremenu je stekla veliko iskustvo radeći na drugačijim formama, serijama i dokumentarcima za koje je višestruko nagrađivanja. Zapravo, definitivno je skrenula pažnju na sebe velikim uspehom svoje web serije za mlade #SamoKažem, koja je u Los Angelesu dobila prestižnu međunarodnu nagradu Satellite u kategoriji originalne kratke forme. Međutim, šira javnost se ipak susreće sa njenim radom tek nakon serija Grupa, Tajkun 2, kao i vrlo popularne serije Kljun o detektivki Sonji, koju je režirala sa Urošem Tomićem. 

A onda je na red došao planetarni hit, serija Skam, revolucionarni format norveškog NRK-a, koji je prošle godine dobio svoju hrvatsku adaptaciju pod naslovom Sram. Prva sezona serije doživela je neverovatan odjek među publikom u celom regionu, a o tome svedoče i podaci da je serija tokom 10 nedelja emitovanja dobila visioku ocenu 8 među izbirljivim fanovima IMBD sajta. Od početka emitovanja svi službeni profili serije na Instagramu, TikToku i YouTubeu prikupili su čak 64 miliona pregleda, 2 miliona interakcija te dosegli čak 6 miliona jedinstvrnih korisnika. Format serije je dosta specifičan, jer svaka sezona prati drugog glavnog lika, s toga je publika s nestrpljenjem iščekivala početak druge sezone koji je počeo nedavno da se emituje na HRT televiziji. Iskoristio sam priliku da razgovaram sa rediteljkom i ove sezone, pokušao da doznam šta se sve krije iza njenog i uspeha celokupnog tima serije, kao i kako je to zaista biti žena reditelj na ovim prostorima.

Druga sezona serije SRAM je počela da se emituje. Kakav je osećaj? Koliko ti se razlikuju utisci od prve sezone, nakon zaista velikog uspeha koji ste postigli?

Jako srećna što sam deo nečeg toliko interaktivnog i što smo jednoj generaciji dali nešto oko čega su se okupili. Druga sezona donosi Norino odrastanje i za razliku od prve sezone u kojoj smo pratili Evine probleme unutar veze, ovde vidimo Norin problem da uđe u vezu. Generalno se svi stari likovi jako zanimljivo razvijaju, svi su u svojim dramama, ali malo stariji i još duhovitiji. 

Dve godine ste čak razvijali prvu sezonu serije. Šta misliš da je bilo ključno kada je u pitanju adaptacija strane serije na naše tržište? Koliko je bilo važno uraditi dobar scenario, a zatim i casting?

Skam je televizijski klasik i izazovi adaptacije su slični onima u pozorištu – mi iznova gledamo klasične tekstove jer nas zanima novo tumačenje. Neke države su zaista kopirale original, a nama je ideja bila da udahnemo novi život u materijal. Skamverse je jedna velika zajednica fanova na svetskom nivou i ono što se samim tim dogodilo sa Sramom je da strana publika podjednako komentariše epizode kao i domaća – oni porede adaptacije, a naša je, čini mi se, zauzela mesto favorita.

A šta ste konkretno promenili da tako kažem?

Neki osnovni dramski bitovi su naravno isti kao u originalu, ali celokupan pristup materijalu je prilagođen, modernizovan i lokalizovan. Radili smo detaljna istraživanja i statistike na nivou cele Hrvatske, odnosno pet najvećih gradova. Kada smo dobili brojke vezane za generalne stavove i vrednosti generacije, sužavali smo na Zagreb, pa na školu “Vladimir Prelog” i sve više produbljivali intervjue sa tinejdžerima.  Meni lično završni i najvažniji deo istraživanja su zapravo razgovori sa glumcima, intenzivne probe i rad na scenariju – jer na kraju dana svakako ne možemo generalizovati celu generaciju statistički i bilo je važno naći apsolutnu autentičnost u samim likovima. 

