Lažni kubisti u Beogradu postavljaju pitanja o standardizaciji tela i simbolima moći

Prolazim ulicama opštine Vračar (kojima očigledno ne idem tako često jer sam se na momente osetila kao da sam u drugom gradu) koje, uprkos prometu, i dalje čuvaju ostatke urbanog zelenila — krošnje koje se nadvijaju nad trotoare, hladeći beton ispod njih. Deluju kao retki tragovi pažnje prema prostoru i telu u savremenom Beogradu. I upravo tu, u tom specifičnom prelazu između gradske vreve i jedne skoro intimne atmosfere, nalazi se umetnički prostor Autokomanda. Prostor koji je nenametljiv, ali odlučan u svojoj misiji da decentralizuje kulturnu scenu grada i otvori prostor za umetničke prakse koje dolaze sa strane, koje možda nisu deo dominantnog beogradskog umetničkog narativa, ali ga zato uspešno provociraju i proširuju.

Razgovor sa umetnicima Annom-Sophie Berger i Brunom Zhu bio je nalik postavci koju su stvorili, promišljen, slojevit i povremeno suzdržan, ali sa dubokom tenzijom između estetike i politike. Njihov rad u prostoru umetničkog prostora Autokomanda nosi naziv koji sam po sebi izaziva razmišljanje „Lažni kubisti” (False Cubists) i odmah otvara pitanja o autentičnosti, komercijalizaciji i institucionalnim okvirima umetnosti. 

Na ovo dvoje umetnika (u različitim prilikama i okolnostima) prvi put sam naletela nigde drugde nego na instagramu. Bruno mi je izleteo na feedu, a kako sam u poslednje vreme u potrazi za osveženjem svog digitalnog dnevnika volim da pratim što raznovrsniji sadržaj i ljude širom sveta. Za Annu, na ničije iznenađenje naišla sam isto tako, samo mi je ovog puta drugarica poslala njen rad i pitala da li sam čula za nju. Od tada pomno pratim karijere ovo dvoje umetnika, a neki od njihovih radova posebno su mi privukli pažnju kao što je Brunov I believe in you iz 2024. godine koji se bavi čitaocima i gledaocima koji se ispunjeni anksioznošću i teskobom, okreću tržištu kako bi kroz odeću, znakove i stavove preoblikovali svoj identitet. Ova postavka istražuje odevanje i obraćanje kao povezane političko-estetske pojmove kroz tekstilni alfabet sastavljen od rukava-slova G, A i Y i suknje u obliku uzvičnika. Annin projekat Don’t smoke iz 2018., čije reference možemo videti i na ovoj izložbi u Beogradu, privukao mi je pažnju zanimljivim nizom instalacija i simbola. Izložba u galeriji Emanuel Layr u Beču istraživala je teme nacionalnog identiteta i potrošačke kulture kroz seriju skulpturalnih radova. Radovi su nosili imena evropskih zemalja i bili su izrađeni od materijala poput šperploče, flisa, konca, šrafova i plastičnih točkića. Ovi materijali, često povezani sa mobilnošću i prolaznošću, korišćeni su za formiranje objekata koji podsećaju i na nameštaj i na prtljag, sugerišući komentar o kretanju i komodifikaciji kulturnog identiteta. Zato možete da zamislite moje iznenađenje (i uzbuđenje) kada sam saznala da će u umetničkom prostoru Autokomanda upravo ovo dvoje umetnika udružiti snage na novom projektu.

Postavka je radikalno pročišćena: dve ogromne forme instalirane na ulazima i uz zidove izložbenih prostorija galerije koje podsećaju na kragne, gotovo industrijske konstrukcije, hladne i precizne, koje posetioci mogu fizički iskusiti. Taj minimalizam zahteva kontemplaciju, nije tu da zadovolji oko ili ponudi jasan narativ, već da postavi pitanja o standardizaciji tela, o normativnim merilima „čovečnosti“, o simbolima i moći koje nosimo na sebi, svesno ili nesvesno.