Svaki put me fascinira način glume svih glumaca u seriji, koliko je ključan rad između tebe i njih? Kakvim metodama se služite i šta misliš da je tvoj skriveni talenat kada su glumci u pitanju?

Moj skriveni talenat je slušanje i veliki fokus na kastinzima. Jednom kada sam prepoznala glumce koji me inspirišu i koje volim kao osobe, sve je dalje išlo samo od sebe. Ono što takođe mislim da jako pomaže je osećaj da sam i sama proživela scene koje stvaramo, ili da barem pokušam da ih zamislim. Svakako, to je ozbiljan timski rad između mene i njih, ali i svakog člana na setu, najvažnije je bilo da se oni osećaju slobodno i opušteno. Verujem da bi oni bolje opisali moje metode, ja ih nemam svesno definisane.

Serija se bavim jako bitnim temama za odrastanje mladih ljudi i nije u pitanju samo zabava, već i edukacija. Zanima me kako ste uspeli da zaobiđete zamke da mnoge te teme ne ispadnu cringe?

Upravo to je bio i moj najveći strah, i mislim da je tu ključan bio fokus na humor i stil. Činjenica je da postoje vrednosti koje se uče u porodici i kasnije u školi, a zadatak serije je da inspiriše i podstakne razmišljanje i dijalog. Ono što je bio naš fokus je da serija prenese osećaj važnosti zajedništva i jedinu jednostavnu, ali ključnu lekciju – šta god da se dešava, nema potrebe to prolaziti sam. 

Zanimljivo mi je da si spomenula da ti je rad s glumcima u seriji bio blizak jer se današnji mladi “lože” na 2000s. Šta misliš zašto je to tako? 

Pa estetski, mislim da nije toliko neočekivano, s obzirom da se ti krugovi mode očigledno tim ritmom smenjuju – po mojoj proceni na dvadesetak godina dolazi do ponavljanja. Meni je bilo dirljivo jer sam konstantno prepoznavala kostime iz svog detinjstva. Neverovatan mi je uticaj trendova i kako ih prihvatamo i odbacujemo – recimo kosa skupljena u štipaljku u meni budi želju za ruganjem, ali nije mi dugo trebalo da počnem i ja da je nosim ponovo i sad mi je super.  Ceo taj fazon donosi nekakvu poruku – živi i ne osuđuj druge, bitno je imati harizmu, humor, i vajb, a ne težinu i narativ. Ja lično nemam ništa protiv toga, jer mislim da im je neophodan predah od informacija kojima su zatrpani na mrežama i u školi. 

Hoćeš da kažeš da manjka autentičnosti?

Čini mi se da se zbog društvenih mreža mladi osećaju kao da su deo sveta, i apsolutno ne žele da kaskaju za svetskim trendovima tako da je ceo svet prilično uniformisan trenutno i istii su trendovi svuda. Loša strana toga je što oni konstantno imaju osećaj da postoji tačan odgovor i da im autentničnost zapravo nije suštinski dozvoljena. Međutim, i oni su toga sve više svesni, primećujem da pružaju otpor i ni oni među sobom ne žele više da nose teret cringea, i zapravo osećaju koliko je pametnije truditi se, biti svoj i odbaciti cinizam.  Ali da li postoji dublji razlog zašto su se baš pronašli u modi 2000-ih – možda i ne, moguće da im je samo nova, neistražena i egzotična, i svakako podobna za slobodu i eksperimentisanje. Ako nešto ne osuđuju, to je stil oblačenja gde je zaista sve dozvoljeno, za druge stvari su daleko strožiji i polarizovaniji. 

Super mi je što si negde rekla da je rad na seriji kao na muzičkom hitu, da se nikada ne zna šta će biti, ali kada bi morala da daš neki recept rediteljima šta bi bio tvoj savet za stvaranje programa koji će biti gledan?