Upravo zbog te pročišćenosti, gotovo arhitektonske jasnoće instalacije, iskustvo izložbe zavisi od prisustva tela — kako posetioca, tako i njihovih gestova, oklevanja, reakcija. Dok sam posmatrala druge posetioce, primetila sam kako se prostor pretvara u nešto između scenografije i alata. Ljudi su konstantno snimali, ulazili i izlazili, provlačili vratove kroz uzak otvor konstrukcija, testirali sopstvenu „uklopljenost“ u strogo određene dimenzije rada. Ta fizička interakcija, često vođena radoznalošću, a potom i potrebom da se dokumentuje, dodatno naglašava tenziju rada: šta znači biti deo sistema koji je po meri, ali ne i po tvojoj meri? U tom trenutku, prostor postaje eksperiment u normativnosti, u kojem publika nehotično izvodi upravo ono što rad problematizuje.

Postavka zahteva kontekstualizaciju, ali istovremeno odbija da bude objašnjena. Njena hladna estetika i strogi minimalizam nisu nedostatak, već metod koji potiče na pitanje: šta se desi kada izložba odbije da bude udobna? Kada odbije da prizna publiku, već da je podstakne da se dokaže, da zauzme mesto koje nije predviđeno? 

Počevši od ideje „lažnih kubista” – kako se ovaj termin transformisao unutar vašeg rada? Da li je bio više inspiracija, provokacija ili nešto sasvim drugo?

Anna: Naišla sam na termin „lažni kubisti” u studiji Nancy Troy Couture Culture (Nancy Troy: Couture Culture: A Study in Modern Art and Fashion, MIT Press, 2002). Ona se bavi zajedničkim strategijama u marketingu luksuzne robe u modnim kućama ranog dvadesetog veka u Parizu, poput Poirea, i umetničkim galerijama. Termin „lažni kubisti” preuzima od Anrija Kanvajlera, značajnog pariskog trgovca umetninama koji je zastupao prvu generaciju kubista, poput Picassa i Braquea. Po njemu, lažni kubisti su bili umetnici koji su odlučili da svoja dela javno izlažu na salonima, dok je on svoje umetnike savetovao da se povuku iz javnosti kako bi očuvali svoju ekskluzivnost i status.

Kada smo Bruno i ja počeli da razmišljamo o zajedničkom projektu, termin se prirodno ponovo pojavio — obuhvatao je, s jedne strane, omaž osnovnoj modernističkoj geometriji kubizma, ali i pomenute komercijalne strategije i politiku izlaganja, kojima smo se oboje bavili u svom radu.

Bruno: Pogledali smo sobe Autokomande i shvatili koliko su kvadratne. Nacrtali smo njihov obim i na njega nadogradili neku vrstu „lažnog kubizma” koji je inspirisao niz razmišljanja – kubizam, kocka, kvadrat, visina, horizont, percepcija, recepcija, konzumerizam, konzumacija, vrat, izrez. Tako smo došli do ideje „okragnika u veličini sobe.” A s obzirom na njihovu razmeru, oni podsećaju i na prototipove giljotina.

Vaša instalacija koristi vrat, davljenje i odsecanje glave kao metafore za granice, ali i za standarde. Ima li još uvek smisla dizajnirati „za čoveka” u svetu u kojem se i sama ideja „čoveka” neprestano menja?

Bruno: „Čovek” o kojem je reč oduvek je bio sporna generalizacija, jer je izgrađena na slici dominantne većine. U mojoj saradnji sa Anom-Sofi, ljudsko telo je strogi alat za skaliranje, koji podstiče preuveličavanje ideala. Ono je nametljivo i anahrono. I nezgrapno. Ako niste visoki otprilike 1,75 m kao nas dvoje, vaš vrat neće moći da prođe kroz prostor koji smo ostavili otvorenim. Tako postaje jasno da i sama ideja „čoveka” ima kapacitet da otuđi ljude.

Anna: Ja bih sa velikim uverenjem insistirala na tome da živimo u društvima u kojima je ljudsko telo upravo materijalna lokacija — doslovno telo politike — života, značenja i ljubavi, isto koliko i nasilja, uskraćenosti i bola, bez obzira na to koliko se spekulativno menja naša predstava o čoveku.