Pa uvek je stvar iskrenosti, kada se radi iz sebe i proživljeno, publika oseti tenziju. Nažalost, za velike brojke to nije dovoljno, ima puno faktora i zato je umetnost rizična profesija. Međutim, isto tako mislim da napraviti gledan program zapravo ne mora da bude najteža stvar na svetu, nažalost to često podrazumeva površnost i jeftin humor, ali napraviti nešto što je i kvalitetno i gledano je svima san i zaista nedokučiva kategorija. Iako ne volim da dajem savete, moj savet bi mogao da bude – osvestite da ste i vi publika. Razmišljajte šta se vama gleda kada ste sami i nikome se ne dokazujete.

Za tebe ovo ipak nije prva serija koju režiraš. #SamoKazem, Kljun i Tajkun 2 su samo neke od njih. Imam utisak da voliš da menjaš žanrove, pa me zanima u čemu bi volela da se oprobaš sada posle ovog iskustva, a još ti nije pružena šansa? 

Volela bih da se oprobam u autorskom filmu, jer je to zapravo inicijalno trebalo da bude moja putanja, ali su se onda pojavile serije u mom životu. Verovatno to ne bi bilo tako da ja nisam videla kreativni potencijal u svim serijama koje sam radila, ali suštinski, mislim da mi je neophodno vraćanje belom papiru. Što se žanrova tiče, nemam neki jak osećaj oko toga, ali bih volela da zauvek radim na žanrovima koji u nastavku imaju “… sa elementima komedije”. 

Mislim da je važno da se pomene i serijal Važne stvari koji se uspešno emitovao na RTS i silno podseća na neku modernu verziju Olovka piše srcem. Kako je bilo raditi na tom projektu?

To je nešto mnogo više od projekta, to je bilo životno iskustvo. Nakon što smo snimili 105 dece i slušali njihove iskrene priče, nekako se svima promenio način na koji gledamo ljude koje srećemo na ulici. Iako znamo kako svo svi mi krhki i ranjivi zapravo, često to zaboravljamo. Očigledno jako volim snimanja gde se sve podređuje sadržaju i gde svi ljudi rade za isti cilj, taj momenat kada ego nestane iz prostorije mi je najuzbudljiviji. Iza lakoće i iskrenosti tog formata stoji mnogo rada, poverenja i pažnje koji su nevidljivi. 

Iako su se zadnjih godina nekako promenila vremena kada su u pitanju ženski reditelji, pre svega globalno, zanima me šta misliš da je još potrebno kako bi se osnažila plejada rediteljki u regionu?

Uf! Probaću da budem kratka. Potrebna je promena svesti i prioriteta čovečanstva, a to je prespor proces. Potrebno je da imamo generalno lepše međuljudske odnose, da ih ne svodimo na transakcije i borbu za dominacijom, da lepše komuniciramo, i da ne podrazumevamo ljude i svodimo ih na funkcije. Naravno da to nisu najvažnije vrednosti u kapitalizmu, a mislim da ko do sada nije uvideo vezu između kapitalizma i patrijarhata – očigledno nije živeo ili bira da ne vidi. Ženska perspektiva je dobra ako je isplativa, ali bazično “ženske” vrednosti poput brige i podrške nisu privlačne u ovakvim sistemima i zato se takve priče manje pričaju. Sve uvek kreće od sistemskih promena, jer uzaludan nam je sav rad na sebi i napredak ako sistem to ne podržava i održava. Svakako, potrebno je da mi same sebi pomognemo i da podržavamo jedna drugu, i da ne dozvolimo da nam sa godinama pada samopouzdanje uprkos tome što je to ideja sveta oko nas. Što se tiče režije, manjak žena govori o tome koliko se one tamo osećaju bezbedno pre svega u psihološkom smislu. Sve dok su stvari postavljene tako da je pozicija iz koje svet vidi muškarac onaj koji je daleko isplativiji, žene će se osećati kao višak i povlačiti.

I za kraj, reci mi ko je tvoj favorit u Kanu?

Svakako bih pogledala većinu programa, ali ništa mi nije previše napeto. U prvoj turi bih recimo kupila karte za Juliu Ducornau, braću Darden, Joakima Trira, Carlu Simon i Lin Remzi.