Kako doživljavate odnos između „ornamenta“ i „oružja“ u savremenom prostornom dizajnu? Gde se završava estetika, a gde počinje kontrola?

Bruno: Ornament je estetizovana ekstenzija političkih projekata. On u sebi nosi kodove koje korisnici treba da primene u svakodnevnom životu. Dakle, ornamentalno je manje nalik „oružju“ sa jasnom linijom napada, a više nalik „programu“ koji ti govori kako da se krećeš, razmišljaš i ponašaš.

Anna: Dva grada s kojima sam najviše upoznata su Beč i Njujork. Dok bi se prvi još uvek mogao opisati kao klasični grad države društvenog blagostanja, sa jednim od najrasprostranjenijih i u potpunosti gradskih sistema javnog stanovanja, drugi je proizvod kasnog stadijuma severnoameričkog kapitalizma. I dok me ne zanima da ovde ulazim u konkretne nijanse, rekla bih da je kao opšte pravilo ornament sve više „oružan“ što je prostor, ili grad, privatizovaniji. S tim u vezi, čak i najpodmukliji urbanistički elementi — poznat primer su metalne pregrade na klupama u parkovima koje sprečavaju da se neko ispruži i prespava — mogu biti ponovo prisvojeni upotrebom i preusmereni ka ornamentalnom kroz atrofiju ili destrukciju.

Vaš rad se poigrava simbolima koji nose institucionalnu težinu (poput znaka zabrane pušenja). Može li umetnost da razmontira te simbole ili može samo da preusmeri njihovu moć?

Anna: Biću iskrena: ne verujem da umetnost razmontira simbole niti da preusmerava moć, niti takve operacije pokušavam u svom radu. Znak zabrane pušenja mi je bio zanimljiv kad sam ga prvi put upotrebila jer u sebi nosi mnogo kontradiktornih značenja. Pušenje je kulturna tehnika koju je snažno oblikovala jedna od najmoćnijih industrija oglašavanja, ali i jednostavan simbol visceralnog, oralnog užitka. Seksepil. Zatim, sukobljene institucije: one koje žele da zabrane pušenje na određenim mestima i njihovi razlozi – zagovornici bezbednosti na radu, zdravstveni radnici – i s druge strane oni koji, u Mark Fišerovskom smislu, insistiraju na pravu pojedinca da ima mesto izvan svog doma gde može da uživa u, iako opasnom, zadovoljstvu. U mojoj glavi, osoba koja nosi znak zabrane pušenja je uvek pušač.

Bruno: Ne mislim da umetnost može da uradi bilo šta osim da bude ekspresivni prikaz ideologija. To znači da se od umetničke produkcije obično očekuje da se ili povinuje (da propagira status kvo) ili da se suprotstavi (da ide protiv, da bude anti-) dominantnim tendencijama. Najuzbudljiviji trenutak je kada neko uradi nešto potpuno obmanjujuće. Obmana je potpuna neprozirnost, pa čak ne možemo da kažemo ni da li nešto razmontira ili preusmerava. Ona hakuje simbole i značenja ka neodređenom cilju, dok joj se pravac snažno oseća. Takav pokret obično iznervira sve i niko ne želi da ga zabeleži (upiše u Istoriju).

Kada stvarate izložbu, zamišljate li “prosečnog” posetioca? Da li vas to pitanje uopšte zanima — ili potpuno odbacujete ideju univerzalnosti?

Anna: Ne odbacujem univerzalnost, ali je filozofski posmatram kao aproksimaciju koja je ukorenjena u zajedničkom poimanju ljudskosti. Ipak, ne zamišljam prosečne posetioce. Svoj rad stvaram znajući da može da prenese više od prostog zbira misli koje imam dok ga osmišljavam. To je ono što dobra umetnost može da uradi — da “bude nešto više”. Istovremeno, umetnost shvatam kao specifičan jezik, koji se ne bi smeo mešati sa pokušajem da bude najlakše čitljiv ili najlakše razumljiv, poput međunarodnog znaka za toalet.

Bruno: Zamišljam samo sebe kao tog posetioca. To me motiviše da osmišljavam izložbe koje mogu da izazovu sva moja čula. Shvatam kreiranje izložbi kao simulaciju jedne zajednice (polity). Bilo da je simbolična ili ne, ona se oslanja na iskustva uključenosti i isključenosti koja definišu nečiji položaj u svetu.

Vaš rad ostvaruje doslovan, fizički kontakt sa telom. Kako zamišljate emocionalnu reakciju posetioca na instalaciju? Da li težite tome da izazovete nelagodu, prepoznavanje, identifikaciju?

Bruno: Biće mi veoma drago da vidim posetioce kako pokušavaju da usklade visinu svog vrata sa našim.

Anna: Ova konkretna kolaborativna instalacija u Autokomandi je retka situacija u mom radu u kojoj je fizički kontakt moguć, ali to nije ono što me najviše zanima. Te dve kragne doživljavam kao vizuelno-prostorne, odnosno formalne intervencije. Činjenica da posetilac prolazi kroz otvor u posebno napravljenim policama jeste zabavna i raduje me, ali to nije motiv koji se do sada često ponavljao u mom radu. Naprotiv, uvek sam krajnje sumnjičava prema participativnim situacijama u izložbenom prostoru. Postoji tu neka teatralnost u vezi koje često nisam sigurna šta mislim.

Postoji li, po vašem mišljenju, paralela između stvaranja umetnosti i oblačenja u ideji “šablona” kao metode kontrole?

Anna: Svaka standardizacija ima potencijal da izbriše ono što je specifično, izuzetak, pojedinca.
Bruno: Dodao bih da standardizacija nameće konsenzus.

Kako se odnosite prema standardima — da li vas fasciniraju, frustriraju ili i jedno i drugo? Da li je za vas jugoslovenski standard utopija, ironija ili nešto između?

Bruno: Mislim da ne mogu da imam osećanja prema „standardima“. Kao krojač uvek polazim od unapred postojeće forme. Ili drapiram komad tkanine na telo, ili manipulišem industrijskim krojevima. Ali ono što najviše volim je sam proces izrade, jer da bih stvorio novu formu, moram da odstupim od konvencija koje postavlja ona prethodna.

Anna: Iz perspektive 2025. godine imam veliku slobodu da na koncepte poput jugoslovenskog standarda gledam kao na istorijski model. Zbog toga nije ni relevantno da li su oni funkcionisali kao utopije ili kao neuspešna sputavanja, da li su bili etički ili nasilni. U svom radu kao umetnica ponašam se više sociološki: proučavam takve koncepte sa snažnim vizuelnim reprezentacijama kao kulminacije političkih želja, nada i zabluda.

Da li je moguće stvoriti prostor koji je istovremeno inkluzivan i politički subverzivan? Kako bi on izgledao prema vašem mišljenju?

Anna: Rekla bih da takav prostor ne može da stvori jedna osoba sama, već da on nastaje tamo gde se ljudi okupljaju oko zajedničke brige. Međutim, to je prostor političke akcije, koji lično ne mešam sa izlaganjem umetnosti.

Bruno: Ja inkluzivnost vidim kao kraj subverzije, što nije nužno loše: ako postignemo zaista inkluzivno stanje u kojem su naši životi u potpunosti podržani, zašto bismo želeli da ga potkopavamo? Zato verujem da se uzbudljiva savremena kultura ne proizvodi u jakim socijalnim državama blagostanja — jer tamo nema hitnosti. Nema kontrasta, nema paradoksa koje treba sintetizovati. Ali, da li smo blizu ostvarenja takvog prostora? Trenutno se liberalni krugovi u Centralnoj Evropi bore da se usklade sa sopstvenim liberalnim idealima, jer inkluzija nikada nije delovala toliko isključujuće.

Šta je za vas danas luksuz — retkost, autonomija, tišina ili nešto što još uvek treba redefinisati?

Anna: Mislim da je to autonomija.

Bruno: Pravi luksuz je imati pristup. Istinski luksuz je posedovati moć — a to niko nema.

Photo: Katarina Šoškić

Projekat je podržan od strane Ministarstva kulture i sporta u Austriji, Austrijskog kulturnog foruma u Beogradu i Ambasade Kraljevine Holandije u Srbiji.